Skip to main content

Milica Mima Ružičić Novković: Zašto nas se svih tiču zahtevi Parade ponosa i ovde i bilo gde na svetu

Građani 19. sep 2022.
5 min čitanja

"Zamolila bih novinare/ke da u vezi sa temama koje se tiču nečijeg fizičkog i biološkog opstanka, ne traže mišljenje ljudi i formacija koji su stanovišta da neki ljudi ne treba da žive"

Poderanu fotelju neko je, moguće i komunalno preduzeće nadležno za čistoću, postavio u petak umesto poklopca na jednoj od septičkih jama ispred Doma zdravlja u Žablju, nedaleko od osnovne škole. Moja ju je sestra slikala čudeći se.

Ispred objekta u kome ona radi, u zgradi u kojoj je i Mesna zajednica, svako malo nestane poklopac za šahtove, jednom je, pošto je taj deo noću neretko potpuno neosvetljen upala u rupu i mesecima se nakon toga oporavljala.

Ova fotelja kojom su ljudi poklopili otvor na šahtu u najprohodnijem delu sela do kojeg se od drugih rupa i brzine kojom ljudi voze inače jedva peške može doći, odraz je vaspitno-obrazovnog procesa i opšteg informisanja koji su doveli do toga da funkcioniše samo međusobno otimanje, ucena i prinuda, kao i do toga da ljudima više ništa nije važno sem zadovoljavanja osnovnih potreba.

Istog dana kada je fotelja fotografisana pročitala sam misao Mike Antića: „Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo, uopšte nisu čula“. Budući da se sredinom septembra 2000. moja duša, i ruka, dodirnula s jednom drugom dušom i rukom i da se o svemu što se nakon toga odvijalo može napisati knjiga (o)tisaka, nepojmljivo mi je da zbog ljudskim umom stvorenog normativa neko nekome brani i ograničava da prati svoje srce i nesmetano živi tamo gde i kako sam izabere.

Osmog septembra bilo je 22 godine otkako aktivno radim na polju zaštite ljudskih prava primenjujući sinkretički pristup tekovinama svih (delova) pokreta za ljudska prava, a na današnji dan (19. septembar) 2000. otvoreno je savetovalište, čiji je tim uz nekolicinu saradnika/ca, među kojima sam bila, dve godine kasnije osnovao Centar ,,Živeti uspravno“, u kome radim 18 godina.
Od jeseni 2016. ne osećam se bezbedno, pa sam se, koliko god je to moguće, povukla iz javnosti i svoje izlaske napolje svela samo na ona mesta gde nešto moram lično da potpišem ili uradim, a od 15. marta 2020, povukla sam se skroz i sem s ljudima, koji mi pomognu da ustanem i legnem i okupam se, nemam fizički kontakt ni sa kim.

Međutim, otkako je nasilje prema ljudima koji su odlučili da iskoriste pravo učešća u odlučivanju o Urbanističkom planu Grada Novog Sada, postalo eksplicitno i zamalo se završilo smrću jednog čoveka, počela sam da osećam i fizičke posledice, da bi me sve u vezi sa odnosom prema događajima u okviru nedelje ponosa i Evropske parade ponosa dovelo do tačke u kojoj sam imala osećaj da ću se ugušiti od bola i to ne zbog ponašanja aktera/ki, jer je slično Centar „Živeti uspravno“ 2019. doživeo od strane resorne gradske uprave, koja je iza njegovih leđa i bez konsultacija s bilo kim koga se usluga lično tiče, odlučila da organizaciju usluge personalne asistencje osobama sa invaliditetom prepusti specijalnoj školi, koju smatra nadležnom za osobe sa invaliditetom, zanemarivši prethodno urađen posao i deset godina ulaganja. I ne mareći za obaveze proistekle iz Konvencije o pravima osoba sa invaliditetomm, čijim se članom 19. garantuje izbor svega što se odnosi na nečije pravo na samostalni život i uključenost u zajednicu. U međuvremenu je to dobrim delom ispravljeno, ali ponovo bez učešća ljudi kojih se tiče i zanemarivanjem ostalih radnih prava personalnih asistenata/kinja sem odrađenog sata pružene usluge, što je na prethodni manjak usled desetogodišnjeg projektnog finansiranja stvorilo novi, i kontantno stvara, osećaj neizvesnosti i pritiska. Kakav su, uostalom, u poslednjih mesec dana delili svi kojima je stalo do ravnopravnosti, s tom razlikom što je spremnost na fizičko uništenje i skraćivanje životnog veka osoba sa invaliditetom (i kad je institucionalizovana) najčešće prikrivena, dok je prema LGBT+ osobama otvorena. Imali smo prilike da vidimo akcije koje asociraju na krstaške pohode uz upotrebu sprava za zastrašivanje i mučenje.

Zabrinulo me je to što je dominantna poruka podrške bila sledeća: ako sad ne podržimo održavanje ovog skupa, jedan čovek ili mašinerija oko njega naći će način da zabrani, uguši, skrajne bilo koji drugi.

Prava na porodicu i potomstvo univerzalna su, a pol s kojim se rađamo, rod i seksualnost nisu svojstva koja možemo izabrati. Samim tim pol, rod i seksualnost nisu nešto čega treba da se stidimo ili da ih se stide naše porodice i ne smeju da budu predmet uskraćivanja zdravstvene i socijalne zaštite ili bilo kog vida podrške i povod za instuticionalno ili individualno nasilje i zanemarivanje.

Zato nas se svih tiču zahtevi ove Parade ponosa i ovde i i bilo koje bilo gde na svetu, jer su nebirane fizičke i biološke karakteristike univerzalne. Sve ostalo biramo, uključujući i naš odnos prema njima. Za podelu na nas i njih imamo mnoštvo drugih prilika, koji se ne tiču suštine nečijeg postojanja.

U bilo kom otvorenom ispoljavanju homofobije, rasizma i seksizma, ne može da se izrodi ništa što je dobro, a institucionalizovani abilizam, praksa u radu s ljudima mi je to pokazala, jednako je ugrožavajući po one nad kojima se isopljava i po one koji ga ispoljavaju. Jer košta! Zato što se ulaže odnošenje prema ljudima kao prema kućnim ljubimcima i domaćim životinjama koje treba zbrinuti podmiriti, umesto kao prema aktivnim građanima/kama, za šta je preduslov iskustvena podrška, odgovarajuća rehabilitacija i osamostaljivanje.

I nisu nikakve manjine u pitanju jer svaka osoba ima neku nebiranu fizičku i fiziološku karakteristiku, a roda i seksualnosti, ne možemo da ne budemo samosvesni/e, niti možemo u bilo kom trenutku da ih isključimo, za to dugme ne postoji.

Umesto što se deca uče tome da prepoznaju sve karakteristike kao razdvajajuće, društveno neprihvatljive i nepoželjne i tome da su zbog toga što neke od njih imaju ili nemaju manje vredna ili vrednija od drugih, imamo mogućnost da se od nižih razreda osnovne škole na pristupačan način uče obaveze pojedinaca/ki i svake pravne strukture o primeni ratifikovanih međunarodnih istrumenata za ljudska prava da bismo osigurali njihovu punu implementaciju i podstakli međusobno uvažavajuće odnose od najranijeg urasta. Sve što se naknadno usvoji, može da odredi dalji životni put i način odnošenja prema drugima i sebi, a može da se tretir kao lična nadgradnja i da ostane na nivou pojedinačne spoznaje i dopune znanju uz ograničenu ili nikakvu primenu. Ovo je takođe iskustvo Centra na polju iskustvene (peer) edukacije o ljudskim pravima.

Htela bih ovom prilikom, imajući u vidu sve do sada preživljeno, da zamolim novinare/ke da u vezi sa temama koje se tiču nečijeg fizičkog i biološkog opstanka, ne traže mišljenje ljudi i formacija koji su stanovišta da neki ljudi ne treba da žive ili da im je mesto u zatvorenim privatnim i javnim prostorima jer time, iz namere da postignu relevantnost informacije, zapravo daju legitimitet šovinizmu i fašizmu.

Odbila sam pre desetak godina učešće Centra u sučeljavanju s predstavnikom/com Pokreta Dveri u vezi sa održavanjem parade ponosa jer bilo čiji homofobični stavovi nisu releventani ni u kom smislu za unapređenje položaja desetine stanovništva sveta i na njih upućenih ljudi (minimalno trećina stanovništva), sem što ga ugrožavaju.

Takođe sam, nakon usvajanja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, odbila sučeljavanje s jednim defektologom koji je trebalo da navede argumente protiv inkluzije dece sa invaliditetom u redovan obrazovni sistem. Šta bi on svojim stručnim stavom i iskustvom mogao da doprinese u odnosu na nečije lično iskustvo u procesu obrazovanja? Mojim ulaskom bilo gde, mesto u koje sam ušla nije više bilo isto ne zato što je nešto u vezi sa mnom posebno, već ukoliko neko ljudsko iskustvo proisteklo iz nebiranih fizičkih i fizioloških karakteristika nije zastupljeno i osvešćeno u nekoj ljudskoj tvorevini, ta ljudska tvorevina nije reprezentativna. Relevantno bi ih bilo pitati da li će i kako preuzeti odgovornost za posledice toga što se u poslednjih četvrt veka položaj dela stanovništva zahvaljujući njihovom delovanju nije poboljšao, kao što se istodobno nije poboljšao ni položaj deset posto stanovništva koje čine osobe sa invaliditetom (ukupno 50% stanovništva zajedno čine ove dve društvene grupe i ljudi s kojima provedemo deo života, to nije manjina, veći minimalno polovina stanovništva) usled onemogućavajućeg odnosa humanistike, uključujući i delovanje dela (samozastupničkih) organizacija civilnog društva i unutargrupnu i međugrupnu diskriminaciju, koju Centar u poslednja tri meseca doživlja od dela osoba sa invaliditetom koje iz svojih verskih uverenja smatraju da on treba da se usmeri samo na podršku u vezi sa smanjenjem nečije sposobnosti/oštećenjem, i da prestane javno da (samo)zastupa prava LGBT+ osoba, nesvesno podržavajući time opšteprisutan stav da je seksualnost za osobe sa invaliditetom irelevantna.

(Autonomija, foto: Marija Radanović/ustupljeno Autonomiji)