Spremni na put

Za vreme svog nedavnog boravka u Kuli, mladi mađarski lekar, u iščekivanju mađarskog državljanstva, s oduševljenjem mi saopštava da i u Nemačkoj počinju polako da duvaju drugačiji vetrovi. Poziva se na Di Velt koji piše o ponovnoj pojavi deficita stručne radne snage. Procenjuje se da će tokom narednih 25 godina Nemačka da primi 6 do 7 miliona stručnjaka. Deficit je ogroman, kapije će biti širom otvorene. Naravno, potražnja se odnosi uglavnom na visoko obrazovane ljude, lekare, inženjere, informatičare. I taj mladi lekar se polako sprema. Proverio sam – njegove informacije su tačne. Ko zna, od koliko ću se ljudi opraštati narednih nekoliko godina?

Poljaci i Novosađani

Koliko Nemce, a naročito Berlince, intenzivno zanima duhovni i književni život u Poljskoj, imao sam prilike da zapazim boraveći nedavno duže vreme u Nemačkoj. Ali interesovanje je uzajamno. U jednom od sovjih eseja – Slika Nemaca u poljskoj književnosti – Pžemislav Čaplinski, baveći se onim poljskim patirotizmom koji je utemljen na pretrpljenim istorijskim uvredama, jedini izlaz vidi u kritičkom patriotizmu koji se suočava i sa gresima Poljaka i, u tom smislu, skreće pažnju na nekoliko poljskih romana koji govore i retorizijama kojima su Nemci bili izloženi u Poljskoj posle 1944. godine. Nemačko civilno stanovništvo saterano je tada u koncentracione logore, bačeno u masovne grobnice, ili deportovano. „Skoro su svi bili na bestijalan način ubijeni, tek nekoliko njih je dokrajčeno metkom u potiljak. Videli smo dete u pelenama čiju su lobanju smrskali tvrdim predmetom,” piše jedan poljski književnik. Najgore je, međutim, što počinioci tih zlodela punih pedeset godina nisu imali nikakvo osećanje krivice – primećuje Čaplinski. Posle pola veka je, dakle, počelo poljsko vrenje. Čekam da slični procesi počnu i u Srbiji gde pored nemačkih masovnih grobnica postoje i mađarske masovne grobnice. Ove masovne grobnice ne amnestiraju mađarska zlodela, kao što ni srpska zlodela ne mogu biti amenstirana mađarskim zlodelima. A ti procesi će početi kad i mi budemo počeli da čitamo romane kakve su Poljaci napisali. Ili kakav je napisao Tibor Čereš. Kad u novijim istorijama Novog Sada pored spomenika podignutim u znak sećanja na „hladne dane”, budu pomenuti i oni „mrazoviti dani”, u kojima su ubijani nedužni Nemci i Mađari.

Većinska getoizacija

Prilično sneveseljen odlazim sa panel-diskusije koju je OEBS organizovao o vojvođanskoj televiziji i radiju. Mene je na taj razgovor pozvao predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i rado sam se odazvao pozivu, jer sam u devedesetim godinama donekle i sam učestvovao u osnivanju tog udruženja. Tada smo organizovali i znamenitu akciju „Prozor”, čija je suština bila u tome, da smo s prozora prostorija nezavisnih novinara iznosili naša mišljenja, ona koja nisu mogla da se iskažu na državnoj televiziji. Posle bezmalo dve decenije situacija se unekoliko poboljšala, ali samo unekoliko, a nije slučajno ni to što međunarodni instituti koji se bave slobodom medija, Srbiju svrstavaju u grupu polovično slobodnih zemalja. Prošlo je četrnaest godina od pada Slobodana Miloševića, ali ja bih i danas tek sa puno rezervi upotrebljavao termin „javni servis” – trenuto stanje preciznije bi se opisalo, recimo, kao „partokratski medijski servis”. Javni medijski servis najviše liči na festival međusobnih zadirkivanja, nadmudrivanja, familijarnih svađa stranačkih političara. Slobodne i nezavisne reči jedva da ima u medijima. Rukovodstva medijskog servisa se imenuju na osnovu stranačkih nagodbi, i na osnovu istih nagodbi se i smenjuju. Poseban je problem položaj manjinskih redakcija u javnom medijskom servisu. Više liče na priče strave i užasa nego na prezentere vojvođanskog multikulturalizma. Uobičajeno se govori o tome da se manjine getoizuju u medijima. Takvih simptoma ima, ali su patuljasti u poređenju s većinskom getoizacijom. Izvedeni su dobri zaključci, ali bojim se da će ostati na papiru.

Šta će biti sa nama?

Monodrama – Ko će oterati kući bicikli? – Đerđa Serbhorvata u Novosadskom pozorištu – Újvidéki színházu. Konačno, ni lokalnih, ni havajskih boja. Nema bojadisanja! Pred gledalištem se ne ukazuju boje, nego sam život koji nam je samo upola poznat – i o kojem se usuđujemo tek poluglasno da progovorimo. Silvija Križan nije fondacijska dama, možda baš i zbog toga ume s takvom čistom jednostavnošću da postavi pitanje: ko će oterati kući bicikl. Ili – šta će biti sa nama?

maj 2011.
(preveo: Arpad Vicko)