Kako bi osnažila kapacitete drugih organizacija i pojedinaca da štite svoja prava pred nadležnim organima, organizacija za zaštitu životne sredine RERI trenutno razvija online platformu pomoću koje će svi zainteresovani građani moći da se edukuju o pravilima postupka u kojem štite svoja prava i preuzmu određene obrasce koji će im olakšati komunikaciju sa državnim organima.

Ovakav postupak ukazuje na to da su građani nedovoljno informisani o svojim pravima u borbi za zaštitu životne sredine. Jedan od dokumenata koji ima poseban značaj kada govorimo o ovoj oblasti je Arhuska konvencija. Međunarodno-pravno regulisanje ove oblasti, posmatra se kroz povezivanje zaštite životne sredine sa zaštitom ljudskih prava, iz čega nastaje pravo na adekvatnu životnu sredinu. Ovo pravo se prvi put pominje u odredbama Stokholmske deklaracije, ali najpotpuniju razradu dobija u odredbama Arhuske konvencije. Ova konvencija usvojena je 1998. godine u Danskoj, a u Srbiji je ratifikovana 2009. godine. Kao međunarodni instrument zaštite životne sredine ova konvencija sadrži tri grupe pravila koja se odnose na pravo građana na dostupnost informacija, da učestvuju u donošenju odluka o životnoj sredini i prava na pravnu zaštitu u slučaju kada su prethodna dva prava povređena.

Tanja Petrović iz Arhus centra Novi Beograd kaže da se opšte loše stanje u demokratskim procesima i vladavini prava u Srbiji reflektuje i na oblast životne sredine i primenu Arhuske konvencije koja, po njenom mišljenju, nije zadovoljavajuća.

“ U Srbiji još uvek nije dobro shvaćen smisao konsultacija sa civilnim društvom i građanima i ne stvara se povoljno okruženje za građane da daju svoj doprinos kako bi pomogli da se dođe do odgovornijeg i održivijeg razvoja. Naime, tokom organizovanja konsultativnih procesa cilj je, pre svega, da se tehnički ispoštuje forma, a ne da se suštinski i u dobroj meri prihvati stručno mišljenje civilnog društva. Raste broj javnih rasprava gde dolazili do verbalnih konflikta između organizatora i učesnika. Prekidanje prezentacije studija o proceni uticaja, nepoštovanje slobode govora građana i ograničavanje informacija o održanim javnim raspravama su javno podržani u medijima, od strane političara, u nekoliko navrata, posebno u Beogradu”, ukazuje za Autonomiju Tanja Petrović.

Takođe, još jedan bitan pravni aspekt za građane u ovoj oblasti su odredbe člana 74. Ustava Republike Srbije („Sl. Glasnik RS“, br. 98/06), kojim je definisano da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, da je svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine, kao i to da je svako dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.

Hristina Vojvodić iz organizacije RERI kaže za Autonomiju da je suština Arhuske konvencije učešće javnosti u donošenju odluka čime se poboljšava kvalitet odluka u oblasti zaštite životne sredine. Kako napominje, zahvaljujući ovoj konvenciji građani Srbije imaju prava da zahtevaju od svih organa vlasti da im dostave određene informacije bez potrebe da obrazlažu interes za njihovim dostavljanjem: dovoljno je što ste vi građanin ove zemlje koji ima pravo da zna.

“Organi su dužni da omoguće javnosti da učestvuje u donošenju odluka – bilo to donošenje novog prostornog plana, postupak inspekcijskog nadzora, izdavanje građevinske dozvole i slično, a koje mogu imati uticaj na životnu sredinu. I najzad, svaki pripadnik javnosti mora imati efikasna pravna sredstva na raspolaganju ukoliko su mu povređena prava – ukoliko mu organ nije odobrio pristup informaciji koju je zahteva, ukoliko mu je upravni organ uskratio pravo da preispituje određene odluke… Arhuska konvencija nije neki apstraktni dokument već je propis koji je protkan kroz sve aspekte rada državnih organa i koji pruža konkretne benefite građanima u njihovom svakodnevnom životu”, objašnjava Hristina Vojvodić.

Jedan od gradova su Srbiji koji su posebno ekološki pogođeni zbog različitih industrija je Zrenjanin. Privredni sud u Zrenjaninu presudom je zabranio rad preduzeća Prekon na pet godina, piše Mašina. Prekon, poznatiji kao zrenjaninska kafilerija, neprijatnim mirisom je zagađivao vazduh koji je udisalo više desetina hiljada Zrenjaninaca, a do zabrane ne bi došlo bez istrajnog lokalnog aktivizma. Presuda o zabrani rada zrenjaninske kafilerije doneta je na treći put ponovljenom suđenju u Privrednom sudu u Zrenjaninu.

Gradnja fabrike guma u Zrenjaninu kompanije Linglong International Europe doo započeta je sa gradnjom navedenih objekata bez studije o proceni uticaja na životnu sredinu budući da je gradska uprava u Zrenjaninu obustavila postupak procene uticaja na životnu sredinu navodeći da nema uslova da se postupak dalje vodi, a 215 podnetih mišljenja zainteresovane javnosti, među kojima i mišljenje RERI-ja, proglasila je neosnovanim, bez dodatnog obrazloženja.

Nedavna ekspolozija u fabrici vode u Zrenjaninu ponovo je javnost podsetila da je u pitanju je fabrika koja punih pet godina ne uspeva da ispuni ugovorne obaveze i obezbedi zdravstveno ispravnu pijaću vodu. Kako kažu iz Građanskog preokreta, od potpisivanja ugovora o prečišćavanju vode 2015. godine do danas, konzorcijum koji je sastavljen od mikropreduzeća bez zaposlenih, sa ozbiljnim finansijskim poteškoćama a bez ikakvih referenci u oblasti vodosnabdevanja, dobija političku podršku državne i gradske vlasti i ozbiljnu finansijsku pomoć iz budžeta.

Zbog navedenih opasnosti po životnu sredinu, građani Zrenjanina su sve nezadovoljniji. Građanska aktivistkinja i profesorka biologije Zorica Radišić ističe u izjavi za Autonomiju da dok se u najuređenijim društvima uveliko popravljaju učinjene greške, u Srbiji se tek planiraju, povećavaju i umnožavaju na sopstvenu ogromnu štetu.

“Na osnovu dostupnih pokazatelja, Ling Long se, izgleda suprotno planovima moćnih ni u Zrenjaninu ne smatra baš investicijom koja rešava lokalne probleme stanovništva i šire okoline, posebno u svetlu ogromnih javnih resursa koje smo stavili na raspolaganje gigantskom privatnom investitoru sa problematičnom ekološkom reputacijom. Ako nismo u pravu neka Vlada Republike Srbije konačno objavi sopstveni zaključak u kojem definiše nacionalni interes ovog poduhvata, tako blizu naseljenih mesta i svetski zaštićenog prirodnog dobra. Ono što smo do sada videli na njegovom realizovanju duboko onespokojava svakog ko išta zna o procedurama i propisima”, kaže Zorica Radišić.

Iako postoje pozitivni primeri lokalnog ekološkog aktivizma, Hristina Vojvodić iz RERI-ja kaže da se čini da je najveći problem u tome što u Srbiji neretko izostaje pravovremeno informisanje javnosti o određenim projektima i aktivnostima koje mogu imati uticaj na životnu sredinu.

“Građani se vrlo često uključuju u postupke tek kada investitor započne sa izvođenjem radova ili kada dobije građevinsku dozvolu, a tada je mogućnost da se pravno utiče na donosioca odluka manja. Ovaj problem naročito dolazi do izražaja prilikom realizacije značajnih investicija, gde sve upućuje na korelaciju između veličine i značaja investicije i transparentnosti koja je prati: što su investicije veće transparentnost je manja. Međutim, treba imati u vidu da lokalnu zajednicu, i društvo u celini, čini zbir pojedinaca različitih struka, znanja i veština koji mogu da doprinesu donošenju odluka koje su u interesu svih građana i obezbede ravnotežu između interesa zaštite životne sredine i interesa ekonomskog razvoja. Čak i kada građani nemaju dovoljno stručnih znanja, njihovo pravo da se informišu o odluci i traže objašnjenje od javnih vlasti je neupitno i utemeljeno u zakonu”, napominje Vojvodić.

Sa druge strane, Tanja Petrović se osvrće na drugu vrstu problema, a to je strah ljudi da traže informacije o životnoj sredini, posebno na lokalnom nivou jer je pritisak na pojedince veliki. Ona kaže da je proces pristupa informacijama dug i iscpljujući, a mere koje država preduzima ne pokazuju dobre rezultate.

“Raste broj zahteva za pristup informacijama iz oblasti životne sredine ali raste i broj ‘ćutanja uprave’ – najveći broj zahteva za pristup informacijama upućenih Povereniku kao razlog imaju upravo ‘ćutanje uprave’. Javna preduzeća, u većini slučajeva, bez obzira ko je njihov osnivač, ne omogućavaju pristup informacijama na odgovarajući način, što je veoma problematično imajući u vidu da su javna preduzeća odgovorna za upravljanje velikim brojem zajedničkih dobara – šuma, vode, zemljišta. Pomoć službenika građanima u procesu traženja informacija zavisi od njihove ‘dobre volje’ i jako se razlikuje od jedne do druge lokalne samouprave, kao i od jednog do drugog Ministarstva”, navodi Tanja Petrović.

Takođe, Tanja dodaje da postoje brojne inicijative i projekti organizacija civilnog društva koje su usmerene na edukaciju o pravima građana da učestvuju u procesima donošenja odluka i načinima na koje to mogu da urade ali inicijative su najčešće planirane na osnovu analize problema u životnoj sredini od strane samih organizacija, a ne na osnovu sistematske analize u saradnji sa institucijama.

Sa druge strane, posmatrajući trenutnu situaciju uzrokovanu pandemijom, Hristina Vojvodić kaže da se javila nova loša praksa državnih organa, a to je ograničavanje, odnosno onemogućavanje učestvovanja javnosti u postupku donošenja odluka, pozivajući se na zabranu okupljanja određenog broja ljudi u zatvorenom prostoru.

“Iako se radi o realizaciji projekata za koje postoji veliko interesovanje javnosti, nadležni organi ipak organizuju javne prezentacije ograničavajući broj ljudi u prostoriji ili odlučujući na zatvorenim sednicama. Postupak procene uticaja na životnu sredinu podrazumeva učešće javnosti na javnoj prezentaciji, ne u grupama i ne u različito vreme, kako bi se svakom predstavniku javnosti omogućilo da čuje kako odgovore izrađivača studije, tako i komentare i primedbe svake osobe koja se pojavila na javnoj prezentaciji, a vlasti su dužne da to omoguće. Ukoliko uslovi za održavanje javne prezentacije ne postoje, nadležni organi su dužni da čitav postupak odlože jer ne postoji razlog za sprovođenje postupka po hitnoj proceduri u slučaju kada se radi o komercijalnim projektima, kako bi se stvorili neophodni uslovi da svaki predstavnik javnosti može efektivno da učestvuje u postupku donošenja odluka koje mogu imati uticaj na životnu sredinu”, rekla je Hristina Vojvodić iz RERI-ja.

Naše sagovornice poručuju da bi nadležne institucije trebale da stimulišu procese učešće građana i osmisle mehanizme koji bi doveli do njihovog efikasnog uključivanja, jer javnost koja je „zainteresovana samo po sebi“ ne postoji.

Svetlana Paramentić (Autonomija)

Naslovna fotografija: Pixabay

(Tekst je nastao u okviru projekta „Mladi novinari za zaštitu životne sredine – pravo na čistu vodu, vazduh, zemlju“, koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)