Ili o brutalnim hajkama na slobodnomisleće građane, koji ne pristaju da savijaju kičme, poginju glave i ćute, dok se društvo raspada i svodi na distopiju.

Pitati ima li građanskog ekstremizma u Srbiji, isto je što i pitati uspevaju li banane u Sibiru. Nonsens. Ili tvrditi da se u Severnoj Koreji, Iranu, Rusiji i Belorusiji poštuju ljudska prava. E, ali se na građanski ekstremizam u Srbiji može gledati i iz druge perspektive. Iz perspektive realnog stanja u srpskom društvu.

Za razumne ljude – za one koji ne drže glave duboko u pesku – o realnom stanju srpskog društva i države ne treba puno teoretisati i mudrovati. Srpsko je društvo duboko potonulo u anahronizam i suicidni desni ekstremizam. U, čini se, okamenjeni nacionalizam, klerikalizam, antievropejstvo, antiprosvetiteljstvo, u pogubnu mitomaniju i sumanite tlapnje o nacionalnoj i verskoj izuzetnosti. Ta teška mentalna boleština koja kosi sve tragove moderniteta i vitaliteta društva, to antidositejstvo i antiprosvetiteljstvo – produkt infantilnih elita – u Srbiji se, ima tome iha, ha, potpuno normalizovalo. Svaka kritička reč – pogotovo ako je jasna, glasna i razgovetna, ako je neoportuna – protiv društvenog i državnog rasula, protiv sunovrata i zla, smatra se i tretira opakim ekstremizmom koji narušava nacionalnu i versku sabornost. Taman posla da se neko javno zapita, ne vodi li nas ta nacionalističko-klerikalna sabornost u propast. Samo će nas je l’da sloga i sabornost – po meri kreatora duhovne boleštine i pogubnih iluzija – spasiti od belosvetskih zlotvora, od Zapada i njegovih obezboženih perverznih vrednosti. Sumanute perverzije koje proizvode i vitalizaju srpske vladajuće ne samo političke i crkvene elite, decenijama nam se nude kao panaceja, kao čarobni lek koja će nas je l’da spasiti svih iskušenja i stradanja.

Srbija je zarobljena desnim ekstremizmom, koji se normalizovao kao prirodno stanje. Društvo i država propadaju, a da o razlozima propasti nema šire svesti. Još manje se o sunovratu može ozbiljnije otvoriti društveni dijalog. Čak ni tamo gde upropastiteljski radikalski režim u potpunosti ne kontroliše javnost, u nerežimskim medijima. Nije da tamo s vremena na vreme nema kritičkih pristupa stvarnosti, ali prioritet dobijaju takozvani ’srednjaci’, oportunisti koji se je l’da klone i levo-građanskog (nepostojećeg) i desnog normalizovanog ekstremizma. Je li iko – ne samo u Srbiji, nego i u regionu – stradao ili propatio zbog levo-građanskog ekstremizma? Iza desnog su ostala stratišta, zgarišta, egzodusi i masovne patnje. I nadasve mržnje.

Svaki glas razuma, koji otvoreno – bez komformističkog oportunizma – upozorava na sunovrat Srbije, pogotovo ako jasno, glasno i bez okolišanja imenuje uzroke i izvore propasti, ako ukazuje na brloge u kojima parazitiraju demijurzi propasti, hajkački se prokazuje kao antisrpski satanizam, kao izdajništvo i autošovinizam, kao ’samoporicanje’ (valjda vrhunac inventivnosti akademskog nacionalističkog uma). Adresa na koju demijurzi zla upiru prstom – na koju huškaju propagandne i ulične falange, jer eto ima onih koji narušavaju nasušno potrebnu srpsku sabornost – imenuje se građanskim, u najblažem obliku, defetizmom a u najradikalnijem obliku antisrpskim poganlukom. Zna se kako markirani ’rušitelji’ saborne idile prolaze.

Iz pozicije demijurga zla, iz pozicije plemenske bajagi sabornosti kojoj demijurzi određuju vrednosti – iz pozicije normalizovanog radikalno desnog ekstremizma – u Srbiji je l’da ipak postoji ’građanski ekstremizam’. To su rušitelji sabornosti, to su rušitelji propagandne nacionalne idile. Da nije njih, ovde bi tekli med i mleko. Zato ’građanski ekstremizam’ – odnosno ’duh poricanja’ i je l’da antisrpstva – treba markirati, proskribovati, ugušiti. Eleminisati! Kako? Svim sredstvima, videli smo u pokaznoj vežbi u slučaju monstruozno montirane hajke na Dinka Gruhonjića, Anu Lalić, Milivoja Bešlina, Aidu Ćorović i druge nepoćudne građanske aktiviste – i prave profesionalce u svojim delatnostima – koji imaju kičmu i savest i koji, uprkos brutalnim hajkama, u srpskom društvu jasno, bez oportunističkog cinculiranja upozoravaju da će nas normalizovani desni ekstremizam potpuno razoriti, osramotiti i svesti na egzistencijalnu bedu. Zato glas pobune uznemirava proizvođače i propagandiste desničarskog ekstremizma, zato glasnike gorke istine – one nepomirene sa zlom i sramotom – u ime tribalizma treba ućutkaki i sa javne scene eleminisati. Bez njih – bez građanskih buntovnika i aktivista – Srbiji ogrezloj u banalnosti, kriminalu i korupciji će je l’da cvetati ruže.

Istine radi, markacija onih – koji imaju kičmu, jezik i kuraž da u carstvu laži i obmana govore nevoljene istine – epitet građanskih ekstremista ne dolazi samo od salonskih nacionalista i zadriglih klerikala pod mantijama, mada im je tamo radno mesto. Dolazi i iz redova reklo bi se pristojnijih i umerenijih građana, onih koji se ograđuju i od notornih kleronacionalističkih huškača šešeljevskog tipa, ali koji se – to naročito ističu – ograđuju i osuđuju i je l’da ’građanski ekstremizam’. Dolazi od takozvanih ’srednjeputaša’, od ’nacionalno odgovornih’ demokrata, od oportunističkih beskičmenjaka, što ih na bajagi ’uljudan, građanski način’ zapravo svrstava u široku paletu normalizovanog desničarstva.

U današnjoj Srbiji sve je takoreći dozvoljeno, osim da se problematizuje kleronacionalistička obogotvorena sabornost i da se uznemiravaju demijurzi zla i njihovi saloni. Ostalo – laži, petljavine, krađa i kriminal, ko te pita, teraj kol’ko hoćeš i kol’ko možeš. A ako se ko drzne da kritički istupa protiv spirale propasti, ako bi ko to da problematizuje kao transgeneracijsko zlo, taj je građanski ekstremist. Zna se šta takve čeka.

U Srbiji dakle uprkos zdravom razumu, ipak ima ’građanskog ekstremizma’.

(Autonomija/foto: Pixabay)