Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Ko su autošovinisti, slučajni Srbi, strani plaćenici

Izdvajamo 12. мај 2024.
4 min čitanja

"Nabrijani kerberi svetosti nacije i vere nedremano prate šta se i kako u rodu govori"

Imaju li Srbija – i uopšte Srbi, narod je l’da svetosavski i nebeski – pored vekovnih spoljnih i unutrašnje neprijatelje? Pitanje je izlišno, naravno da imaju. I to oho, ho! Eh, da ih nemaju, gde bi Srbiji i Srbima bez kukolja danas bio kraj?

Postavljeno pitanje i odgovor na njega nisu samo ironija i sprdnja. Srbija i srpstvo su poslednjih decenija u deluzijama i samodestrukciji, u agoniji, pa je u odgonetanju nacionalnog sunovrata pitanje o doprinosu tome unutrašnje supstance, unutrašnjeg destruktivnog potencijala, sasvim legitimno. Odgovor na postavljeno pitanje je rezolutan – da, u Srbiji i među ’nebeskim narodom’ zaista postoje autošovinisti, slučajni Srbi, strani plaćenici, moralne ništarije ili šta li već morbidno, što Srbima sreću kvari. Pa zar bi srpstvo bez njih – bez nacionalnog otpada i moralnih ništarija – moglo spasti na sadašnje grane? Dakako da ne bi. Štaviše, isključivo zbog njih je na te grane i spalo.

Ključno je međutim pitanje, ko je među Srbima zaista kukolj, ko su bitange i moralne ništarije, a ko su pravi patrioti? Jesu li kukolj oni na koje se stalno diže dreka i galama za rodootpadništvo i izdaju i protiv kojih se vode brutalne hajke, ili su to u stvari galamdžije, hajkači i pogromaši koji proganjaju čestite ljude, one koji vapijuće upozoravaju da ništarije i šljam Srbiju i srpstvo vode u propast i sramotu?

Od Milošovića pa evo do Vučića, pored gloženja i znamo kakve ’preventivne odbrane ’90-tih od neprijatelja – ovih iz susedstva koji je l’da mirotočivom srpstvu ne daju mira i atakuju na njega – samoprozvani branioci srpstva upozoravaju na nacionalne otpadnike. Političari, akademici, univerzitetski profesori, episkopi, čak i sportisti i estrada – o medijima informisanja u službi samozvanih rodoljuba da i ne govorimo – upiru prst u ’nacionalni otpad’, u kukolj među nama huškački ga nazivajući svakakvim kvalifikacijama, poput ovih iz naslova ovog teksta. ’Rodootpadni kukolj’ naročito revnosno demaskiraju – gradeći karijere i grabeći slast i mast što uz brzouzlazne karijere idu – ’patriotski intelektualci’ prožeti je l’da isključivo brigom za rod, veru i otačastvo. Nabrijani kerberi svetosti nacije i vere nedremano prate šta se i kako u rodu govori, piše, snima ili na bilo koji drugi način javno izražava o je l’da neupitnim nacionalnim istinama, tradiciji, zavetnim vrednostima i dakako, o patriotskoj politici (ne hajući što iza nje ostaje pustoš i sramota). Na najmanje otklone od svetih istina, koje dobro plaćene nedremane oči i uši uočavaju, pale se patriotske crvene lampice i alarmi upozorenja. Markiraju se rušioci nacionalne sabornosti, žigošu, satanizuju i svrstavaju u otpadnike. Zna se šta takvima sleduje – neformalna i formalna ekskomunikacija i prepuštanje iživljavanju ološa.

Ko su zapravo pravi mrzitelji Srbije i srpstva? Ko je kukolj među Srbima, ko je odgovoran za sveopšti srpski kolaps? Činjenice, a ne arbitrarne politikantske ocene o tome valjda najbolje govore. Da ne bismo licitirali, pođimo od njih.

Ko je sa srpske strane (daleko najodgovornije) brutalno rušio bivšu državu u kojoj su Srbi živeli nemerljivo komfornije, nego što danas pogubljeno žive u različitim državnim entitetima? Oni koji su Srbiju i Srbe milom ili silom bajagi hteli da ’uzdignu sa kolena i isprave AVNOJ-evske nepravde prema Srbima’, ili oni među nama – proglašeni kukoljem – koji su vapijuće upozoravali da se ne srlja u zlo, u nacionalističke laži i mržnje, u političke a potom u brutalne ratove iza kojih su ostali srpski porazi i još gore, neviđena sramota? Jesu li za to ogromno nacionalno posrnuće odgovorni oni koji su imali vlast i moć opsednuti nacionalističkim i velikodržavnim fanatizmom, ili oni pojedinci i građanske grupe među Srbima – nazivani autošovinistima, mrziteljima sopstvenog naroda, nacionalnim otpadnicima i, već klasično, stranim plaćenicima – duboko potisnuti na margine društva izloženi satanizaciji i egzistencijalnoj ugroženosti?

Zbog onih koje se i dan danas kleveta da su nacionalni otpad, da su autošovinisti, da su nacionalni i verski samoporicatelji, da su slučajni Srbi, da su strani plaćenici i slične kvalifikacije koje izmišljaju vladajuće moralne ništarije, nije zakukala ni jedna majka. Nije razorena ni jedna kuća, niko nije ubijen, osakaćen, prognan, silovan i niko nije nacionalno i verski proganjan. Naprotiv, prokaženi ’nacionalni otpad’ je vapijuće prizivao razum, moral, odgovornost i u okviru svojih snaga i mogućnosti suprotstavljao se varvarstvu, zločinstvima i rasapu društva i države (bivše i sadašnje). ’Nacionalni otpad’ nije širio laži, manipulacije i mržnju, nije prizivao krv i ratne strahote, nije pljačkao i na račun ratnih patnji miliona unesrećenih ljudi zgrtao ratni plen i krvave kapitale. Iza njega nema sramnih tragova. Kad jednom dođe do buđenja Srba iz nacionalističke i klerikaln paranoje – valjda će i do toga jednom doći – ponašanje prokaženog ’nacionalnog otpada’ u vremenima zla biće temelj na kojem će biti zasnovana moralna i svaka druga obnova srpskog društva i države.

A šta je ostalo iza prevrelih srpskih samozvanih patriota, iza opakih fanatika koji su imali – i imaju – političku, vojnu, i crkvenu moć da određuju sudbinu naroda i države(a)? Preko 150 hiljada grobova 90-tih, više stotina hiljada osakaćenih i trajno unesrećenih, milioni izbeglih i rasejanih, opustošena postratna društva duboko frustrirana prožeta posejanom mržnjom. Ostali su jad i čemer iz kojih se izlaz traži egzodusom u svet. Ko je doveo ove prostore i ljude – nekad pristojno sređene – do takve katastrofe? Doveli su je oni koji – uprkos sumanutog primitivnog srbovanja – u stvari mrze Srbe i Srbiju (dela govore, a ne reči), koji dakako šovinistički mrze i narode oko Srbije, posebno one s kojima smo zajedno živeli u istoj državi i koji su se je l’da drznuli da srpskom nacionalističkom rušilačkom ludilu kažu ‘Ne’. Do katastrofe su je doveli izopačeni umovi vođeni izopačenom ideologijom, čiji su ideološki i politički naslednici i danas krojači sudbine Srbije i Srba.

Miloševićevoj kamarili – kad je povela zločinačko ratno kolo – smetali su pa su za antisrbe proglašeni Bogdan Bogdanović, Radomir Konstantinović, Miladin Životić, Nebojša Popov, Vesna Pešić, Borka Pavićević, Žarko Korać, Sonja Biserko, Nenad Čanak, Predrag Koraksić Corax, Biljana Kovačević Vučo, Srđa Popović i brojne druge časne ličnosti nazivane antisrbima i drugim gadostima, samo zato jer su se suprotstavljale nacionalističkom ludilu i pratećem zločinstvu. Današnjim baštinicima Milošević-Šešeljeve zločinačke ideologije antisrbima su pored preživelih iz Miloševićevog vremena proglašeni Dinko Gruhonjić, Ana Lalić Hegediš, Aida Ćorović, Goran Marković, Stevan Filipović, Nedim Sejdinović, Janko Baljak, Dušan Petričić, akademik Dušan Teodorović i drugi brojni časni ljudi Srbije, koji se ne mire sa zlom i sramotom.

Nakon svega kroz šta smo prošli i kroz šta prolazima, je li po delima, posledicama i ponašanju zaista teško odrediti ko su pravi mrzitelji i upropastitelji Srba i Srbije, ko su – da se poslužimo rečnikom pravih moralnih ništarija – autošovinisti, slučajni Srbi, samoporicatelji i strani plaćenici, a ko su časni ljudi i iskreni patrioti koji Srbima i Srbiji – i celom unesrećenom regionu – žele povratak iz kužne stvarnosti i egzistencijalne bede u svet civilizovanosti i uljudnosti?

(Autonomija/ilustracija: Stups)