Da se niko ne pravi naivan i blesav, stvari su kristalno jasne. Nisu instrumentalizovani huligani – pogubljena mladost zatrovana kleronacionalizmom – samoinicijativno i spontano kao kojoti nasrnuli na Dinka Gruhonjića i Anu Lalić Hegediš. Huligani, studenti i kvazistudenti, samo su alatka hulja iz senke koji njima manipulišu, kako bi – bajagi ni luk jeli, ni luk mirisali – ućutkali svaki kritički glas razuma koji razobličava rasap srpskog društva, koji razobličava banditizam vladajuće oligarhije.   

Dinko Gruhonjić, Ana Lalić Hegediš, Aida Ćorović, Milivoj Bešlin i ini novinari i građanski aktivisti – oklevetani kao mrzitelji Srba, kao antisrbi i strani plaćenici – izabrane su mete hulja iz senke. Sred opšte ofanzive progona časnih ličnosti – zbog straha bande da će izgubiti vlast i mnogi završiti na robijama zbog enormnog kriminala u kojem su duboko umešani – kao arhineprijatelj Srba manipulativnim metodama posebno je markiran profesor novosadskog univerziteteta i vrsni novinar Dinko Gruhonjić.

Brutalna hajka na nedužnog čoveka – samo zato što drži do profesionalnih uzusa i u novinarskom, i u profesorskom poslu – klasični je primer obračuna banditskog sistema protiv nepoćudnog pojedinca. Sve drugo je dimna zavesa iza koje se kreatori pogroma na nedužnog čoveka kriju. Huligani su izvršioci naručenih hajkačkih poslova na terenu. Zar bi rasap Srbije bio manji, da se o njemu niko ne sme javno oglasiti i obznaniti odakle propast i zlo dolaze?

Šta je cilj hulja iz visokih loža, koje o trošku svih građana izvrgavaju časne ličnosti i njihove porodice pogromu? Ne treba puno pameti, pa zaključiti šta – i ko – vladajućoj bandi smeta u Novom Sadu.

Već duže vreme u ovom – ranije lepom i pristojnom, a sada po mnogo čemu urušenom i osramoćenom gradu – bandi najviše smetaju bezmalo jedini preostali simboli otpora kleronacionalističkom ludilu i enormnom kriminalu. Smeta joj Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), koje ne pristaje da se “ušemi” u slugeranjski medijski sistem, smeta joj javna platforma sa koje se NDNV oglašava (portal Autonomija), smeta joj Katedra za medijske studije Filozofskog fakulteta novosadskog Univerziteta koja obrazuje novinare osposobljene koliko profesionalnim veštinama, toliko i još više moralnim načelima od kojih u praksi ne odstupaju uprkos šikanama političko-tajkunskih kriminalnih kasti. 

Na kraju, najviše joj smeta Dinko Gruhonjić koji profesionalizmom i principijelnošću simbolizuje sve tri navedene preostale svetle tačke obamrlog i potonulog Novog Sada. Hulje iz senke računaju da će ekskomunikacijom Dinka na ovaj ili onaj način razoriti i NDNV, i Katedru za medijske studije, i Autonomiju.info te tako ugasiti bukvalno jedina preostala svetla u “Evropskoj prestonici kulture” (žalosna nam majka).

Hajke i pogrom nepoćudnih ličnosti ovakvih razmera kakvim svedočimo – posebno u slučaju Dinka Gruhonjića – nisu moguće bez dobro planiranih aktivnosti u visokim vladajućim jazbinama, nisu moguće bez velikih novčanih sredstava u kojima očito ne oskudevaju, nisu moguće bez aktiviranja huliganskih skupina instaliranih na terenu koje kreatori hajke finansiraju i drže na daljinskom upravljaču, nisu moguće bez što javne, što posredne podrške crkve (SPC). Hajkačko-pogromaška mašinerija je dobro organizovana, hijejarhijski ustrojena, u njoj su uloge tačno podeljene od vrha gde sede hulje, do terenskih huligana. U materijalnim sredstvima ne oskudevaju, kao ni u institucionalnoj zaštiti (policijskoj, tužilačkoj i sudskoj) koje se u hajkama na ljude prave ludi, odnosno sramno slugare vladajućoj bandi i svim njezinim  gadostima, posebno pljačkaško-kriminalnim. Iza hajki na nedužne ljude stoji potpuno privatizovana država, stoji izopačen Sistem.

Ne treba smetnuti s uma da je u obračunu sa nepoćudnim pojedincima, građanskim grupama i opozicionim partijama, vladajuća banda naslonjena na iskustva, instrukcije i organizovanu pomoć Putinovog zločinačkog režima. Zna se kako se Putin obračunava sa svakim kritičkim glasom u Rusiji – radioaktivnim polonijumom, novičekom, “misterioznim” smrtima što “padom” žrtava, jelda, sa terasa, ““samoubistvima”, što u stradanjima u “saobraćajnim nsrećama” pod “dejstvom alkohola i opijata”. Za nepoćudne koji preteknu iznenadnim smrtima, aktivirani su nikad zatvoreni Staljinovi zatvori, Gulag.

Ko je najupućeniji i najpredaniji ruskom iskustvu u obračunu sa “obojenim revolucijama” i pokušajima kopiranja ukrajinskog “Majdana” – tog, jelda, po Putinu i njegovim srpskim obožavaocima – ključnog pokretača nacifikacije i fašizacije Ukrajine? Nije li se fanatizovani Vulin sam javio da je razmenio iskustva sa ruskim šefovima u borbi protiv famoznih “obojenih revolucija” i kopiranja “Majdana”?  Nije li u dva dana dobio dva visoka ruska ordena – verovatno jedan za minuli podanički rad, drugi kao avans za buduće podaništvo – jedan od Putina, jedan od čelnika tamošnje službe za borbu protiv “podrivačkog zla Zapada”. Znamo zbog čega je Vulin podneo ostavku na mesto potpuno instrumentalizovane BIA i bajagi sklonjen sa zvaničnih državnih funkcija. Navodno je samo “senator” bizarnog Senata privatne Dodikove RS. Ma hajte, molim vas, gde takav stručnjak kao Vulin – potpuno umrežen sa kremaljskim mu kolegama iz aparata za “borbu brotiv unutrašnjih neprijatelja” – da ostane samo senator RS, kojom kao prćijom upravlja vašarski jaran mu Dodik. Samo naivni veruju da u hijerarhiji izopačenog srpskog sistema za borbu protiv “unutrašnjih neprijatelja Srba i Srbije” nema mesta za takvog, jelda, patriotu i stručnjaka staljinističkog kova, poput Vulina.

Kaže se da ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag.

Kud boljeg primera istinitosti te poslovice, od slučaja pogromaškog napada na sve navedene nepoćudne ličnosti, posebno na Dinka Gruhonjića? Novinarski esnaf, domaći koji drži do dostojanstva i strani – međunarodna medijska udruženja, internacionalni PEN i brojne organizacije koje promovišu ljudska prava – su se oglasile i stale u odbranu brutalno napadnutog čoveka, zahtevajući od države (zapravo od kreatora hajki), da zaštiti žrtvu pogromaškog progona.

A šta je sa (ne samo novosadskom) akademskom zajednicom, kojoj Dinko pripada? Čast i čest kolegama i koleginicama sa njegove Katedre i drugim kolegama sa fakulteta koji su ga podržali. Stali su u odbranu kolege koliko mogu. Posebno svaka čast i čest i onim studentima – toj nevinoj i nedužnoj deci koja raspoznaju zlo – koji su stali u odbanu svog profesora. Imenom i prezimenom su stali naspram dirigovane ostrašćene rulje.

A šta je sa brojnim profesorima, asistentima, naučnim radnicima, dekanima i rektorom Novosadskog univerziteta? Kukavički muk. Dok se sav pristojan svet u zemlji i inostranstvu zgražava nad progonom časnog čoveka, vajni vaspitači srpske mladosti ćute kao zaliveni. Gledaju, jelda, svoja posla, ne tiče ih se. Što, jelda, Dinko ne drži jezik za zubima kao sav pristojan akademski svet. Ili – nažalost sva je prilika – u velikom broju pripadnici akademske zajednice podržavaju hajku na svog kolegu? U analima ne samo Novosadskog univerziteta ova sramota, ovo elementarno odsustvo solidarnosti sa kolegom sa kojim i ne moraju deliti iste vrednosti, ostaće kao velika, velika mrlja. Nek je kukavicama na savesti (ako je imaju).

(Autonomija)