„Poštovani sude, uvjeren sam da nisam kriv“, rekao je Jovica Stanišić u svom prvom pojavljivanju u Hagu, pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, 13. juna 2003. godine. Toga dana se u sudnici, zastupajući optužbu, pojavila lično tadašnja glavna tužiteljka Tribunala Karla del Ponte. Bio je to siguran znak kakvu važnost Tužilaštvo pridaje činjenici da se Jovica Stanišić našao u Hagu, zajedno sa svojim prvim saradnikom Frankom Simatovićem.

U ovom nastavku feljtona tekstu pažnju ćemo posvetiti tome kako su Stanišićeve zdravstvene tegobe i zahtevi njegove odbrane koji su se na njih pozivali godinama uticali na tok i trajanje suđenja. Takvog obrasca nije bilo kod Simatovića, čije zdravstveno stanje nije predstavljalo prepreku za vođenje postupka.

Zdravstvene tegobe Jovice Stanišića nisu, međutim, bile samo sporedna epizoda ovog procesa. One su godinama neposredno određivale njegov ritam. Početak suđenja više puta je odlagan, proces započet u aprilu 2008. ubrzo je prekinut, a Žalbeno veće je zbog Stanišićevog fizičkog i psihičkog stanja naložilo pauzu od najmanje tri meseca. Kada je suđenje ponovo pokrenuto u junu 2009, Tribunal je zbog njegovog zdravlja morao da uvede poseban režim rada: skraćenu sedmicu suđenja, redovne lekarske izveštaje i mogućnost praćenja postupka putem video-linka. U zvaničnim dokumentima Tribunala kasnije će biti konstatovano da su upravo Stanišićevi zdravstveni problemi značajno odložili početak i tok procesa.

Već krajem septembra 2003. godine, dakle na samom početku, Stanišićeva odbrana zatražila je od Haškog tribunala da njihovog klijenta pregleda sudski psihijatar, kako bi se utvrdilo da li je mentalno sposoban za suđenje.

---

Pročitajte Prvi deo Feljtona: Stanišić i Simatović: Presuda o kojoj se namerno ćuti, jer je dokazala da je Srbija učestvovala u ratu u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj

---

Nakon prvog privremenog puštanja na slobodu, a biće ih još, usledili su novi argumenti odbrane da Stanišić nije sposoban za suđenje, iz zdravstvenih razloga. Posle povratka u pritvor Tribunala, februara 2008. godine, odbrana je opet tvrdila da on nije sposoban za suđenje. U martu su ročišta odložena, jer je Stanišić bio “u dubokoj depresiji” i sa mnoštvom dijagnostifikovanih fizičkih zdravstvenih tegoba.

Trenutno psihičko stanje Jovice Stanišića je „na niskoj tački i on ne može dublje da potone“, izjavio je tada pred Tribunalom holandski psihijatar Jozef De Man, koji je kod optuženog utvrdio depresiju sa elementima psihoze.

Mada psihijatri koji su prethodno pregledali Stanišića nisu zaključili da je njegova depresija praćena psihotičnim karakteristikama, De Man je objasnio da se stanje optuženog u međuvremenu „značajno pogoršalo“, da ima „noćne more“ i „vidi zastrašujuća stvorenja“ koja mu „prete“.

Razlog za halucinacije bi, po tužiocu Džonu Dohertiju, mogao da bude antidepresiv miozepam koji je Stanišić primao a koji može da izazove noćne more. Tužilac je takođe ukazao da je „u interesu optuženog da deluje bolesnije nego što jeste“ kao i da je njegovo psihičko stanje moglo da bude pogoršano usled bubrežnih bolova i morfijuma koji mu je prepisan 24 sata pre intervjua sa holandskim psihijatrom.

Po oceni doktora, Stanišićevo stanje bi, uz pravilnu terapiju, moglo da se popravi u narednih tri do šest  meseci, nakon što počnu da deluju novi lekovi koje mu je prepisao. Trenutno psihičko stanje Stanišića, po oceni De Mana, „izaziva veliku zabrinutost“. Stanišićev branilac je tražio i da se o zdravstvenom stanju raspravlja na sednici zatvorenoj za javnost, ali je sudija Robinson ponovio da je zdravlje optuženog u ovom slučaju „javna stvar“.

U aprilu 2008. početak suđenja je ponovo odložen, jer su lekari utvrdili da Stanišić pati i od “gubitka koncentracije”. Krajem tog meseca, suđenje je konačno počelo, a Stanišić ga je pratio pomoću video linka iz pritvorske jedinice. Doktori su utvrdili da je “u stanju” da prati suđenje. Potom su usledili novi zahtevi da se suđenje odloži, iz istih razloga. To je i učinjeno polovinom maja, kada je opet utvrđeno da bivši šef RDB-a Srbije iz zdravstvenih razloga nije u stanju da prati suđenje. Potom su i on i Simatović opet pušteni na privremenu slobodu.

---

Pročitajte Drugi deo Feljtona: Paukova mreža: Ko su bili devedesetih Jovica Stanišić i Franko Simatović

---

Tužilaštvo se bezuspešno žalilo na odluku Pretresnog veća Tribunala o privremenom puštanju na slobodu. U iscrpnoj analizi istorije bolesti Jovice Stanišića, tužilaštvo je ukazalo na, kako su naveli, brojne nelogičnosti.

Pored zdravstvenih razloga, po tužilaštvu, jednako važan argument protiv oslobađanja Stanišića i Simatovića je i opasnost od remećenja sudskog postupka zastrašivanjem svedoka, s obzirom da su optuženi pred početak suđenja 28. aprila upoznati sa identitetima svih svedoka, uključujući i 26 zaštićenih za čiji identitet nisu znali prilikom prethodnog boravka na privremenoj slobodi.

Optužba je takođe ukazala i na delikatnu političku situaciju u Srbiji i tadašnju neizvesnost u vezi sa formiranjem nove vlade. Po tužilaštvu, postojala je realna bojazan da bi vlast u Srbiji mogle da preuzmu snage koje su se javno deklarisale protiv saradnje sa Tribunalom.

U novembru 2008. odbrana je na zahtev tužilaštva da se nastavi suđenje odgovorila da Stanišić i dalje nije u stanju da ga prati. Pored postojećih fizičkih oboljenja, naveli su, optuženi pati od „ozbiljnih mentalnih poremećaja“ i pokazuje simptome „kliničke depresije“. Dodali su da optuženi „ne želi sebi da oduzme život“, ali je istovremeno „jasno vidljiva njegova želja da umre“.

Potom je stigla i 2009. godina pa je Pretresno veće naložilo da se Stanišić i Simatović do početka maja vrate u pritvor Tribunala. No, usledili su novi zahtevi za odlaganje. Upravnica Pritvorske jedinice obavestila je sudiju da je lekar koji stalno brine o pritvorenicima ocenio da „ne bi bilo nehumano da se optuženi prebaci do Tribunala“, kako bi prisustvovao raspravi. Lekar je dodao da na osnovu medicinskih nalaza kojima raspolaže „ne može isključiti mogućnost“ da Stanišić preuveličava svoje zdravstvene probleme. Na kraju statusne konferencije drugooptuženi Franko Simatović je obavestio sudiju da je „kod njega sve u redu što se tiče zdravstvenog stanja i boravka u pritvoru“.

Krajem maja iste godine u pritvorsku jedinicu postavljen je i krevet kako bi Stanišić putem video linka mogao pratiti suđenje, a s obzirom da mu je u međuvremenu bio konstatovan i problem s kičmom, zbog kojeg nije mogao da sedi ili stoji duže od deset minuta.

Za novi, drugi, datum početka suđenja određen je 9. juni 2009. Usledilo je već viđeno: Prvooptuženi Jovica Stanišić se nije pojavio u sudnici ni u prostoriji pritvora sa kojom je uspostavljena video-konferencijska veza sa Tribunalom, a odbio je i da potpiše formular kojim se odriče prava da prisustvuje postupku. Pretresno veće je odbilo zahtev odbrane za novo odlaganje suđenja. Stanišićevo odbijanje da prati suđenje uživo ili putem video-linka sud je smatrao njegovim odricanjem od prava da bude prisutan i saopštio da će se suđenje nastaviti u njegovom odsustvu. Tužilaštvo je potom započelo sa izlaganjem svoje uvodne reči, koja je bila gotovo identična onoj sa prvog neuspelog pokušaja početka suđenja, s kraja aprila 2008. godine.

U istom junu mesecu 2009. usledili su novi zahtevi za odlaganje suđenja. Stanišićev holandsko-engleski tim branilaca je naveo da je optuženi “u dubokoj depresiji”, da svoju životnu situaciju smatra „nedostojnom življenja“ i da razmišlja o samoubistvu, te da nije “mentalno sposoban“ da prati raspravu. Sud je odbio taj zahtev, kao i one koji su usledili.

Polovinom septembra te godine usledio je novi prekid na suđenju Stanišiću i Simatoviću. Ovoga puta na zahtev Simatovićevih novih branilaca, kako bi im bilo omogućeno da se pripreme i u potpunosti preuzmu odbranu. Suđenje je nastavljeno krajem novembra, kada je Jovica Stanišić po prvi put suđenje pratio video-linkom iz Pritvorske jedinice Tribunala. Kako je tada prenela agencija SENSE, “bivši šef Miloševićeve tajne policije pojavio se na ekranu neobrijan, bled i iscrpljen, sa dugim brkovima koje nikada ranije nije nosio. Tokom suđenja je sve vreme ćutao, osim što je potvrdio da prima sliku i zvuk iz sudnice, i rekao da mu praćenje rasprave teško pada posle sedam meseci provedenih u krevetu”.

Posle više od pet godina, Jovica Stanišić se u sudnici pojavio 20. januara 2010. godine, što je bilo po prvi put još od septembra 2004. godine. U sudnici se pojavio kako bi se sudijama lično požalio na holandske lekare, koje je optužio da ga „nenamerno nesavesno leče“.

Već početkom marta te godine, lekar je obavestio sudije da se Stanišićevo raspoloženje do te mere pogoršalo da mu je često „teško i da ustane“ iz kreveta, te da ponekad čak „nema ni želju za pušenjem“ niti se druži sa ostalim pritvorenicima. Stanišić mu je, naveo je holandski psihijatar, rekao da se na raspravama u sudnici Tribunala oseća kao „fikus“, pošto „samo sedi“.

Nakon višestrukog odbijanja suda da ga pusti na privremenu slobodu, Stanišić je psihijatru u pritvoru rekao da se u ćeliji oseća “kao pas”. Žalio se na probleme sa koncentracijom i pamćenjem pa je rekao da je „čak i sopstvenu adresu zaboravio“ i da “otežano čita i piše”. Lekar je konstatovao da Stanišić tokom razgovora nije pokazao nikakve „smetnje u pamćenju, mišljenju ili proceni i nema halucinacije“. Reakcije optuženog su, po oceni lekara, bile „adekvatne“, više „besne nego tužne ili depresivne“.

Te 2010. godine Franko Simatović je pušten na privremenu slobodu na mesec dana, do 23. avgusta u Beogradu, dok je isti zahtev Jovice Stanišića odbijen kako bi se sprečilo pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja i odlaganje suđenja, ionako opterećenog čestim prekidima.

---

Pročitajte Treći deo Feljtona: „Doprinos je ogroman“: Kako su Crvene beretke nastale, ratovale i ubile premijera

---

Prvo suđenje je konačno završeno 30. maja 2013. godine, oslobađajućom presudom za Jovicu Stanišića i Franka Simatovića, a odluka je doneta preglasavanjem: za oslobađajuću presudu glasale su sudije Alfons Ori i Elizabet Gvance dok je u manjini ostala sutkinja Mišel Pikar.

Ona je obrazložila svoje suštinsko neslaganje sa odlukom većine, uz tvrdnju da mnogi nalazi presude „ne odražavaju realnost“ kad je u pitanju umešanost optuženih u zločine. Prema njenim rečima, svaka razumna analiza velikog broja dokaza ukazuje da su optuženi zajedno sa drugima delili nameru da se putem deportacije nesrba ostvari srpska kontrola nad velikim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Podsetila je da se u presudi Milanu Martiću, bivšem čelniku samoproglašene Republike Srpske Krajine,  na popisu učesnika udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem etničkog čišćenja tih delova Hrvatske navode i imena Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

U zaključku suprotnog mišljenja francuska sutkinja navela je sledeće: Prvo, da je DB Srbije na čelu sa optuženima osnovala „bar jednu“ paravojnu jedinicu – „Crvene beretke“ – koja je činila „osnov etničkog čišćenja“ u Hrvatskoj i počinila zločine sa ciljem proterivanja nesrba sa šireg područja zahvaćenog ratom. Drugo, da su optuženi osnovali kampove za obuku „Crvenih beretki“ i drugih jedinica, poput „Martićeve milicije“, koje su činile zločine. Zatim, da su angažovali „Crvene beretke“ u vojnim operacijama iako su znali da su u prethodnim akcijama njeni pripadnici činili zločine. Da su imali kontrolu nad osobama koje su „direktno odgovorne za etničko čišćenje“ poput Gorana Hadžića, Milana Martića i Željka Ražnatovića Arkana, kao i da su aktivno sarađivali sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem tako što su obučavali njihove ljude za napade u kojima su nesrbi proterivani. I, konačno, da su sve radili sa svešću da se zločini čine i da će biti počinjeni.

“Ako se i pored svega ne zaključi da su Stanišić i Simatović pomagali i podržavali zločine u Hrvatskoj i BiH, međunarodno pravo ulazi u mračno područje u kojem, kako je 1949. godine govorio američki sudija Robert H. Džekson, ‘zakon zastrašuje samo male ljude i u obzir uzima samo sitna nedela’“, navela je sutkinja Mišel Pikar.

Tužilaštvo se žalilo na presudu, Žalbeno veće je delimično prihvatilo žalbu, ukinulo oslobađajuću presudu i naložilo ponovno suđenje po svim tačkama, a odluka o ponavljanju suđenja doneta je 15. decembra 2015. godine.

Novo suđenje počelo je 13. juna 2017. godine. I ovaj put Stanišić je tražio da mu se izlazi u susret iz zdravstvenih razloga, ali je suđenje privedeno kraju.

Konačna presuda, kao što smo već pisali u prvom delu feljtona, izrečena je 31. maja 2023. godine. Obojica su osuđeni na po 15 godina zatvora. Time je zvanično završen najduži sudski proces u istoriji Haškog tribunala, koji je trajao puna dva desetleća. I Stanišić i Simatović pravosnažno su proglašeni krivim za zločine na osnovu učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP). Konačnom presudom, kojom su najviši funkcioneri Resora državne bezbednosti Srbije proglašeni krivim na osnovu učešća u UZP-u, uz nalaze o ulozi državnih struktura Srbije u organizovanju, obuci i angažovanju jedinica na ratištima, dobilo je sudsku potvrdu i ono što je zvanični Beograd decenijama negirao: učešće Srbije u ratovima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

Nastaviće se…

Istraživački tim Autonomije (naslovna foto: ICTY)