Feljton · Stanišić i Simatović · 2. deo

---

„Da Jovica Stanišić stvarno ne postoji, trebalo bi ga izmisliti kao junaka nekog političkog trilera. Iz centra paukove mreže zvane Resor državne bezbednosti Srbije dirigovao je kontrolisanim haosom tokom najvećeg dela olovnih devedesetih.“— Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme

Jovica Stanišić – „Ledeni“

Jovica Stanišić je rođen 1950. u Bačkoj Palanci. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1974. i odmah se zaposlio u tajnoj policiji. Njegove kolege sa fakulteta pamte ga kao uglavnom prosečnog studenta koji se mahom držao po strani, iako je tu i tamo svirao bas gitaru. Kao mladi obaveštajac, ističe se u njegovim biografijama, učestvovao je i u hapšenju teroriste „Šakala“ (Sančeza Ramireza Karlosa) u beogradskom hotelu „Metropol“, 1976. godine – mada je vrlo verovatno da je njegova uloga u tome bila predimenzionisana, za potrebe kasnije mistifikacije.

Godine 1989. učestvovao je u obezbeđenju Slobodana Miloševića na „istorijskom“ mitingu na Gazimestanu, kada je predsednik Srbije najavio ratove. Potom je u naredne tri godine Stanišić postao prvo pomoćnik načelnika, a zatim i načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije.

Pre toga je, krajem osamdesetih godina, bio glavni operativac „antibirokratske revolucije“ u Crnoj Gori i Vojvodini. U Vojvodini mu je pomogao drug iz zavičaja, pokojni Mihalj Kertes zvani Bracika, koji će kasnije biti nagrađen mnogim važnim funkcijama, od kojih je poslednja direktor Miloševićeve Carine.

U beogradskoj čaršiji se tvrdi da je Stanišić pred prve višestranačke izbore 1990. godine skrojio opoziciju u Srbiji po Miloševićevoj meri. Pojedini opozicionari su takođe pričali da su im partije „vrvele“ od agenata RDB-a. Navodno je čak među osnivačima opozicionih stranaka bilo mnogo ljudi sa debelim dosjeima saradnika Službe, kao i onih koji su u biografijama imali stavke koje su ih činile podložnim ucenama. Tako je, pisao je Dejan Anastasijević, tokom godina koje su usledile, Stanišić „mekom i majstorskom rukom diktirao jalovim pokušajima opozicije da se ujedini“. Možda zbog toga i nije čudno što su prvi uspesi na tom polju ostvareni tek nakon njegovog udaljavanja iz RDB-a i raskida sa Miloševićem.

Mediji su Stanišićevo ime vezivali za gotovo sva bitnija dešavanja u Srbiji i bivšim jugoslovenskim republikama: za naoružavanje Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, za oslobađanje Željka Ražnatovića Arkana iz hrvatskog zatvora 1991. godine, za formiranje lažnih opozicionih stranaka i za vrbovanje kriminalaca u specijalne jedinice – takozvane paravojne, ali pod kontrolom RDB-a – koje su učestvovale u zločinima na ratištima širom bivše Jugoslavije.

Svet ga je upoznao u junu 1995. godine, kada je kao specijalni izaslanik Slobodana Miloševića izdejstvovao puštanje na slobodu stotina pripadnika UNPROFOR-a, koje su na Palama Karadžić i Mladić držali kao taoce. Iste godine je putovao u Dejton, kao član pregovaračke delegacije Srbije, kada je okončan rat u Bosni i Hercegovini.

Već sledeće godine je, prema pisanju medija, imao prvi ozbiljniji nesporazum sa Slobodanom Miloševićem. Stanišić ga je navodno savetovao da prizna rezultate lokalnih izbora koje je režim bio pokrao i zbog čega su studenti i građani protestovali neprekidno tokom stotinu dana. Opet navodno, Stanišić se tada zamerio Miloševićevoj supruzi Mirjani Marković i njenoj partiji JUL, čiji je istaknuti član, između ostalih, bio i Aleksandar Vulin, kao i brojni drugi, i danas aktivni političari na vlasti i direktori raznih institucija. Mirjana Marković i JUL su bili za radikalni obračun sa demonstrantima, čemu se Stanišić, kažu, protivio. „Mi se protivimo prekomernoj upotrebi sile i zalažemo za rešenje krize mirnim sredstvima“, rekao je u izjavi dostavljenoj zapadnim medijima.

U jesen 1998. godine smenjen je sa mesta šefa RDB-a bez konkretnog obrazloženja. Mediji su tada pisali da se, opet navodno, protivio prekomernoj upotrebi sile na Kosovu, ali i da se ponovo zamerio Mirjani Marković i tadašnjem ministru policije Vlajku Stojiljkoviću.

Upućeni svedoci sa Kosova su pred Haškim tribunalom javnost obavestili da su početkom 1998. godine, posredstvom Stanišića, vođeni tajni pregovori između izaslanika lidera kosovskih Albanaca Ibrahima Rugove i zvaničnog Beograda, ali da su ti pregovori Miloševićevom odlukom naglo prekinuti. Nakon prekida pregovora Stanišić više nije bio konsultovan o pitanjima bezbednosti na Kosovu, a u oktobru 1998. usledila je i njegova smena.

Sam Stanišić nikada nije komentarisao svoju smenu. Oglasio se kratkim saopštenjem, u kome je rekao da je RDB pod njegovim rukovodstvom delovao „u skladu sa ustavnim i zakonskim ovlašćenjima“ i da je svoj rad vezivao za instituciju predsednika Republike.

Posle 5. oktobra 2000. godine Stanišić je postao počasni član kratkotrajne Srpske socijaldemokratske partije, na čijem čelu je bio Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije. Stanišićevo ime pominjalo se tada i na spisku stambenih ekstraprofitera, pošto mu je za kuću na Senjaku u Beogradu bio razrezan porez od oko 270.000 nemačkih maraka.

Zbog izjave da štiti ubicu policijskog generala Boška Buhe (2002), Stanišić je tužio lidera radikala Vojislava Šešelja. Nakon što je Milošević bio izručen Haškom tribunalu 28. juna 2001. godine, bile su aktuelne priče da je Stanišić predao istražiteljima Tribunala dokaze za odgovornost Miloševića i da je pristao da svedoči na suđenju bivšem šefu. On je to demantovao.

„Bio je mozak brutalnog režima Slobodana Miloševića… Slao je kriminalce u krvave pohode u Bosnu i Hrvatsku, a istovremeno trgovao sa neprijateljskim ratnim vođama. Zoranu Đinđiću se nudio kao prijatelj i savetnik, da bi posle bio sumnjičen kao učesnik u atentatu.“ – Dejan Anastasijević

Losanđeloski Tajms je čak pisao da je Stanišić navodno sve vreme bio saradnik američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), što je veoma nategnuta teorija. Američki novinar Greg Miler je u jednom intervjuu za BIRN rekao da Stanišić „nije bio aktivan agent CIA“ i da mu je „motiv za saradnju bila želja da vidi šta SAD smeraju i da utiče na događaje, pošto je smatrao da Slobodan Milošević ne vodi zemlju u pravom smeru“. Rečima Dejana Anastasijevića: „Jeste da je CIA opasna firma, ali zlo počinjeno devedesetih je domaći proizvod“.

Nakon pada Miloševića, čak se kalkulisalo da bi Stanišić mogao biti vraćen u Službu, kao načelnik ili bar kao savetnik. To se nije dogodilo, ali njemu formalna pozicija nije ni trebala: iz ekskluzivnog „Kluba ljubitelja Save i Dunava“ u blizini beogradske „Marine“, u kojoj su česti gosti bili praktično svi funkcioneri RDB-a iz devedesetih, Stanišić je navodno diskretno vukao konce, postavljao i smenjivao kadrove. Njegova nekadašnja desna ruka Zoran Mijatović postao je zamenik šefa Službe pod prvom demokratskom Vladom Srbije, dok ga načelnik Goran Petrović i dan-danas opisuje kao „vizionara“. I u potonjim garniturama u DB-u, odnosno BIA, bilo je dosta ljudi koji su karijere dugovali Stanišiću.

„Nije bilo čudno to što su dugogodišnji šef tajne policije svih srpskih zemalja i njegova desna ruka dovedeni u vezu sa osobama poput Pacova, Budale i Prevare, pa čak ni to što se sumnjalo da su upleteni u atentat na premijera. Čudno je to što je u paramparčad razbijen jedan dugo i pažljivo građen mit.“ – Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme

---

Franko Simatović – „Frenki“

Ako je Stanišić bio lice RDB-a, Simatović je bio njegova senka – operativac koji je radio bez traga i čije ime decenijama gotovo nije izlazilo u javnost. O njemu se zna znatno manje, upravo zato što je tako i bilo zamišljeno.

Franko Simatović – Frenki, Stanišićeva „desna ruka“, rođen je u Beogradu 1950, iste godine kad i šef. Završio je Višu policijsku školu i Fakultet političkih nauka u Beogradu, gde je i upoznao Jovicu Stanišića. Sa ubijenim (1997) policijskim generalom Radovanom Stojičićem Badžom ostvarivao je ideju o stvaranju „oružanog dela RDB“ — Jedinice za specijalne operacije, odnosno zloglasnih „Crvenih beretki“, čiji je prvi stvarni komandant bio upravo Simatović.

Malo ko je leta 1995. na Palama, u misiji oslobađanja talaca, primetio muškarca u maskirnoj uniformi, sa pištoljem na jednom i nožem na drugom boku. Bio je to Simatović. Visok, uvek blizu Stanišića, očiju skrivenih iza velikih foto-grej naočara. Simatović je bio šef Druge uprave i pomoćnik načelnika RDB-a.

Simatović je nosio crvenu beretku zajedno s ostalim ljudima u Stanišićevoj pratnji. Kasniji Đinđićev ubica Zvezdan Jovanović vozio je džip u kojem je bio Stanišić.

Simatović je bio jedan od malobrojnih koji je 1998. preživeo smenu Stanišića. Ostao je na čelu „Crvenih beretki“ i kada je načelnik RDB-a postao general Rade Marković, a potom ga je na tom mestu nasledio Milorad Ulemek Legija. Od tada se njegovo ime nije pojavljivalo u javnosti, sve dok nije uhapšen zajedno sa Stanišićem tokom operacije „Sablja“, nakon što su „Crvene beretke“ ubile premijera Srbije Zorana Đinđića (2003).

O ulozi Jovice Stanišića i njegovog najbližeg saradnika Franka Simatovića u naoružavanju Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i o formiranju čitave hobotnice paravojnih jedinica koje su harale po ratištima, beogradski nedeljnik Vreme je opsežno pisao, a u filmu Jedinica (2007) detaljno je opisao kako su te jedinice – od „Knindži“ Kapetana Dragana i Arkanovih „Tigrova“, preko „Škorpiona“, do „Crvenih beretki“ – bile sastavljene, obučene i kontrolisane od strane Stanišića i Simatovića.

Zbog tih „tajnih“ ratnih operacija, RDB je nužno kriminalizovana do sredine devedesetih godina 20. veka, jer je masa okorelih razbojnika i ubica dobila tada pravo na značku i službeni pištolj. Za svoje „usluge“, uživali su zaštitu RDB-a u poslovima šverca, iznude i povremenih likvidacija.

---

Iz tog „kontrolisanog haosa“ – kako ga je nazvao Dejan Anastasijević – u narednim godinama izrasli su zločini za koje su Stanišić i Simatović na kraju i osuđeni. O tim zločinima, i o ljudima koji su ih preživeli, govoriće nastavak ovog feljtona.

Istraživački tim Autonomije (naslovna foto: screenshot Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove)