Država se možda najtačnije vidi ne po onome što piše u njenom ustavu, niti po onome što njeni predsednici govore pred stranim ambasadorima, nego po tome pred čijim kovčegom spušta zastavu, kome postrojava počasnu gardu i za koga naređuje da puške opale u nebo, jer najviše državne počasti nisu puki protokol namenjen mrtvom telu, već vrednosna presuda koju živi izriču samima sebi.

Najava ministra pravde Srbije Nenada Vujića da će Ratko Mladić biti sahranjen uz najviše državne počasti zato ne govori više o Mladiću, čija je biografija završena pravosnažnom presudom za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, nego o Srbiji koja još jednom pokušava da između sebe i sopstvene prošlosti postavi zastavu, uverena da se pod njom neće videti ni krv, ni masovne grobnice, ni šesnaest godina skrivanja čoveka koji je od drugih zahtevao da umiru, a sam nije imao hrabrosti ni da se preda. To nije samo sahrana jednog osuđenika, nego obred kojim režim pokušava da presudu pretvori u nepravdu, zločinca u simbol, a simbol u još jednu talačku potvrdu da je Srbija uvek nevina čak i onda kada državnim počastima slavi upravo ono od čega se navodno ograđuje.

Ratko Mladić nije izašao iz hajdučke pesme, nije sišao sa freske i nije dobio čin od nekakvog mitskog srpskog vojvode, kako ga danas predstavlja nacionalistička ikonografija, nego ga je školovala, hranila, oblačila i unapređivala socijalistička Jugoslavija, čiji je zakleti oficir bio od 1965. godine. Bio je proizvod Jugoslovenske narodne armije, njenog školskog sistema, hijerarhije i komunističke ideologije, čovek koji je karijeru gradio u Skoplju, Štipu, Prištini i Kninu, noseći crvenu zvezdu i polažući zakletvu državi zasnovanoj na bratstvu i jedinstvu. Do čina pukovnika dovela ga je JNA, u general-majora unapredilo ga je Predsedništvo SFRJ 4. oktobra 1991, u general-potpukovnika isti, već krnji federalni vojni aparat 24. aprila 1992, svega nekoliko nedelja pre nego što će, na predlog Radovana Karadžića, biti postavljen za komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. U junu 1994. Karadžić ga je unapredio u general-pukovnika, dok je njegov čin u sistemu Vojske Jugoslavije potvrđivan kroz institucije SRJ pod predsednikom Zoranom Lilićem. Njegove epolete, dakle, predstavljaju preciznu istoriju njegovog preobražaja: prve mu je dala država kojoj je pomagao da nestane, sledeće političko rukovodstvo koje je ratom stvaralo etnički očišćenu teritoriju, a poslednje Beograd koji je tvrdio da sa tim ratom nema ništa.

Prelazak od komunističkog oficira do nacionalističkog generala nije, međutim, bio nikakvo duhovno preobraćenje, nego samo promena rečnika unutar istog autoritarnog obrasca: crvena zvezda skinuta je sa kape, ali su ostali kult sile, nepogrešivost komandanta, prezir prema pojedincu, tajnost sistema i potreba da se svet podeli na poslušne i neprijatelje. Umesto klase pojavio se narod, umesto kontrarevolucionara Musliman, Hrvat ili „izdajnik“, a nekadašnja odbrana socijalističke države pretvorena je u odbranu etničke teritorije, pri čemu se čovek ponovo posmatrao samo kao materijal koji treba rasporediti, ukloniti ili uništiti.

Najstrašniji dokaz da Mladić nije bio nesvestan onoga što se pripremalo nalazi se u njegovim sopstvenim rečima izgovorenim 12. maja 1992. pred Skupštinom bosanskih Srba, kada je, govoreći o zamisli da se stanovništvo razdvoji tako da na određenim prostorima ostanu samo Srbi, rekao: „Ljudi, to bi bio genocid.“ On je, dakle, poznavao reč, razumeo njeno značenje i predvideo prirodu projekta, a zatim je prihvatio da postane njegova vojna ruka. Neznanje ponekad može ublažiti moralnu krivicu, zabluda može objasniti pogrešan izbor, ali čovek koji unapred imenuje zločin, pa mu potom posveti svoj autoritet, vojsku i znanje, ne može se pozivati ni na jedno ni na drugo.

Presuda Ratku Mladiću ne počiva na političkom utisku, jednoj televizijskoj slici ili neprijateljskoj interpretaciji, nego na 530 sudskih dana, 592 svedoka i gotovo deset hiljada izvedenih dokaza. Sudsko veće je utvrdilo da je Mladić naredio razdvajanje bošnjačkih muškaraca od žena, dece i staraca u Potočarima, da je bio prisutan dok su njegovi vojnici to naređenje izvršavali, da je zarobljenicima u Novoj Kasabi i Sandićima govorio kako će biti nahranjeni, smešteni i razmenjeni, iako je već bio deo plana njihovog uništenja.

Na sastanku u bratunačkom komandnom centru 13. jula 1995, kojem je prisustvovao sa oficirima VRS i MUP-a, jedinicama MUP-a poveren je zadatak koji je u službenom dokumentu opisan kao ubijanje oko osam hiljada muslimanskih muškaraca blokiranih kod Konjević Polja. Samo dva dana ranije Mladić je u Srebrenici govorio da je došlo vreme da se „osvetimo Turcima“, kao da pred njim nisu stajali ljudi rođeni u dvadesetom veku, nego davno umrli protivnici iz ustaničke mitologije, dok je na sastancima u hotelu „Fontana“ bošnjačkim predstavnicima poručivao da njihov narod može „živeti ili nestati“, odnosno „preživeti ili iščeznuti“. Prvostepeno veće zaključilo je da je jedini razuman zaključak iz njegovih naređenja, postupaka i izjava taj da je imao posebnu nameru da počini genocid, a Žalbeno veće taj je nalaz potvrdilo, zajedno sa doživotnom kaznom.

U Srebrenici se, međutim, nije ubijalo samo ljude nego i istinu o njihovom ubijanju, jer organizovani zločin nikada ne završava poslednjim metkom, već se nastavlja kamerom, saopštenjem, zabranom pristupa i premeštanjem kostiju. Presuda opisuje kako je Mladić pred kamerama delio hranu i vodu ljudima čije je proterivanje već organizovao, kako su pojedini vojnici davali čokoladu i cigarete samo dok je kamera bila uključena, pa ih zatim uzimali natrag, i kako je naredio da se snimci prodaju stranim agencijama. Naredio je i zabranu ulaska novinara u područje Srebrenice i Žepe, kao i zabranu davanja podataka o zarobljenicima, izbeglicama i „evakuisanim“ civilima, dok su tela kasnije vađena iz primarnih grobnica i premeštana u sekundarne kako bi se uklonili tragovi. Kamera je tako postala deo naoružanja, čokolada scenografija, a reč „evakuacija“ jezička jama u koju je trebalo sahraniti činjenicu da su žene i deca prognani, dok su muškarci odvedeni na stratišta. Mladić nije samo komandovao ubijanjem nego i slikom koja je trebalo da ostane posle ubijanja, a to je možda najpotpuniji oblik zločinačke svesti: ne samo znati šta činiš nego istovremeno graditi laž kojom ćeš zahtevati da ti potomci zbog toga odaju počast.

Srebrenica nije bila iznenadni izlazak iz njegove vojničke biografije, nego njen završni i najstrašniji izraz. Sud je utvrdio da je Mladić imao vodeću ulogu u četiri zajednička zločinačka poduhvata: trajnom uklanjanju Bošnjaka i Hrvata sa teritorija na koje su bosanski Srbi tvrdili da polažu pravo, terorisanju stanovništva Sarajeva snajperskom i artiljerijskom vatrom, genocidu u Srebrenici i uzimanju pripadnika Ujedinjenih nacija za taoce. Za Sarajevo je utvrđeno da je lično usmeravao vatru, birao ciljeve tako da se izbegnu “srpski” delovi grada, naređivao proizvodnju i korišćenje modifikovanih avio-bombi i prekid komunalnih sistema kako bi stanovništvo bilo prinuđeno da izlazi na ulice izložene snajperima. To nije bila nekontrolisana surovost nekoliko vojnika niti nesrećna posledica legitimnih borbi, nego kampanja čija je utvrđena svrha bila širenje straha među civilima, uz ograničavanje humanitarne pomoći, širenje antimuslimanske propagande i kažnjavanje čitavog grada zato što nije pristajao da bude podeljen prema zamislima nacionalističkih kartografa.

A onda dolaze dokumenti koji državnu laž da Srbija nije učestvovala u ratu u Bosni pretvaraju u gotovo grotesknu konstrukciju, jer rat nije vođen samo zastavama nego i platnim spiskovima, kadrovskim evidencijama, cisternama goriva, sanducima municije i sastancima generalštabova. Mladićeva presuda utvrdila je da vojno učešće SRJ u Bosni nije prestalo formalnim povlačenjem JNA u maju 1992, već da je Generalštab Vojske Jugoslavije osnovao tajni 30. kadrovski centar preko kojeg su oficiri koji su služili u VRS dobijali plate, penzijski staž i druga prava kao pripadnici VJ. Utvrđeno je i da je od maja 1992. do aprila 1995. gotovo devedeset odsto municije koju je koristila VRS stiglo iz JNA i Vojske Jugoslavije, da je Mladić neposredno dogovarao pomoć sa Životom Panićem i Momčilom Perišićem i da je deo materijala pribavljenog iz Srbije korišćen za napade na civile u Sarajevu. Rat je, prema tome, mogao da pređe Drinu u konvoju municije, na vojnom platnom spisku i u ukazu o unapređenju, samo u zvaničnom saopštenju nije smeo da postoji.

Kada je 24. jula 1995. prvi put optužen, Mladić nije učinio ono što bi učinio čovek koji veruje u svoju nevinost i u vojničku čast koju neprestano priziva, nego se gotovo šesnaest godina sklanjao od suda, živeo pod zaštitom mreže pomagača i delova vojnog i bezbednosnog aparata, da bi 26. maja 2011. bio pronađen u kući rođaka u Lazarevu. Čovek koji je zarobljenim muškarcima obećavao razmenu dok su ih odvodili prema mestima pogubljenja tražio je za sebe sve ono što njima nije dao: vreme, sigurnost, lekove, porodicu i pravo da dočeka starost. U tome je suština njegove kukavičke patetike, jer kukavičluk nije samo strah od metka nego i odbijanje da se stane pred posledice sopstvenih naređenja. Šesnaest godina skrivanja nije bilo bekstvo jednog čoveka od međunarodnog suda, već dugogodišnja saradnja države sa njegovim bekstvom, pa Mladić nije bio igla koju Srbija nije mogla pronaći u plastu sena, nego čovek kojeg plast državnih tajni, penzija, veza i saučesničkog ćutanja nije želeo da pokaže.

Presuda Međunarodnog suda pravde iz 2007. pravno je složenija od parola kojima se njome služe srbijanske vlasti. Sud nije utvrdio da je genocid u Srebrenici počinila Srbija preko svojih državnih organa, niti da su dela VRS po tada primenjenim kriterijumima mogla biti pripisana Srbiji, ali jeste utvrdio da je Srbija prekršila obavezu da genocid spreči, da nije ispunila obavezu kažnjavanja i saradnje sa Haškim tribunalom, naročito zato što nije izručila Ratka Mladića, kao i da nije izvršila ranije privremene mere Suda. To nije presuda o čistoj nevinosti, nego presuda državi koja je imala politički, vojni i finansijski uticaj, znala za opasnost i nije učinila ono što je bila dužna da učini. Politička rascepljenost Srbije ne nalazi se, dakle, u samoj presudi, nego u načinu na koji je Beograd čita: deo u kojem nije utvrđena neposredna državna odgovornost ponavlja se kao oslobađajuća molitva, dok se deo o nesprečavanju genocida, nekažnjavanju odgovornih i skrivanju Mladića briše kao da nikada nije napisan.

Naravno da Srbi nisu genocidan narod, kao što to nije nijedan narod, jer krivična odgovornost pripada ljudima, komandantima, političkim rukovodstvima i institucijama, a ne novorođenom detetu, jeziku, veri ili naciji. Upravo je zato kampanja režima iz 2024. godine pod sloganom „Mi nismo genocidan narod“ bila toliko licemerna: Rezolucija Ujedinjenih nacija o Srebrenici nije proglasila Srbe genocidnim narodom, nego je izričito naglasila individualnu odgovornost i odbacila njeno pripisivanje čitavoj etničkoj ili verskoj zajednici. Režim je izmislio kolektivnu optužnicu kako bi se zatim predstavio kao kolektivni branilac, razapeo zastave preko bilborda i zgrada i zaklonio presude telom čitavog naroda. Sada isti režim najavljuje najviše državne počasti upravo čoveku čija je individualna odgovornost za genocid pravosnažno utvrđena, pa sam izvodi poistovećivanje protiv kojeg se navodno borio: osuđenika stavlja pod nacionalnu zastavu, a zatim svaku osudu njegovih dela proglašava napadom na zastavu i narod. Mladić je nekada pripadnike UN koristio kao žive štitove pred vazdušnim udarima; danas režim pokušava da sve građane Srbije i sve Srbe postavi kao moralni štit oko njegovog kovčega.

U najavi državnih počasti nalazi se i pitanje na koje vlast ne može odgovoriti bez rušenja jedne od svojih laži: čiji je Ratko Mladić bio general? Ako je bio isključivo general Vojske Republike Srpske, dakle oružanih snaga drugog političkog entiteta u drugoj državi, zbog čega mu Republika Srbija priređuje najviše državne počasti i na osnovu čijeg protokola? Ako je, međutim, bio i general sistema Vojske Jugoslavije, čovek čiji su činovi verifikovani u Beogradu, čiji su oficiri plaćani preko Generalštaba VJ i čija je vojska snabdevana iz Srbije, šta ostaje od tvrdnje da Srbija sa ratom u Bosni nije imala ništa? Sahrana nije pravni dokaz državne odgovornosti i ne može promeniti ono što je Međunarodni sud pravde presudio, ali može biti političko priznanje mnogo iskrenije od svih zvaničnih saopštenja, jer se države često najpotpunije odaju upravo onda kada ćute, postroje gardu i stanu mirno.

Tu počinje moralni ponor Srbije, koji nije sastavljen samo od ratnih laži nego od opšte korupcije značenja. Korupcija nije tek koverta predata ispod stola, namešten tender ili javni novac pretočen u privatnu vilu; njen najdublji oblik nastaje kada se podmite same reči, pa kukavičluk počne da se naziva junaštvom, skrivanje žrtvom, poraz pobedom, zločin odbranom, a državna sramota nacionalnim ponosom. Beogradska čaršija – taj zatvoreni krug dvora, tabloida, tajkuna, generala u penziji, akademskih salona, propovedaonica i partijskih poslušnika – institucionalno je razorila gotovo sve što je u Srbiji bilo časno, građansko, antifašističko i evropsko, pretvorivši prošlost u skladište mitova, sadašnjost u tržište poslušnosti, a budućnost u dug koji će plaćati generacije koje još nisu ni rođene. Ona je prisvojila partizansko nasleđe Mladićevog oca da bi njime ukrasila nacionalistički put njegovog sina, prisvojila je srpske žrtve da bi njima poništila tuđe, prisvojila je Evropu kao izvor novca, ali je odbacila njenu ideju odgovornosti, zakona i ljudskog dostojanstva. Tako je od Srbije Dositeja, Dimitrija Tucovića, antifašista i svih ljudi koji su imali hrabrosti da svom narodu kažu neprijatnu istinu napravila državu u kojoj je najunosniji oblik patriotizma laganje “u ime naroda”.

Nijedan narod ne postaje genocidan zločinom svojih pojedinaca, ali država može postati moralno osakaćena kada te pojedince pretvori u uzore, njihove presude u nacionalne uvrede, a njihove sahrane u državne svetkovine. Ne nasleđuje se krivica predaka, ali se nasleđuje obaveza da se njihov zločin ne ponovi, kao što se ne nasleđuje tuđa čast ako se nema snage da se ona sopstvenim postupkom potvrdi.

Ratko Mladić je osuđen i njegova je presuda konačna; presuda Srbiji još nije, jer je svaka generacija ponovo izriče izborom između istine i utešne laži, između saosećanja sa žrtvom i divljenja njenom dželatu, između budućnosti koja pamti i prošlosti koja neprestano zahteva nove žrtve. Mrtvom čoveku državne počasti više ništa ne mogu dati, ali živima mogu oduzeti meru dobra i zla. Država se zato na kraju ne meri time koga je umela da sahrani, nego pred kim je odlučila da stane mirno; a kada stane mirno pred zločinom, ona ne odaje počast mrtvom čoveku – ona sahranjuje vlastitu budućnost.

(Autonomija, foto: N1)