Dana 26. i 27. avgusta 1992. g. u Londonu je u organizaciji Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice održana međunarodna mirovna konferencija o bivšoj Jugoslaviji. Cilj Konferencije je bio da se zaustavi „rat“ na tlu bivše Jugoslavije, u suštini vojna i paravojna intervencija Srbije u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. U dokumentu Konferencije obuhvaćeni su i Kosovo i Vojvodina, navodom da se građanima Vojvodine i Kosova vrate ustavna prava.

Konferencija u Londonu je bila vrhunski skup na planeti, na kojem su učestvovali: Generalni sekretar UN, te predstavnici pet stalnih članica Saveta bezbednosti, dvanaest država Evropske zajednice, Savezne republike Jugoslavije koju su činile samo Srbija i Crna Gora i četiri bivše jugoslovenske republike, BiH, Makedonije, Slovenije, Hrvatske, susednih zemalja, kao i Kanade, Japana, Turske, Saudijske Arabije, OEBS-a, Konferencije islamskih zemalja, Međunarodnog Crvenog krsta, Svetskog jevrejskog kongresa i drugih.

„Na konferenciji u Londonu, međunarodna zajednica nastupila je kao cjelina“ (R. Vukadinović).

Nad našom delegacijom na Konferenciji koju su činili Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Milan Panić i drugi lebdeo je strah od vojne intervencije, sankcija… Posebno je bolno primljeno mešanje u pitanje Kosova kao o „neprikosnovenom unutrašnjem pitanju“, a o obuhvatu Vojvodine – nisu prethodno ni sanjali da će doći.

Naime, u dokumentu Konferencije, u Izjavi o Srbiji i Crnoj Gori navedeno je i sledeće: „Svi sudeonici moraju ispuniti obaveze koje su preuzeli. Srbija i Crna …. SU SE OBAVEZALE DA : … obustave intervenciju preko granica sa Bosnom i Hrvatskom … ali i da
…u potpunosti obnove građanska i ustavna prava stanovnika Kosova i Vojvodine…
U suprotnom, Savet bezbednosti će biti pozvan da primeni oštre sankcije…“.

(Dato prema: Cambridge Univesity Press: International Conference on The Former Yugoslavia: documents adopted at the London Conference, August 26-27 1992.)

„Intervencije“ nisu obustavljene. Pored ekonomskih sankcija, već u septembru 1992. SR Jugoslaviji je prestalo svojstva člana UN. Sankcije su uvedene i ukinute. Kosovo je postalo nezavisno. Građanima Vojvodine nisu vraćena ustavna prava koja su im oduzeta.

Značaj Londonske konferencije za Vojvodinu je u tome što međunarodna zajednica priznaje i prihvata Vojvodinu kao politički subjekt, što pitanje Vojvodine ne smatra isključivim unutrašnjim pitanjem Srbije, što smatra da su stanovnicima Vojvodine oduzeta ustavna prava i nalaže da im se ona u potpunosti vrate, obnove („restore in full“), odnosno što je uzela sebi za pravo da garantuje i štiti politički status Vojvodine.

Može se činiti da je međunarodna zajednica možda “zaboravila” na ovo ali je sasvim izvesno da joj iz Vojvodine nikada nije postavljeno pitanje, niti kredibilan zahtev da se oduzeta prava vrate, da se problem Vojvodine stavi na sto.

Dok Vojvodina ne sabere svoje snage da to učini, važno je da na Londonsku konferenciju od 1992 ne zaboravi. Ali ne treba zaboraviti da je bitno i sledeće: ne možeš biti jak spolja ako nisi iznutra.

P.S.

Problem Vojvodine? Mnogi se pitaju šta je to, da li postoji ili je to propagandna politička izmišljotina. Ovog dugog vrućeg leta Vojvodina gori danima, na njivama, u Deliblatskoj peščari, usled nebrige i kriminala, bez ikakve ili prave pomoći, tj. blagovremene i efikasne, jer se naviklo da je ona zadnja, podjarmljena, pasivna, izdašna, – gori a ruke su joj vezane ….

Dragomir Jankov, advokat u penziji
Novi Sad, 26.08.2026.

(Autonomija/foto: Beta)