Bez obzira na to što je čuveni Koncert godine još lane na velika vrata i pompezno najavljivan ponovo ušetao u naše živote, čini mi se da je tek 2011. uspeo da probudi emocije. Kakve takve – vrlo izmešane i oprečne – ali emocije.
Devedesetih godina ovo je bio jedan od najvećih događaja u Novom Sadu i šire. Ovde su dobar provod i istomišljenike nalazili svi oni koji su voleli gitare, živu, sirovu svirku, rock&roll, punk, bunt i “slobodu izražavanja”. Početkom ovih tamnih godina za mlade u Novom Sadu je to bilo jedino mesto na kojem su se osećali kao “kod kuće”. Ja sam se “underground” sceni priključila tek ’98. prvi put. Bila sam jako mlada. Bilo je to za mene nešto najveće što postoji. Nešto što je u skladu sa mojim revolucionarnim, mladalačkim osećajima. Nešto slično kao što je mladima danas Exit (ako ga uopšte tako doživljavaju).

I onda je stalo. Ja zapravo ni dan-danas ne znam zašto. Verovatno zbog novca. Sve se vrti oko novca i moći, što boljeg položaja. Pojavila se nova “revolucija” i Exit se uzdigao kao novi bunt. On je posle dugog tamničenja u zatvorenoj i sankcionisanoj Srbiji i Vojvodini, doneo nov duh i novu nadu. Tada je izgledalo da je Koncert godine zapravo i “odradio svoje” i da sada svi mogu da se pojave zajedno na jednom velikom festivalu, gde su i njegovi tvorci našli svoje mesto u organizaciji. To jeste istina, ali je ostao taj osećaj da je rokerima oduzet festival koji je bio rezervisan samo za njih.

Ubrzo je i Exit postao komercijalizovan do te mere da se mnogima plače kada vide “line up” za, na primer, metal stejdž. Ostaje mi da verujem da je to iz prostog razloga što ni metalci nisu ostali u prošlosti, zaglavljeni među bendove koji su bili popularni pre 10, 20 ili ne daj bože više godina (Kreator, 1978). Ako zakopaš samo malo po površini na koju si naučio, nađe se tu mnogo šta novoga, a i dobroga (da ne nabrajam, jer ukusi su različiti, pa me neko može pogrešno shvatiti kada kažem da je “I Wrestled a Bear Once” za mene bio otkriće, i to samo zato što mu se ovaj bend verovatno neće svideti, jer mnogo vrište).

E… upravo zato sam prošle godine jedva čekala da dođe taj dan kada se Koncert godine vraća! Zato što su , kada sam bila klinka, na njegovoj bini svirali mladi bendovi koji su imali šta da kažu. Bilo je tu i zvezda, i starijih bendova, ali su oni nekako bili sporedni. Ili mi se to tada činilo. Sećam se da je jedne godine kao specijalni gost svirao i Milić Vukašinović sa njegovim “Vatrenim poljupcem”, ali je to bilo više kao neki raritet i čini mi se da nismo dočekali kraj koncerta.Zato je prošle godine na bini na SPENS-u svirao između ostalih i S.A.R.S. zatim Svi na pod, Lolabrigida i Dubioza kolektiv. Da, to jesu neke nove mlade nade. Razmišljala sam o tome da je u publici milion nekih novih klinaca, kakva sam ja nekad bila, koji uživaju i kojima su baš oni idoli, a ne Bjesovi, Atheisti i Pekinška patka, koji su bili idoli meni ili starijima od mene.

No, ove godine doživljaj je bio potpuno zapanjujući – pitala sam se da li da se radujem ili da padnem u depresiju. Dobila sam upravo ono šta sam tražila. Evocirala uspomene “do korena”. Čula ono što sam mislila da više nikada neću čuti uživo. Na bini su svirali bendovi koje smo slušali u srednjoj školi – oni o kojima sa setom pričam sa svojim starim društvom kada se u retkim momentima okupimo npr. na nekim slavljima i koji su ostali tamo negde u prošlosti, gde im je i mesto. Devedesete su se vratile u SPENS. Eyesburn, pa Goblini i uvek prisutni Ritam nereda i navijači Vojvodine koji pale baklje na njihove već pomalo izlizane pesme. Zbogom Bruce Lee, Love Hunters, Dža ili Bu i Deca loših muzičara! Nekoliko puta tokom večeri sam imala poriv da uzmem telefon i zovem moje drugare iz srednje da im pustim kroz slušalicu bar jednu pesmu. Većina ih nije bila na koncertu. Neki su se oženili, neke udale, pa nemaju vremena od porodičnih obaveza da posećuju svirke kao nekad. Neki su se odselili, neki uspavljuju decu, neki su jednostavno postali, kako smo ono voleli da kažemo, fenseri. Mnogo se promenilo, ali bina na Koncertu godine zvučala je potpuno isto kao pre više od deset godina! Da ne lažem, meni je bilo pomalo drago i sve te pesme su mi mamile smešak na lice. Život se promenio, a na Koncertu godine je sve još uvek bilo isto. Izgleda da je to neki omiljeni šablon ovde. Setila sam se da je na istom mestu nedavno bila održana i žurka pod nazivom “Volim devedesete”. Sve se to uklapa. Stanje svesti je definitivno isto u svim “taborima”. Fucking devedesete!

Da ne bude da mladih nije bilo, sa strane im je podignut jedan mali stejdž, koji je bio rezervisan samo za njih, da sviraju dok se na glavnom stejdžu menja binska oprema i priprema za “zvezde”, iako su neki od njih zavredeli da budu deo glavog nastupa na koncertu. Tu smo imali prilike da čujemo i Lude krave, koje su nam poručile da ih ”baš briga za izbore, lobije, masone i pedere!”. U stilu – opušteno, staviš sve to na “ignore”, ugasiš radio, tv i praviš se da ne postoji. Pa, je l’ te, ko je još video da se izlazi na izbore, pogotovo kad je cela zemlja baš ovoliko otišla do đavola kao što je to slučaj sa Srbijom?!.

Na tom malom sejdžu, Novosađani Dreddup zapalili su pred punom halom ploču Bijelog dugmeta u znak protesta protiv marginalizovanja muzičkog “podzemlja” i “avangarde”. Oni su poručili: “Seljačkom roku se ne treba šlihtati, ma koliko dotični bend sa omota imao muzikalnosti, produkciju i dobro pokradenih tema. Zato je naša muzička scena i otisla po k***u jer su ovakvi bendovi počeli da diktiraju stvari. Ne zaboravite to nikad! Zdrava scena je u mulju. Ili ideš do kraja ili si se prodao. Nema trećeg”. Reakcije na ovaj čin nisu sve bile pozitivne, no jedno je sigurno. Mainstream se ovde više ne rađa iz “mulja” kako kažu Dreddup-ovci. Mainstream se ovde rađa iz mainstream-a, a ako stvari stoje tako, onda nema pravog buntovničkog rock&rolla! Nedavno je u Novom Sadu gostovao i jedan svetski dizajner po imenu Mirko Ilić. On kaže da treba se okanemo njega, Štulića i Bregovića i da okrenemo reflektor na novo i sveže, koje se po njegovim rečima nalazi među mladima, u nevidljivom “underground-u”.

Da ne zaboravim, na Koncertu su svirale čak dve generacije muzičara iz Zrenjanina. Još jednom se Cane i Partibrejkersi popeše na binu i čovek odera glasne žice vrišteći da “neće da živi isto hiljadu godina”. On nas je gledao u oči i besomučno ponavljao: “Jedan poziv menja sve. On je tu i čeka da ga pozoveš. Inače sve ostaje isto. Inače živiš isto. Živiš, a ne znaš šta živiš. Ne želim da živim uvek isto. Živ, a mrtav”.

Nakon njih Hype je pokazao da oni zaista menjaju sve. Vidi se da su se naslušali muzike iz svih mogućih era i žanrova. Oni su pravi moderni rok bend koji zaslužujemo. Tu su muzički obrazovani, a tu su i iskusni, sa dugim stažom na bini. Tu je i preko potrebna ženska, sirova energija i njen snažni vokal u stilu Juliette Lewis! Ženska snaga koja će nadam se jednom promeniti ovaj svet na bolje. Hype iz Zrenjanina, čini mi se, vredi toliko da bih želela da što pre postanu zvezde!

Ja sam možda, po nekome, luđakinja koji vezuje muziku za revoluciju. Ali to smo mi tako nekada radili. Kao tinejdžerka sam tražila spas i potvrdu zdravog razuma u muzici i tekstovima. I danas, iako nisam više dete, tražim nešto što je makar slično, jer to znači da ima života u tim novim generacijama! No, po svemu sudeći još uvek se samo vraćamo unazad. Danas kada je sve toliko napeto i kada ponovo puca po šavovima, svi pevaju o kvazi sreći i ljubavi, kao fejk zvezde Granda… kao da ljubav zaista cveta, kao da smo svi sigurni na ulici i kao da nas neće neki probisvet napasti ako slučajno primeti da se razlikujemo od njega. Kao da je Vojvodina odolela podelama… A uostalom i Bane iz Sanšajna, koji su nastupili poslednji, povikao je u jednom momentu: “Molim svetlo na Vojvođanere”. Izgleda da mi je samo potvrdio sve ove misli koje su mi se rojile u glavi. Ispada kao da smo stigli do savršenstva, a milenijumima smo daleko od  toga. Živimo na staroj slavi, a oni novi koji nešto vrede sviraju na sporednom stejdžu…

Maja Leđenac