Zaštita prirode nije prepoznata na nivou države, a položaj Ministarstva za zaštitu životne sredine u vladi pokazuje da nema razumevanja niti podrške za zaštitu prirode i za zaštićena područja sa tog najvišeg nivoa, ocenili su učesnici tribine „Kvadovi u zaštićenim područjima, zašto NE?“, koji je organizovalo udruženje „Fruškać“. Na tribini, na kojoj su pored ekologa Vere Pullen govorili i biolog Goran Sekulić iz organizacija WWF Adria i novinar Dragan Gmizić, između ostalog je ukazano i na nedostatak stručnog kadra kako na državnom, tako i na nižim nivoima.

Kada je reč o problemu koji je sve izraženiji u poslednje vreme – vožnji kvadova i motocikala kroz zaštićena područja Nacionalnog parka Fruška gora, ocenjeno je da se mora pronaći način da se to reguliše tako da svi budu zadovoljni.

„Veliki je negativan uticaj kvadova u zaštićenim područjima, tu imamo strogo zaštićene vrste koje su jako osetljive. Nedavno smo izubili orla krstaša na Fruškoj gori. Moramo da poboljšamo te uslove, da smanjimo bilo kakvo uznemiravanje kvadovima. Kvadovi su ekstremno uznemiravanje u odnosu na planinare i bicikliste, ali i oni jesu ograničeni. Ne možete vi ni peške da idete u svaki deo nacionalnog parka, pogotovo u periodu gnežđenja. Postoje i drugi oblici ugrožavanja ali sve to mora da bude kontrolisano“ rekao je Sekulić.

Prema njegovim rečima, legitimna je želja ljudi koji imaju potrebu da se voze kvadovima, ali da zaštićena područja imaju svoju ulogu i razloge zbog kojih su zaštićena, a vožnja kvadovima nije u skladu sa tim.

„U zaštićenim područjima morate da promovišete druge stvari – održivi razvoj, edukaciju ljudi, dece, kako zaštititi prirodu i očuvati. Motori sa unutrašnjim sagorevanjem danas postaju nepoželjni i u saobraćaju, a kamoli da nešto tako sada promovišemo u zaštićenim područjima“ istakao je Sekulić.

Konkretne štete

Vera Pullen je upozorila da su mere zabrane u zaštićenim područjima postavljene s razlogom. Kada su u pitanju kvadovi, prema njenim rečima, nije isti uticaj na prirodu kada prođe jedan ili kada u kratkom intervalu prođe njih 20 ili 30, jer iako priroda ima moć samoporavljanja, taj proces postaje nepovratan kada se pređe neka granica.

„Može da dođe do fragmentacije staništa – stanište jedne populacije se podeli na dva dela, između ta dva dela nema cirkulacije, nema mešanja, nema razmnožavanja, nema razmene genetičkog materijala i genetički fond manje populacije slabi. Ti kvadovi imaju određene fizičke karakteristike, gume koje imaju šare kojima prave brazde na zemljištu, zemljište više nije rastresito već čvršće, kompaktinije, gubi se taj površinski sloj zemljišta. Kvadovi na točkovima donose invazivne vrste biljaka koje potiskuju ove autohtone vrste zbog kojih je područje stavljeno pod zaštitu“ precizirala je Pullen i dodala da akumuliranje vode u brazdama koje ostavljaju točkovi može biti opasno na nagnutim zemljištima, pogotovo u peščarama jer se uklanja biljni pokrivač koji vezuje pesak pa može doći do erozije. Opasnost su i ulje i benzin koji mogu da uđu u hidrološki ciklus staništa.

„Što se tiče biljaka, one prekrivene prašinom ne mogu da vrše svakodnevne životne funkcije, transpiraciju, fotosintezu, disanje. Što se tiče životinja, one tako podeljene su zbunjene, beže od buke, rasejane su, ustručavaju se od obavljanja svakodnevnih životnih potrebe kao što su ishrana, a to utiče na pad njihovog imuniteta. One su onda podložnije bolestima, može da utiče na rast i razmnožavanje, a na kraju krajeva, može da dođe do usmrćivanja neke životinje“ istakla je Vera Pullen.

Na skupu je ukazano i da aktivisti i civilni sektor nemaju problem sa vožnjom kvadova uopšte, već samo u zaštićenim područjima i Nacionalnom parku Fruška gora, te da bi trebalo pronaći prostore koji nisu zaštićeni, na kojima bi takve vožnje bilo moguće izvesti bez štete po okolinu.
„Postoje sigurno rešenja, ali to nekako mora da se uradi u skladu sa tim zakonskim propisima, kroz neki dijalog. Ono kako ja to vidim je da bi i ljudi koji voze kvadove trebalo da se udruže i da traže svoja prava tim nekim normalnim putevima. Trebalo bi da budemo društveno odgovorni, pa da budu i proaktivni i da traže koja su to rešenja“ rekao je Sekulić.

Napomenuo je da postoje udruženja vozača kvadova koja u svom nazivu imaju zaštitarski prefiks. „Znači, oni se bave zaštitom prirode i voze kvadove i strogo vode računa gde to rade i promovišu upravo očuvanje zaštićenih područja. Upućuju svoje članove gde smeju i gde bi bilo dobro, tako da postoji način da se to urade“ rekao je Sekulić.

Sekulić je rekao da problem kvadova u zaštićenim područjima nije samo problem u Srbiji, veći u zemljama regiona, poput Durmitora u Crnoj Gori. Kao primer dobre prakse izdvaja Hrvatsku, gde vozači kvadova zajedno sa zaštitarima rade na tome da se ovaj problem reši u obostranu korist.

„U Medvednici kod Zagreba su imali problema sa kvadovima, ali pokušavaju da obeleže određene staze, da se to kontroliše, u određenim periodima godine da se jače kontroliše upravo zbog tih osetljivih područja, zbog gnežđenja ptica i tako dalje. Mislim da ima mogućnosti da se i kod nas tako nešto uradi. Mogu da odu kod upravljača Nacionalnog parka Fruška gora ili u okolne opštine da se dogovore da se pronađu neka područja gde neće smetati nikom“ rekao je Sekulić.

Može im se

Dragan Gmizić je ocenio da se svi oni koji krše zakone o zaštiti životne sredine, bez obzira da li je reč o krivolovcima, ribokradicama, ljudima koji grade male hidroelektrane u zaštićenim područjima ili vozačima kvadova, uvek kriju iza krilatice „može nam se“.

„Odgovorno tvrdim da je, u suštini, nedostatak straha od konsekvenci nešto što veliku većinu njih tera u kršenje zakona koji štite zaštićena područja ili određene vrste ili prirodne vrednosti. Dakle, može im se“ rekao je Gmizić. Za nedostatak sankcija sagovornici kao prvog krivca vide državu, odnosno nadležne organe koji ne rade ništa ili ne rade dovoljno da se ispoštuju sve zakonske norme.

„Pomenuli smo upravljača koji je u ovom slučaju Nacionalni park Fruška gora. Direktno iznad njih je Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a tu imamo još i stručne institucije odnosno zavode za zaštitu prirode. Praćenje ko ulazi u zaštićeno područje i kako, to je u nadležnosti upravljača, odnosno čuvarske službe upravljača, oni su ti koji prate šta se događa na terenu. Oni imaju dosta velika ovlašćenja, imaju status službenog lica, mogu da zaustave ljude, da legitimišu, po zakonu imaju i ovlašćenje da oduzimaju stvari kojima je izvršen prekršaj. Ne mogu da pišu direktno kazne, ali pišu prijave koje šalju sudu ili mogu da zovu inspekciju za zaštitu životne sredine ili policiju ako su neki slučajevi gde policija može da reaguje“ navodi Sekulić uz opasku da se često dešava da čuvari prirode evidentiraju prekršaj na terenu, podnesu prijavu ali na kraju nikakvog rezultata nema, nema presude ili ona bude smešna.

„Zaštita prirode nije prepoznata na nivou države, svesni smo kakav je položaj Ministarstva za zaštitu životne sredine u vladi, vidite reakcije premijerke i predsednika kada su u pitanju zaštita prirode, u takvoj situaciji jednostavno nema podrške za zaštitu prirode i za zaštićena područja. Postoje tu ljudi koji rade profesionalno na terenu, ali ih sistem jednostavno povremeno uguši. Veliki problem imamo sa kapacitetima i znanjem upravljača, ne radi se najbolje ni na tom nivou“ rekao je on. Pullen je dodala da država nije inertna, već da joj nedostaje kapaciteta, kako na nacionalnom tako i na lokalnim nivoima.

„U sektoru zaštite prirode imate jednog ili dva čoveka, 15 inspektora na nivou cele države, ne možete sa tim kapacitetima. Mora i najviši vrh vlade da prepozna da zaštita životne sredine ima smisla i da mora da angažuje neke kadrove koji će da uđu u sprovođenje propisa. Pravo na zdravu životnu sredinu je ustavom garantovano pravo svakom građaninu i blagovremeno obaveštavanje o njenom stanju, ali isto tako je i obaveza pojedinca da vodi računa o toj životnoj sredini“ rekla je ona. Gmizić napominje da se u poslednji 30 godina u Srbiji događa jeftina prodaja života.

„Ovo nije država, ovo je organizovana grupa, organizovana u cilju prodaje života. Prodaju prepelice, prodaju vodu u Jadru, prodaju šume na Fruškoj gori, prodaju vazduh, ne samo u Boru i Smederevu nego i u Beogradu… A zašto prodaju? Pa zato što su pohlepni“ rekao je Gmizić. Pullen je istakla da su očekivanja od strane Evropske unije da Srbija svu svoju regulativu u oblasti životne sredine uskladi sa EU regulativom i da se razviju svi specifični planovi implementacije za svaku direktivu.

„EU prati koliko je Srbija ispoštovala ciljeve u poglavlju 27, ukoliko ne ispoštuje, građani plaćaju penale“, zaključila je Vera Pullen.

Dalibor Stupar (Autonomija)