Trampova administracija preduzela je još jedan korak u svojoj kampanji protiv Međunarodnog krivičnog suda (MKS), uvevši sankcije protiv još dvoje visokih zvaničnika tog suda. Sve veći broj sankcionisanih pravnika – sada ih je 13 – ne menja bezakonitu prirodu ove kampanje.

Donald Tramp i njegov saradnik Marko Rubio žele da svet učine bezbednim mestom za američke i izraelske ratne zločince. To im niko ne bi smeo dozvoliti, ukazuje kolumnista Gardijana Kenet Rot, gostujući profesor na Školi za javne i međunarodne odnose Univerziteta Prinston i bivši izvršni direktor organizacije Hjuman rajts voč.

Najnovije žrtve Trampove osvete jesu predsednica MKS-a, ujedno i glavna sutkinja, Japanka Tomoko Akane, kao i Abdulaje Seje iz Senegala, jedan od visokih tužilaca MKS-a, očigledno zbog svoje uloge u unapređenju krivičnog gonjenja izraelskih zvaničnika.

Međutim, prave žrtve nisu ti pojedinci, već ljudi širom sveta koji u ovom sudu vide jedan od retkih načina da potraže pravdu protiv beskrupuloznih lidera koji čine masovne zločine, poput vođenja ratova u kojima su civili namerno izloženi napadima.

Nikada ne smemo dozvoliti Trampu da normalizuje ove sankcije, naglašava Rot. Njihov glavni efekat jeste da sankcionisanoj osobi onemoguće korišćenje međunarodnog finansijskog sistema – nema kreditnih kartica, nema pristupa bankama i izuzetno je teško funkcionisati u savremenoj ekonomiji.

To je sredstvo koje je nekada bilo rezervisano za korumpirane ili nasilne zvaničnike koji su se na drugi način nalazili izvan domašaja zakona. Tramp ga sada koristi za napad na javne funkcionere koji bi takve gnusne pojedince priveli pravdi.

Državni sekretar Rubio uvio je sankcije u bombastičnu retoriku o tome da MKS ugrožava „suverenitet Amerike“. To je tačno samo ako Amerikanci (i Izraelci) imaju suvereno pravo da čine ratne zločine gde god požele. Čak ni Rubio ne može da se natera da otvoreno kaže o čemu je zaista reč u kampanji kralja Trampa, piše američki profesor.

Rubioova glavna zamerka, koju najčešće ističe, jeste da MKS može da „istražuje, hapsi, pritvara ili krivično goni zvaničnike čije vlade nisu pristale na nadležnost MKS-a“. To jeste tačno, ali je pogrešno samo ako se usvoji, za Vašington i izraelsku vladu zgodno, usko tumačenje načina na koji sud treba da uspostavlja nadležnost za određeni zločin.

S jedne strane, kada neka država pristupi MKS-u, ona prihvata nadležnost suda nad svojim državljanima. To bi se moglo nazvati nadležnošću po osnovu državljanstva. Američka vlada prihvata taj način utvrđivanja nadležnosti upravo zato što nikada nije pristupila sudu.

Ali kada neka država postane članica suda, ona istovremeno daje MKS-u nadležnost i nad zločinima počinjenim na njenoj teritoriji, čak i kada ih je počinio strani državljanin.

To teško da je sporno. Jedno od osnovnih obeležja suvereniteta jeste mogućnost države da sprovodi zakon na sopstvenoj teritoriji. Čak se ni Trampova administracija ne bi usudila da prigovori, recimo, tome da britanska vlada krivično goni Amerikanca za zločin počinjen u Londonu.

Ali administracija tvrdi da je navodno skandalozno kada neka država istu tu teritorijalnu nadležnost poveri MKS-u za ratne zločine i slična masovna zverstva koja stranci počine na njenoj teritoriji – što je jedna od ključnih svrha postojanja suda.

Američka vlada protivila se takvoj teritorijalnoj nadležnosti kada je statut suda usvajan na velikoj diplomatskoj konferenciji u Rimu 1998. godine – i ubedljivo je poražena, sa 120 glasova prema sedam.

Od tada je čak i američka vlada prihvatala teritorijalnu nadležnost kada joj je to odgovaralo. Nakon što je MKS iskoristio tu nadležnost da krivično goni Vladimira Putina – Rusija nikada nije pristupila sudu – zbog otmice dece iz Ukrajine, koja jeste članica MKS-a, Džo Bajden je postupak nazvao „opravdanim“.

Pokojni senator Lindzi Grejem, jedan od republikanskih lidera za spoljnu politiku, izdejstvovao je jednoglasnu rezoluciju Senata u znak podrške.

Ali za Trampa je teritorijalna nadležnost odjednom postala neprihvatljiva kada je iskorišćena da se Benjamin Netanjahu i bivši izraelski ministar odbrane Joav Galant optuže za namerno izgladnjivanje i uskraćivanje osnovnih životnih potreba palestinskim civilima u Gazi.

Izrael nije članica MKS-a, ali Palestina, na čijoj su teritoriji navodni zločini počinjeni, jeste.

Teritorijalna nadležnost može se koristiti i za krivično gonjenje stranih državljana iz država koje nisu članice MKS-a zbog pomaganja i podsticanja zločina počinjenih u državi u kojoj sud ima nadležnost.

Tako bi, na primer, sud mogao da optuži zvaničnike Ujedinjenih Arapskih Emirata za pomaganje i podsticanje genocida u regionu Darfura u Sudanu slanjem oružja i plaćenika paravojnim Snagama za brzo reagovanje (RSF); zvaničnike Ruande za pomaganje i podsticanje ratnih zločina na istoku Demokratske Republike Kongo naoružavanjem i podrškom pobunjeničkoj grupi M23; ili američke zvaničnike – što je, zapravo, Trampova prava briga – za pomaganje i podsticanje genocida koji Izrael navodno vrši u Gazi snabdevanjem oružjem i pružanjem vojne pomoći.

Štaviše, teritorijalna nadležnost znači da bi i same sankcije mogle da dovedu do krivičnog gonjenja Trampa i Rubija.

Član 70 Rimskog statuta, osnivačkog ugovora MKS-a, definiše ometanje pravde kao krivično delo kada neko preduzima mere odmazde „protiv zvaničnika Suda zbog dužnosti koje je obavljao“.

Upravo to rade Tramp i Rubio svojim sankcijama. Sud bi imao nadležnost zato što su sankcije povezane sa krivičnim gonjenjem izraelskih zvaničnika zbog zločina počinjenih na palestinskoj teritoriji.

Rubio je obećao da će demontirati MKS „ciglu po ciglu, ako bude potrebno“, poručujući: „Očekujemo da nam se još zemalja pridruži u ovoj kampanji tako što će obustaviti finansiranje i učešće u ovom politizovanom i nezavisnom sudu bez odgovornosti.“ Ipak, ta bombastična retorika za sada je donela malo rezultata među 125 država članica suda.

Venecuela, koja je nakon Trampovog zarobljavanja Nikolasa Madura postala vazalna država SAD, najavila je povlačenje.

Isto je učinio i Čad, koji je svoj izlazak najavio nakon poziva jednog zvaničnika Stejt departmenta. Međutim, čadski zvaničnici imaju i sopstvene razloge za zabrinutost zbog MKS-a, budući da su dozvolili Ujedinjenim Arapskim Emiratima da koriste njihovu teritoriju za naoružavanje paravojnih Snaga za brzo reagovanje (RSF) u Sudanu.

Odvojeno od Trampove kampanje, tri vojne hunte u Sahelu takođe su najavile izlazak iz MKS-a: Niger, Mali i Burkina Faso.

Ipak, ako je odgovor na poziv Trampove administracije da se napusti sud do sada bio mlak, odbrana suda od strane njegovih navodnih najbližih zaštitnika nije bila naročito odlučna.

Evropska unija ima ono što je poznato kao „blokirajući propis“, zakon osmišljen da spreči primenu američkih sankcija u Evropi tako što evropskim bankama zabranjuje da ih sprovode. Međutim, iako EU kaže da „duboko žali“ zbog novih sankcija protiv MKS-a, nije aktivirala blokirajući propis kako bi zaštitila zaposlene u sudu.

Jedan od razloga izgleda jeste strah banaka, posebno u Holandiji, od Trampove odmazde. MKS se nalazi u Hagu, koji je ujedno i sedište holandske vlade.

Drugim rečima, kako evropski zvaničnici na to gledaju, borba protiv genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti jeste važna.

Trampovi pokušaji da Amerikancima i Izraelcima omogući da te zločine čine nekažnjeno predstavljaju sramotu. Ali ako bi odbrana vladavine prava mogla da dovede holandske banke na Trampovu metu, pravda može da sačeka.

EU može i mora bolje od toga, zaključuje Rot.

(Danas, foto: Beta-AP)