Srbija je konačno dobila novu Vladu, u poslednjem trenutku. Kako ne bi bio prekoračen zakonski rok za formiranje najvišeg organa izvršne vlasti, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić zakazala je sednicu za 1. maj, Praznik rada. Politička kasta ionako vidi radnike kao nužno zlo, pa nije ni čudo što nema nimalo poštovanja prema jedinom radničkom praznikom. Naprednjaci i njihovi koalicioni partneri imaju većinu u Skupštini, mogli su da sastave Vladu odmah posle izbora, ali su čekali poslednji momenat. Nije to incident, već uobičajena praksa kojom predsednik Srbije Aleksandar Vučić demonstrira da postojanje Vlade nije bitno, jer je on jedini posednik vlasti.

Za mandatara je izabran Miloš Vučević, bivši ministar odbrane, inače član Srpske radikalne stranke od rane mladosti i stari Vučićev saborac. Poznat kao čovek bez svojstava, Vučević se i na ministarskom i na premijerskom mestu našao isključivo zbog jedne osobine: bespogovorne lojalnosti Aleksandru Vučiću. To je odavno postao osnovni kriterijum za bilo koju važniju političku funkciju u Srbiji. Stručnost, znanje, pamet, talenat, iskustvo nisu na ceni, jedino što se boduje jeste ropska odanost autokrati.

Dva prsta u oko

O kursu nove Vlade Srbije dovoljno govori činjenica da su se u njoj ponovo našli Aleksandar Vulin i Nenad Popović, osobe koje se nalaze pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država. Na crnoj listi su se našli zbog veza sa Putinovim režimom i zbog širenja uticaja Kremlja u ovom delu sveta. Vulin je potpredsednik Vlade, a Popović ministar bez portfelja, što će im ostaviti dovoljno vremena za dodatno učvršćivanje kulta Vladimira Vladimiroviča Putina.

Vulin je onomad smenjen sa mesta direktora Bezbednosno-informativne agencije pod pritiskom SAD-a, a sada se slavodobitno vratio na ministarsku funkciju. Time je Vučić jasno poručio zapadnom svetu da ga ne interesuju nikakve evropske integracije, demokratske reforme, uvođenje sankcija Rusiji i slične trice i kučine, srpski brod plovi u pravcu Moskve i sa tog kursa ga ništa neće pomeriti. Vulin nije samo proruski političar, već i odani saradnik Federalne bezbednosne službe Ruske Federacije, od koje je dobio i orden za uspešnu saradnju.

Nenad Popović se na crnoj listi SAD-a našao zbog poslovnih veza sa sankcionisanim ruskim firmama, zato što od devedesetih godina koristi svoje poslove u Rusiji kako bi napravio saveznike među političarima u Kremlju, a te političke veze “koristi da obezbedi poslove za svoje kompanije kako bi povećao bogatstvo kroz pronevere i poreske šeme“. Ukratko, Vučić je gurnuo dva prsta u oko Evropskoj uniji i SAD-u.

Autoritarni model vladavine

Stejt department je poručio da su razočarani što vide dve sankcionisane osobe u novoj Vladi. S druge strane, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj izjavio je da se raduje saradnji s novom Vladom Srbije na njenom proklamovanom strateškom cilju ulasku u EU, navodeći da je suštinski na tom putu usaglasiti se sa spoljnom politikom Brisela.

Verovatno je moguće dati i neku gluplju, besmisleniju i fantastičniju izjavu, ali to bi zahtevalo ozbiljan književni talenat i razmahanu imaginaciju kakvima Borelj ne raspolaže. A nije izvesno ni da bi kakav književni genije uspeo da smisli nešto što bi zvučalo uverljivo. Mogao je Borelj sličnu poruku da pošalje i Rusiji ili Belorusiji, kad je već udario u dadaističke igrarije.

Vulin i Popović su samo najekstremniji primeri, većina ostalih ministara je na istom, kremaljskom kursu. U svakom slučaju, na srcu im ne leže evropske vrednosti, već im je mnogo bliži autoritarni model vladavine u kojem se ministar može nesputano odati koruptivnim radnjama, pa i kriminalu, inače se ne bi ni našli u ovakvoj Vladi, gde će glumiti ikebanu i biti Vučićevi poslušnici. O takvom kursu Vlade dovoljno svedoči činjenica da je za njenog generalnog sekretara ponovo izabran Novak Nedić, čovek koji je povezivan sa klanom Veljka Belivuka i usnimljen kako predvodi bandu batinaša.

Renesansne naprednjačke ličnosti

Na mestu ministra odbrane našao se Bratislav Gašić koji je ranije obavljao funkcije ministra policije i direktora Bezbednosno-informativne agencije. To je onaj ministar što su ga inspektori koji su otkrili Jovanjicu optužili da je znao šta se dešava na toj gigantskoj plantaži marihuane, a planirali su i da ga uhapse. Za ministra unutrašnjih poslova izabran je predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić, nekadašnji portparol ove stranke u vreme zločinačkog režima Slobodana Miloševića, inače putinofil od glave do pete.

Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je Aleksandar Martinović, stari radikal i udarna pesnica Vučićevog režima. U prethodnom sazivu je bio ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gde se uglavnom bavio muljanjem sa biračkim spiskovima, što je omogućilo silne malverzacije na decembarskim izborima. U poljoprivredu i srodne delatnosti iz svog resora razume se kao magarac u kantar, ali – kao što smo već konstatovali – znanje i stručnost nisu merodavni za izbor na ministarsku funkciju. Svaki lojalni partijski vojnik može da bude ministar bilo čega, jer su naprednjaci očigledno renesansne ličnosti sposobne za sve, mada im je učinak efikasniji od onog koje ima jato skakavaca na poljoprivredno dobro.

Jedan takav uomo universale je i Nikola Selaković, novoizabrani ministar kulture. Ranije je obavljao funkcije ministra za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, ministra pravde, ministra spoljnih poslova, a bio je i generalni sekretar predsednika Republike. Zašto se ne bi oprobao i u kulturi kad mu već sve ide od ruke? Komentatori ističu da Selaković nema nikakve veze sa kulturom, ali reč je o čoveku sa vrlo jasnom ideološkom agendom, radikalnom nacionalisti koji se već godinama bavi glorifikacijom ratničke istorije Srbije, trijumfalističkom memorijalizacijom, te glorifikacijom ratnih zločinaca. Nema sumnje da će svoj velikodržavni nacionalistički pristup primeniti i na sferu kulture, pa možemo očekivati dodatno jačanje tendencije ka proizvodnji nacionalističkog kiča.

Ministar za Ljotića i dezinformisanje

Na funkciju ministra za informisanje i telekomunikacije postavljen je istoričar Dejan Ristić. Dotični se pre tri godine proslavio kao član komisije koja je odobrila scenario za svečanu akademiju u Narodnom pozorištu povodom proslave Dana pobede nad fašizmom. U tom scenariju bilo je i nekoliko ljotićevskih pesama. Kad je pukla bruka, Ristić je mrtav hladan izjavio da to nisu nikakve ljotićevske pesme, već da su u pitanju stihovi pesnika Momčila Nastasijevića.

Dobar deo javnosti je progutao notornu laž. Potpisnik ovih redova je bez po muke utvrdio da ljotićevske popevke, naravno, nije napisao Nastasijević, već da su preuzete iz zbornika dobrovoljačke lirike „Tvrđava“ koja je izašla 1944. godine, a njihovi autori su amaterski pesnici, pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića.

Netom nakon ovog skandala, Ristić je za ruganje žrtvama fašizma nagrađen postavljanjem na mesto direktora Muzeja žrtava genocida, sasvim logično. A pošto se pokazao kao dosta uspešan u lansiranju lažnih vesti, makar na kratko, nije ni čudo što je sada izabran za ministra informisanja.

Slava ruskom bogu

U novom kabinetu našla se i jedna dojučerašnja ljuta opozicionarka, Milica Đurđević Stamenkovski, liderka ekstremno desničarskih Zavetnika. Ona je postavljena na mesto ministarke za demografiju i brigu o porodici, kako sama reče – kao majka dece i ćerka Srbije. Zavetnici su na decembarskim izborima izašli kao opoziciona stranka, ali nisu prešli cenzus. Pre toga, upravo su oni minirali ujedinjenje desnice u zajednički blok.

Očigledno je već tada bio sklopljen savez između Zavetnika i SNS-a koji je ovih dana rezultirao ministarskom portfeljom, uprkos tome što su birači jasno rekli da ne žele Milicu Zavetnicu ni na kakvoj funkciji. Poučan primer koji pokazuje da bi desničari mogli konačno da prestanu da glume opoziciju i da se ujedine sa svojim prirodnim saveznicima, naprednjacima. Sve su to manje-više isti radikali koji ispovedaju istu ideologiju.

Da je nova Vlada dosledan nastavljač politike devedesetih obogaćene putinofilijom svedoči i ekspoze premijera Miloša Vučevića. “Ovo jе odsudna bitka i odsudni momеnat našе narodnе pobеdе. Zato naprеd u slavu. Da stvorimo bеsmrtnu Srbiju. Jеdnu i jеdinu. Našu majku i otadžbinu. Njoj odani moramo biti. Ona jе naš san i vеra. Bеsmrtna i jеdina otadžbina Srbija. Ime drago, ime ljubljeno, ime pošteno i ime sveto! Neka živi u večnost jedina naša otadžbina Srbija, slava Bogu“, uskliknuo je premijer.

Ne zna čovek da li sluša premijera koji predstavlja ministre, patriotskog barda koji huška na rat ili nekog oficira koji poziva u boj. Usput budi rečeno, na srpskom religiozni pozdrav glasi “Pomaže Bog”, a ne “Slava Bogu”. Postoji i pozdrav “Slava Bogu”, ali – na ruskom.

(zurnal.info, karikatura: STUPS)