Na otvorenoj sceni ili iz zapećka

Predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, Ištvan Pastor, nije u „zapećku” izneo svoje primedbe, nije mudrovao „onako, među nama”, već je u intervjuu za novosadski Dnevnik (intervju je potom preuzela agencija Beta), izjavio da je trenutno zastupljenost mađarske manjine u državnim institucijama „abnormalno niska” i da se i nadalje suočavamo sa sumnjičavim ponašanjem prema „nepouzdanim” manjinama, ponašanjem koje vuče korene još iz devedesetih godina. Oštrica njegovih kritika bila je uperena naročito prema Ministarstvu za unutrašnje poslove. Sve to ne bi ni bilo vredno pomena, štaviše, otvoreni govor – što bi se reklo: bez dlake na jeziku – morao bi da bude nešto sasvim prirodno, ali znatni deo manjinskih političara, već godinama, pribegava drugačijoj praksi dijaloga sa javnošću. Kada daju izjave za medije na srpskom jeziku, ponašaju se kao jagnjad, a kad se obraćaju mađarskim čitaocima i gledaocima, pretvaraju se u lavove. Mada bi bilo prirodno da „među nama” budu umereniji, a pred javošću zemlje „bez dlake na jeziku”. Sve se to odnosi pre svega na one koji, uvaljeni u fotelju pored kamina neke budimske vile, pokazuju stisnutu pesnicu prema jugu, da bi potom, na „turneji po Bačkoj”, čitali lekcije ovdašnjim Mađarima. Njih to ništa ne košta, nisu oni koji snose posledice svojih govora. U tu grupu spadaju, naravno, i oni koji se mrgode i mrmljaju iz „udobnih fondacijskih zapećaka”, ali tako da to niko i ne čuje, a naročito ne „koalicioni” partner s kojim zobaju trešnje iz istog tanjira na opštinskom ili a pokrajinskom nivou.

Perspektiva iz solitera

Zeleni, zimzeleni alpski svet. Poput rđe crvene nijanse svetlosti sunčevih zraka preko ledom okovanih vrhova preplavljuju zelenilo dolina. Najčešće posle dopola prespavanih noći uživam u ovom prizoru. Uronjen u taj pejzaž, nastojim da smetnem s uma kako vreme leti sa mnom. Još svega nekoliko nedelja, i ponovo u Novom Sadu, s prozora svoje radne sobe ću posmatrati u ranim jutarnjim časovima drveće i grmlje koje će već biti spremno da propupi. Međutim, iz perspektive stana u soliteru menja se i karakter prirode, boje izblede, pejzaž posivi. Iz ovog ugla sam sklon da interpretiram i teoriju o dve vrste Mađara. Na jedan način su Mađari oni koji žive u vilama, i na drugi mađarski plebs. Na jedan način su Mađari profesionalni funkcioneri, i na drugi oni za čiju svest o svom mađarskom identitetu ne sleduje redovna mesečna plata. Ipak je pesnik Đula Ilješ bio u pravu, kad je rekao: istinski, pravi Mađari su oni najsiromašniji – jer oni nemaju šta da izgube, „samo” svoje mađarstvo.

Jedinstvo i pluralizam

Svi govore o nacionalnom jedinstvu, a ne o pluralizmu. Mada nije na odmet znati da je uvek unutar svake nacije uvažavanjem unutrašnjih razlika počinjalo fleskibilno, ali za opstajavanje neophodno jedinstvo. Niti jednu naciju nije do sada pluralizam dovodio na rub propasti, već upravo nedostatak pluralizma. Sloboda nikad ne ugrožava naciju, naprotiv, ugrožava je uvek nedostatak slobode. Duh stada karakteriše dane žalosti jedne nacije, a ne kritičko mišljenje.

januar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)