„Poeziju će svi pisati“
Branko Miljković

„Godine su prošle od herojske smrti, njegova borba bila je sjajna, hrabrost i srce vodilo je njega
beloj rasi veran do kraja, borio se hrabro do samog kraja, zna slobodu videti neće
počivaj u miru Rudolf Hess, SS jedinica opet kreće
Svastika u srcu i dignuta ruka,
‘Živela pobeda’, govorio je glasno radili su svašta prljavi psi
predati se neće bilo im je jasno
O, da li znaš za žrtvu ovu, u zaborav ona ne sme pasti, omladina bela slediće primer
46 godina vernosti!
ZIG HAJL!“

Ovo je tekst pesme „Rudolf Hess“ grupe „Kristalna noć“, koja sebe naziva nacional-socijalističkim bendom. Podsetimo, Rudolf Hes bio je lični sekretar Adolfa Hitlera i osuđeni ratni zločinac. S Hitlerom se upoznao posle Prvog svetskog rata u pivnici u kojoj je ovaj držao svoje govore. Ubrzo je, nakon neuspelog minhenskog puča (1923. godine), zajedno s Hitlerom uhapšen. U zatvoru su delili ćeliju u kojoj mu je Hitler, kao svom zameniku, izdiktirao čitavu svoju knjigu „Moja borba“. Nakon izlaska iz zatvora Hitler zajedno s Hesom počinje uspon ka vlasti. U tome su uspeli 1933. godine. Na Nirnberškom procesu je osuđen na doživotnu robiju. Ubio se 1987. godine, no po mnogim teorijama – ubijen je. Imao je 93 godine. Posle smrti postao je figura obožavanja neonacista.

Inače, grupa „Kristalna noć“, samo jedan od brojnih bendova u Srbiji koji, kao i neke navijačke grupe ili kvazi humanitarne organizacije, veličaju nacizam, a predstavljaju se kao patriote.

Poznavaoci domaće scene, kao prvi neonacistički bend u Srbiji navode “Razor 88” iz Novog Sada, koji je nastao pre 25 godina. Pesme su izvodili na engleskom jeziku i bile su izrazito rasističke, nacističke i militarističke. Indikativno je i to da je njihov član bio i Goran Davidović Firer, osnivač zabranjene organizacije Nacionalni stroj, koji je inače već godinama u bekstvu u Italiji i koji je nedavno provostepeno osuđen zbog napada na antifašisitčku kolonu u Novom Sadu 2007. godine.

„Kristalna noć”, “357”, „Beogradski sindikat”, „Direktori”, „Terror 88”, „Srbska čast”, „Krv i čast”, „Srbi za Srbe”, moto-klub „Hells angels“, navijači fudbalskog kluba “Rad”… – svima njima zajedničko je da pod maskom patriotizma šire nacionalizam, neonacizam, rasizam, homofobiju i druge oblike netrpeljivosti. Zajedničko im je i to da najčešće deluju tajno, pa čak i onda kad je u pitanju organizacija koncerata.

Pojedini iz ove grupe bendova i organizacija uspeli su da svoje nacionalističko i neonacističko delovanje predstave tako da se u javnosti doživljavaju kao deo mejnstrim kulture. I dok neki od njih netrpeljivost i mržnju otvoreno propagiraju u svojim pesmama, kod drugih tekstovi pesama nisu eksplicitni, ali jeste ikonografija koja prati njihove nastupe.

Tetovaže i odeća sa manje ili više poznatim nacističkim simbolima: likovi Adolfa Hitlera, Hajnriha Himlera, cifre 88, 28 ili 18 ( kao redni brojevi početnih slova imena pomenutih nacista, cifre koje predstavljaju redne brojeve početnih slova u rečima “Blood and honour”), ali i likovi ratnih zločinaca iz naše, bliže i dalje istorije: Draže Mihailovića, Ratka Mladića, Radovana Karadžića, prikazi srpskih manastira, ocila i krstovi – nezaobilazan su deo njihovog „stajlinga“.

Uz uporno širenje netrpeljivosti prema drugim nacionalnostima, rasama i manjinama uopšte, prepoznatljivi su i po oštroj kritici komunizma i partizanske prošlosti.

Budući da su širenje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti Ustavom i zakonima zabranjeni, članovi pomenutih neonacističkih i ekstremno desničarskih grupa nastoje da prikriju ili maskiraju svoje delovanje.

Od presude do uzleta na naci estradi

Jedan od istaknutijih predstavnika takvih grupacija svakako je Predrag Milovanović. U žižu javnosti dospeo je pošto je osuđen zbog učešća u napadu na antifašističku povorku oktobra 2007. godine u Novom Sadu. Nakon toga osnovao je organizaciju „Route 011” koja je prethodne tri godine organizovala festival „Belgrade riot” i to u beogradskoj javnoj instituciji – Domu omladine. Na tom festivalu nastupali su uglavnom domaći RAC (“Rock against communism”) bendovi i bendovi koji svoju muziku nazivaju patriotskim rokenrolom, ili je podvode pod patriotskirac&roll žanr, ali i neki koji ne pripadaju nijednom od tih žanrova: „Koalicioni sporazum”, „Heller”, „Totalni klošari”, „Kuga”, „Soulcage”, „Birtija”, „Deca apokalipse”, „Hit by pain”, “Jorgovani“.

Na „Belgrade riot” festivalu nastupila su i dva starija benda „Direktori” i „NBG”, za čije ponovno okupljanje zasluge preuzima upravo Predrag Milovanović, kao i grupe “Infected Rain”, „Nadimač”, „T-error”. „Scordisci”, „Blanquito Cojones”, „Štab”, „Žuta minuta”, „Birtija”, „Cepeni ćunci”, „D.O.D.” i „The last resort”, britanski skinhead i rac bend. Pomenuti bendovi takođe nastupaju i u beogradski lokalima “Kuglaš”, “Club 28” i „Garaža“.

Pored „Belgrade Riot” festivala, Predrag Milovanović učestvovao je i u osnivanju nekoliko drugih muzičkih festivala u Beogradu, među kojima je i festival „Hrast”, koji se takođe održava u beogradskom Domu omladine. Pored koncertnog dela, u okviru festivala „Hrast“, održana je i muzičko-scenska radionica posvećena tradicionalnim srpskim instrumentima – gajdama, diplama i guslama – pa su na „Hrastu” učestvovali i gajdaš Milan Vašalić i major srpske vojske Radovan Furtula (mada nije jasno koja je tačno bila njegova uloga). Takođe, Milovanović aktivno sarađuje i sa grupom „Mortal Kombat”, u čijim se spotovima pojavljuje, a pevao je i prateće vokale u njihovoj pesmi „Moj grad”.

Pesmom do međunarodne neonacističke mreže

Cepeni ćunci – “Dečko koji ne obećava“
„Jos pamtiš Vukovar i kišu olova
Jos pamtiš Zagreb i pet golova
Jos pamtiš fabriku, gomilu poltrona
Sva ta ista govna komunistička“

357 – “Sisaj kurac, Jugoslavijo”
“Dosta nam je komunizma
I ustaštva i balizma.
Nema bratstva, ni jedinstva,
Nema vise komunista!
Jugoslavijo, Jugoslavijo!
Volim Zvezdu i Srbiju,
Pravoslavlje, liturgiju.
Pevam pesme, palim vatre
Da se tvoje seme zatre!
Jugoslavijo, Jugoslavijo!”

357 – “Sprem’te se, sprem’te, četnici!”
“Sprem’te se, sprem’te, četnici
Silna će borba da bude
Zagrmi Draža vojvoda
Bacajte bombe, četnici”

Beogradski sindikat – „BS armija”
“I za brata Asada, jačeg od svih napada
život rađa se na istoku, smrt dolazi sa zapada
i Rusi iz Donjecka i Huti iz Jemena
naša borba je iskrena, mi smo deo istog plemena
Dobro znate ko smo, revolucija to smo
ekipa sa Principom i sa celom Mladom Bosnom
pre ćete nas ubiti nego parama kupiti
ekipu k’o Sindikat više niko neće skupiti
I kad dođe kriza mi se ne sklanjamo iza
ne ko Soros i Siriza, mi nismo ta ekipa
mi smo sindikalna klika, slobodni k’o Island
nama vođa nije bitan, ideal uvek iznad”

Muzičke grupe iz ovog miljea koriste vrlo indikativne nazive: “Kristalna noć”, “Terror 88“, “Radikalne patriote“, „Državni udar“, „Agresija“, „Sorab 18„ (promenio ime u “Sorab 28”), „Despot“, „Rune“, „Wolf’s hunger“, „Eshaton“, „Štab“, „Direktori“, „NBG“, „Totalni klošari“, ““Birtija”, „Životinje“, “Štrajkački odbor“, “Terrier”, “Cokule”), sa vrlo eksplicitnim naslovima pesama (“Combat 18”, “Rudolf Hess”, “Don’t cry, Aryan child”, “White Revolution”, “Hail Serbia”, “Free white Europe”, “Zgazićemo komuniste”, “Zapalićemo Tiranu”, “Mađarske pičke, jebem li vam majku” – ali, svi oni poriču da su fašisti ili nacisti, te tvrde da njihove pesme nemaju političku već socijalnu tematiku.

Međutim, neki od njih, kao što su “Kristalna noć“, „Terror 88“, „Sorab 28“, „Radikalne patriote“,„Državni udar“, „Agresija“- važe za članove međunarodne neonacističke mreže “Combat 18 – Blood and Honour”. Organizacija “Krv i čast” smatra se ogrankom “C18-BH” u Srbiji već dvadeset godina. A da neki među njima imaju prohodnost i kroz strukture vlasti u Srbiji potvrđuje i karijera Miše Vacića, nekadašnjeg portparola “SNP Naši 1389”.

U Antifašističkoj akciji Novog Sada (AFANS) ukazuju da su neonacistički bendovi aktivni i u drugim zemljama, ali da uglavnom deluju na društvenim marginama.

“Pank je od svog nastanka imao ‘reakcionoarno krilo’. Ono je uvek bilo teška i opskurna manjina, ali prisutna. Neonacističke organizacije u Engleskoj kao što su NF i BM stalno su rovarile i tamo tražile regrute. Istina je da je to kod nas dobilo posebno groteskne oblike i razmere. Ali, (sub)kultura je uvek odraz i dominantne društvene klime“, ocenjuju u toj organizaciji.

Sajber nacizam bez nadzora

Neonacističke, rasističke i druge ekstremističke organizacije i rok bendovi u celom svetu, pa tako i u Srbiji i regionu, jačaju na društvenim mrežama u poslednjih nekoliko godina, a da nema nikakvog monitoringa njihovih sajber aktivnosti, upozorio je nedavno u intervjuu za Radio Slobodna Evropa rabin Abraham Kuper (Cooper), vanredni dekan i direktor Globalne socijalno-akcione agende Centra Simon Vizental (Wiesenthal), vodeće jevrejske organizacije za ljudska prava, sa više od 400.000 članova.

Prethodno je Centar Simon Vizental objavio izveštaj o neonacizmu na društvenim mrežama u kojem se analizira i stanje u zemljama Zapadnog Balkana. Prema tom izveštaju, grupa „Terror 88“ je aktivna od 2004. godine, a koristi „Totenkopf“ (lobanju sa amblemima SS divizije) kao svoj logo, kao i terminologiju poput skraćenice ZOG – Zionist Occupation Government (Cionistička okupaciona vlada), što pokazuje njihov antisemitizam. Navodi se i da je taj bend usko povezana sa srpskim ogrankom zabranjene nacističke organizacije „Krv i čast“.

Senta: Naci festival u duhu „tradicije“

Banat, Bačka i Srem nisu ostali imuni na ovakve pojave, iako u Vojvodini živi 27 različitih nacija. U Senti se tako, pod izgovorom negovanja tradicije i mađarske kulture, održao muzički festival “Emi Tabor” u organizaciji Omladinskog pokret 64 županije (Hatvannégy Vármegye Ifjúsági Mozgalom), na kojem je, između ostalog, nastupio i mađarski nacistički bend “Karpatija”.

Omladinski pokret 64 županije je ultradesničarski, iredentistički pokret koji se zalaže za ujedinjenje svih Mađara koji žive van teritorije Mađarske, kao i za reviziju Trijanonskog sporazuma, kojim su definisane granice Mađarske 1920. godine. Pokret je nazvan prema broju županija nekadašnje Kraljevine Ugarske. Uglavnom deluje u Mađarskoj, ali je prisutan i u Srbiji. Pokret na svojim manifestacijama nosi zastavu mađarske dinastije Arpad koju su u Drugom svetskom ratu svojatali ozloglašeni Salašijevi “njilaši”, a pripadnici pokreta su na ovim manifestacijama ranije delili mapu velike Mađarske i mapu takozvane “Severne multietničke regije” na kojoj je Vojvodina podeljena na srpski i mađarski deo (pri tome bi mađarskom delu pripali i određeni gradovi u kojima Srbi čine većinu stanovništva, uključujući Novi Kneževac, Novi Bečej, Temerin, Srbobran, Kulu, itd). Pokret 64 županije se nalazi na spisku fašističkih organizacija, koji je sačinio MUP Srbije.

“Pored ‘Omladinskog pokreta 64 županije’, u organizaciji ovog festivala učestvovali su i razni lokalni „nacionalni saveti“ u Srbiji, Rumuniji i Slovčkoj. Bilo je moguće da takav festival postoji dok nismo skrenuli pažnju javnosti na to šta se tamo zapravo radi i ko nastupa”, podseća Antifašistička akcija Novog Sada.

„Diler, sveštenik i osuđeni neonacista“

Novinar Darko Šper, koji od 2007. godine prati suđenje neonacistima za napad na antifašističku povorku u Novom Sadu, mišljenja je da država nije učinila dovoljno na sankcionisanju onih koji propagiraju neofašizam.

On smatra da je država trebalo da raspiše potrenicu za Goranom Davidovićem Firerom, koji je optužen da je predvodio taj napad, jer je ponovio isto krivično delo za koje je ranije već bio osuđen na godinu dana zatvora. Naime, podsetio je da je tada za Davidovićem bila raspisana poternica jer se nije odazvao na odsluženje zatvorske kazne, pa je zbog toga bio i dva puta hapšen.

„Najpre u Italiji, koja je odbila da ga izruči, a potom u Nemačkoj, koja ga je izručila Srbiji. U somborskom zatvoru bio je oko pet meseci na izdržavanju kazne pošto je prethodno većim delom već odslužio kaznu u istražnom zatvoru u Srbiji i ekstradicionom pritvoru u Italiji i Nemačkoj. Ali, sve to vreme niko ga iz Višeg suda u Novom Sadu nije pozvao na saslušanje za proces koji se tu vodio protiv njega. A kada je izašao iz zatvora, opet je pobegao u Italiju. S obzirom na sve pomenuto, mislim da država Davidovića zapravo štiti„, kaže Šper.

Komentarišući slučaj Predraga Milovanovića, koji se nagodio sa Tužilaštvom i odslužio kaznu od oko godinu dana, ali je nastavio da na drugačiji način širi ideje neonacizma, organizovanjem neonacističkih muzičkih festivala – Šper podseća da je Milovanović bio obuhvaćen istim postupkom kao i ostali neonacisti za napad na građane 7. oktobra 2007. Dodaje da je, za razliku od ostalih, priznao krivicu i dobio zatvorsku kaznu.

„Meni je jako zanimljivo što je on u to vreme bio student Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, iako već sa podugačkim zatvorskim dosijeom, pored ostalog, i zbog proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga. Dakle, diler i pravoslavni sveštenik, nadimak mu je Peca pop, i konačno osuđeni neonacista. Što bi se reklo ‘3 u 1’, ali u ovom slučaju najluđi mogući miks za koji sam čuo“, kaže Šper.

On ukazuje da su zakonski propisi jasni, te da je „dovoljno dići ruku ispruženo, imati majicu ili transparent koji veličaju fašizam da bi postojala krivična odgovornost“.

„Protiv svakog oblika neonacizma najbolje je boriti se svim raspoloživim snagama. I naravno javno ga osuđivati i nazivati stvari pravim imenom“, smatra Šper.

„Na militantni fašizam neophodno je reagovati militantnim antifašizmom“

Sociolog Aleksej Kišjuhas ukazuje da se danas za širenje ekstremizma koriste sva moguća sredstva komunikacije, od vizuelnih i analognih do elektronskih.

On smatra da su bendovi koji propagiraju nacizam samo još jedan od popularnih kanala za širenje poruka mržnje.

„A takvih kanala danas imamo na desetine – od navijačkih tribina, do blogova, foruma i društvenih mreža. Njihov uticaj nije zanemarljiv, ali mislim da popularna muzika nije uzrok, koliko simptom jednog dubljeg problema. U ovako zapuštenom društvu nije neobično da i otvoreno neonacističke ideje pronalaze svoje simpatizere“, ocenjuje Kišjuhas.

Komentraišući podatke da je prvi takav bend, „Razor 88“ nastao u NovomSadu, dok se u Senti održavao muzički festival “Emi Tabor” u organizaciji „Omladinskog pokreta 64 županije“” – on kaže da multinacionalna i multikulturalna Vojvodina očigledno nije prepreka za razvoj ekstremne desnice, ksenofobije i neofašizma.

„Zato je važno da postoje i deluju grupe poput AFANS-a, koje će pre svega javnosti ukazivati na ovakve probleme i skaradnosti. Na militantni fašizam neophodno je reagovati militantnim antifašizmom“, ističe Kišjuhas.

On napominje da je jačanje delovanja neonacističkih organizacija i bendova globalni trend.

„Neonacisti danas su sve ređe skinhedi u martinkama sa belim pertlama, a sve češće ljudi u trenerkama i u belim patikama, ako ne i u odelima sa kravatama. S druge strane, činjenica je da neonacisti ipak osećaju potrebu da istaknu svoj grupni identitet putem karakteristične ikonografije, zbog čega ipak budu otkriveni ili ‘provaljeni’. Bar među onima sa pažljivijim okom ili radarom“, navodi Kišjuhas.

Upravo zato je, dodaje, neophodno kontinuirano upozoravati javnost na njihovo postojanje i prisustvo, i „suprotstavljati im se uporno i stalno“.

Mirna Laković

(Tekst je nastao u kviru projekta „Suzbijanje ekstremizma i građanski otpor – Srbija 2018“ koji realizuje Centar za podršku ženama u partnerstvu sa Vojvođanskom antifašističkom koalicijom, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija.)