Ništa novo. I ovog se leta, sasvim uobičajeno, diže velika prašina oko cene hlebnog žita – hoće li seljaci izvisiti, koliko će im otkupljivači dati, koliko će država, odnosno njene robne rezerve platiti pšenicu koju namervaju da kupe… Valjda se nigde kao u Srbiji o tome ne priča toliko. Zbog čega?  Ima  mnogo razloga, ali je, ruku na srce, psihologija obično  mnogo dominantnija od ekonomije.

Niko se neće obogatiti na pšenici ali u Srbiji, gde milion ljudi, od čega veći deo na selu,  živi ispod granice siromaštva važna je svaka para, a ne svaki dinar. Izuzetak i za male i za velike proizvođače su godine kao prošla ili ova kada se postavlja pitanje da li žito vredi 25 ili 15 dinara kilogram i tada naravno nema spora da je problem u tome da neko hoće paore da prevari i da silne novce zgrne na njihovoj grbači. Međutim, kada se povede bitka oko toga da li žito treba da košta 15 ili 16 dinara, onda prioritet  za obične paore dobija priča o hlebu našem nasušnom, a ne cena. Hleb naš nasušni, ma koliko koštao, u Srbiji nije za potcenjivanje. Cene pšenice je psihološki bitna jer su za mnoge paore to prvi novci koje u godini dobiju  pa im je važno kolika će to zarada biti. Takođe, cena pšenice je reper i za cene ostalih  poljoprivrednih  kultura. Mada nema nekih uspostavljenih cenovnih odnosa naravno da je nemoguće da soja i suncokret budu jeftiniji od pšenice. Uz to, cena pšenice je okvir i za cenu hleba mada to nije presudno u otkupu i nije uvek pravilo koga se pekari i mlinari pridržavaju. Normalni paritet bi trebao biti da kilogram hleba košta kao četiri kilograma pšenice mada se to u našoj praksi retko kada poklopi. A zbog siromaštva jedemo puno hleba, pa je i zbog toga cena pšenice bitna.

Za početak 15 dinara

Žetva pšenice u Vojvodini je počela pre nekoliko dana, a obnarodovane su i prve otkupne cene. Mnogo jače od prvih lanjskih, kada se u otkup krenulo sa bezobraznih osam dinara, ali daleko od onih koje paori očekuju. Vojvođanski mlinovi, naime, za hlebno žito nude akontnu cenu od 15 dinara po kilogramu.

Naravno, to nije konačno, već akontativno, ali ipak u ovom trenutku dovoljno govori. Kako je počelo, i ovogodišnja priča o pšenici biće s mnogo peripetija. Mlinovi su, naime, u ozbiljnim finansijskim problemima, mnogi su „pukli“, seljaci se hvataju za glavu jer još čekaju preklanjske pare za žito. S druge strane, veliki igrači, to jest najveće srpske agrarne kompanije, Viktorija Grupa, MK Grupa.., još uvek kriju cenu. Očekuje se da i država obnaroduje koliko će preko Robnih rezervi kupiti hlebnog žita i po kojoj ceni. Za to vreme cene na svetskim berzama padaju, a Rusi na Crnom moru trguju pšenicom po 250 dolara po toni, što je oko 17 dinara kilogram. U žitarskoj branši tvrde da je izvoz jedini spas za tržište pšenice u Srbiji jer samo tako je moguće podići cenu na domaćem terenu. Međutim, veliki izvoznici čekaju da Robne rezerve kažu svoje, to će im, vele, biti reper. U svakom slučaju, veoma je veliki pad cena na svetskom tržištu, dobri su prinosi i u Srbiji i u svetu, očekuju se velike količine u Rusiji i Ukrajini… Kada se sve to sagleda, izgleda da da paori u ovoj priči opet neće dobro proći – daj bože da žito ostane na tih 15 dinara. A seljaci traže 25.  

– I kada je prinos veliki, ne mogu se „ispeglati“ troškovi za skupo đubrivo, hemiju, gorivo… Naravno, cena pšenice bi trebalo to da  pokrije, a ona mora da bude korektna i zbog toga da bi se na jesen zasejale dovoljne površine. O tome naročito treba misliti porčuju vojvođanski proizvođači pšenice.
Poljoprivrednik iz Kovina Jadran Anđelković juče je u pšenične njive ušao s kombajnima. Kako kaže, u južnom Banatu prinos neće biti kao u nekim drugim delovima Vojvodine jer je bilo veoma malo padavina, te se očekuju tri do najviše četiri tone po hektaru. Poljoprivrednici u njegovom kraju takođe još uvek ne znaju cenu pšenice, ali naglašavaju da je realna 25 dinara.

-Stara pšenica prodvala se za 28 dinara, nema razloga da nova ne bude oko 25. Banaćani su mnogo pšenice lane prodali po 12,5 dinara, a kasnije je dogurala i do 30. Mnogo je tu prstiju upleteno, drugi pokupe kajmak, a građani jedu skup hleb i prozivaju poljoprivrednike zbog toga – veli Anđelković, i ukazuje i na problem „virtuelnih lagera”.

Ratari koji su u obavezama, vezani za investicije, naravno, moraće pšenicu da prodaju odmah, ali bi najbolje bilo da sačuvaju hlebno žito dok se klupko ne rasplete, u čemu bi značajnu ulogu mogla odigrati javna skladišta. Opet se pokazuje da je funkcionisanje ovog sistema neophodno za žitarsko tržište.
U svakom slučaju, sigurno je to da oni koji su primenili punu agrotehniku mogu računati na izuzetan prinos.

Prosek četiri tone

Po prvim analizama obavljene žetve u Vojvodini, prosečan prinos bi mogao biti četiri tone po hektaru – izjavio je stručnjak za strna žita Miroslav Malešević.
On je kazao da se žetva još nije proširila, ali se vlaga zrna dnevno smanjuje od dva do četiri odsto i ratari treba da ga uskladište što pre.
U opštini Bačka Topola počela je žetva pšenice i prvi prinosi kreću se oko pet tona po hektaru, što je nešto više od višegodišnjeg proseka ostvarenog u toj opštini, ali manje od očekivanog. U većini sremskih opština proteklog vikenda pali su prvi otkosi pšenice, koja se na toj teritoriji prostire na 41.000 hektara, a očekuje se da u toku ove nedelje taj trenutno najvažniji posao u poljoprivredi bude u punom zamahu. Procenjuje se da će rod u Sremu biti na nivou višegodišnjeg proseka.

(Autonomija)