Nezavisno društvo novinara Vojvodine krajem decembra 2013. godine uputilo je otvorena pitanja relevantnim političkim strankama sa ciljem da se one konkretno i što preciznije odrede prema ustavno-pravnom statusu AP Vojvodine. Anketa je prosleđena na adrese 11 političkih partija (Srpska napredna stranka, Demokratska stranka, Socijalistička partija Srbije, Demokratska stranka Srbije, Liberalno-demokratska partija, Liga socijaldemokarata Vojvodine, Ujedinjeni regioni Srbije, Savez vojvođanskih Mađara, Srpska radikalna stranka, Nova stranka, Vojvođanska partija), a odgovora je stiglo – sedam. Odabir političkih stranaka bio je uslovljen, sa jedne strane, željom da se svi relevantni politički faktori izjasne o ovom, kako smo smatrali, važnom političkom pitanju, a sa druge strane – da se stavovima pokrije praktično ceo spektar određenja prema vojvođanskoj autonomiji: od onih koji podrazumevaju da se Vojvodina kao autonomija praktično ukine do onih koji smatraju da je jedino rešenje za građanke i građane Vojvodine – status republike u federalizovanoj državi.

Odgovori nisu pristigli od četiri partije: Srpske napredne stranke, Srpske radikalne stranke, Nove stranke i Ujedinjenih regiona Srbije. Naprednjaci su odbili da odgovore na pitanja, uz tvrdnju da im položaj Vojvodine nije „prioritet u predizbornoj kampanji“, dok su radikali smatrali da su njihovi odgovori bespredmetni s obzirom da odranije poznat stav prema ovom pitanju. Bez obrazloženja odgovori nisu stigli, bar ne do danas, i pored više čvrstih obećanja, ni od Ujedinjenih regiona Srbije i Nove stranke.

U sedam nastavaka „Autonomija“ objavljuje stavove političkih partija o Vojvodini, po abecednom redu.

ODGOVORI DEMOKRATSKE STRANKE

Da li je pitanje statusa Vojvodine rešeno Ustavom iz 2006. godine?
– Najveći problem u svakodnevnom funkcionisanju pokrajine nisu postojeće ustavne norme, nego to što se one ne poštuju. Nadležnosti koje su ustavom definisane očigledno nisu dovoljno jasno određene, što pruža mogućnost za različito tumačenje, pa, samim tim, i kršenje i nepoštovanje tih odredaba. Ustavom nije jasno rešeno ni pitanje finansiranja Vojvodine, jer predviđa da budžet Vojvodine iznosi 7% budžeta Srbije, ali nije definisano na koji način taj novac treba da se obezbedi u budžetu, kao ni to da li se taj procenat odnosi na rashodnu ili prihodnu stranu budžeta. Isto tako, s obzirom na to da je većina nadležnosti definisana zakonom a ne Ustavom, moguće je da se kroz izmene zakona menjaju i nadležnosti AP Vojvodine, a zakon je mnogo lakše izmeniti nego Ustav.

Koje se konkretne funkcije autonomije ostvaruju postojećim ustavnim rešenjima?

– Građani Vojvodine su umnogome oštećeni odlukom Ustavnog suda, jer su AP Vojvodini oduzete mnoge nadležnosti koje su direktno išle u korist građana. Vojvodina je prestala da finansira sve njih, među njima i pomoć za trudnice i porodilje, mlade naučnike, ili pomoć za mlade porodice. Isto će biti i sa onim nadležnostima koje su proglašene neustavnim kada je u pitanju Statut. Neke lokalne samouprave su, nakon toga, počele same da finansiraju ove nadležnosti, ali im je nakon oduzimanja sredstava i smanjenja budžeta od strane Vlade Srbije onemogućeno da to rade. Opet, moguće je da se takve stvari dešavaju jer je vrlo malo nadležnosti definisano Ustavom i uglavnom se sve ostavljaju za niže pravne akte da se u njima realizuju.

Koji su učinci Skupštine i Vlade Vojvodine mogući u postojećem ustavnom okviru, u odnosu na građane na koje se njihove odluke (akti) odnose?
– Odluke Skupštine Vojvodine nisu obavezujuće i to je najveći problem kada je u pitanju njihovo sprovođenje. Kad je u pitanju učinak Vlade, najveći problem jeste deo nadležnosti koje formalno postoje, posebno kada su u pitanju prenete nadležnosti jer je, po zakonu, Vlada dužna da za prenete nadležnosti obezbedi i sredstva za sprovođenje tih nadležnosti.

Kako je moguće da načelno postoji politički kompromis o „ekonomskoj autonomiji“, koji je ozvaničen usvajanjem Ustava 2006. godine, i to odredbama o visini pokrajinskog budžeta (sedam posto) u odnosu na republički, a da se u praksi ta ustavna garancija krši?
– Suština problema je upravo u tome što je taj kompromis postignut načelno. Svaki put od 2006. godine, kada su usvajani zakoni o budžetu i zakoni o izmenama i dopunama zakona o budžetu u Skupštini Srbije vodila se polemika o tome da li je ustavni minimum od 7% ispunjen. Tom prilikom pojavljivalo se nekoliko nivoa nesporazuma.
Prvo, da li se taj procent obračunava od prihodne ili rashodne strane budžeta. Zakonom o budžetskom sistemu iz 2012. godine ova dilema je prekinuta jer je Vlada, po uverenju DS suprotno ustavu, Skupštini predložila Zakon o budžetskom sistemu kojim je definisano da se taj procenat računa od poreskih prihoda, što je manje čak i od prihodne strane budžeta koja je kod nas manja s obzirom na to da je naš budžet u deficitu. S obzirom na to da Ustav definiše da budžet Vojvodine iznosi 7% budžeta Srbije, a ne 7% poreskih prihoda, DS je uverena da je ta odredba suprotna Ustavu i da će USS to i potvrditi.
Drugo, rasprava se vodila i oko toga da li ta odredba u Ustavu znači da je Srbija ta koja treba da obezbedi tolika sredstva u budžetu Vojvodine, ili Ustav samo definiše da budžet Vojvodine treba da bude toliki, ali ne ustanovljava obavezu Republike Srbije da obezbedi ta sredstva. Argument koji bi išao u prilog tome da Ustav ne određuje i obavezu Srbije da obezbedi ta sredstva nema smisla u situaciji u kojoj Vojvodina nema izvorne prihode i nema načina da na drugi način obezbedi sredtsva koja bi joj nedostajala da bi njen budžet iznosio najmanje 7%. Sve dok Republika Srbija ne usvoji zakon o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine i sve dok ne obezbedi AP Vojvodini mogućnost da i sama ima svoje prihode nezavisno od onoga što „dobija“ od Vlade Srbije, Republika Srbija je iz svojih sredstava dužna da obezbedi AP Vojvodini budžet u iznosu od 7% budžeta Srbije.
Treći sukob uvek je postojao oko toga šta sve ulazi u tih 7%, odnosno koji su to prihodi koji se računaju kao sastavni deo budžeta Vojvodine. Problem je u tome što se pokušavala stvoriti slika da transferna sredstva koja samo prođu kroz budžet Vojvodine isto tako čine tih 7%. To se postizalo tako što su se u budžet Vojvodine „gurali“ i oni prihodi koji ni po Ustavu ni po zakonskim nadležnostima u njemu ne mogu biti. Tako su, na primer, u budžet Vojvodine za 2013. i 2014. godinu ušle plate za prosvetne radnike zaposlene u osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju, iako Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, jasno definiše da se sredstva za plate zaposlenih u osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju obezbeđuju u budžetu Republike Srbije.

Može li se govoriti o autonomiji pokrajine ako ta teritorijalna jedinica nema izvorne prihode, niti zakonski regulisano finansiranje, već se njen „budžet“ formira političkim nagodbama, dok više od dve trećine ovih sredstava čine transferi kojima pokrajina ne raspolaže jer se njima finansiraju nadležnosti republike – plate u prosveti i kulturi?
– Odgovor na ovo pitanje delimično je sadržan u odgovoru na prethodno. Ipak, ne treba poistovećivati autonomiju Vojvodine sa izvornim prihodima, ili celu njenu autonomiju svoditi na pitanje njenog finansiranja. Autonomija Vojvodine nije samo ekonomsko pitanje, nego i političko i pre svega demokratsko. Autonomija Vojvodine u obzir mora uzimati specifičnosti Pokrajine, mora davati nadležnosti Vojvodini da uređuje sva pitanja od pokrajinskog značaja, a za mnoge od tih nadležnosti nije potrebno obezbediti dodatna sredstva. Naravno da autonomija ne može biti potpuna bez rešavanja pitanja finansiranja, ali ne može se ni negirati njena svrha ili postojanje ukoliko se ne donese zakon o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine.

Šta je razlog što zakon o finansiranju Vojvodine nije donet od 2008. do 2014. godine?
– 2008. godine se prvo pristupilo izradi zakona o nadležnostima, javnoj svojini, Statuta AP Vojvodine i nizu zakona kojima su Vojvodini date nadležnosti ili vraćena imovina. Oformljena je i radna grupa za izradu Zakona o finanisranju AP Vojvodine, ali na žalost, nije bilo dovoljno vremena da se postigne širok konsenzus o donošenju ovog zakona, visini i vrsti izvornih prihoda.

Da li politička tumačenja okvira autonomije upućuju na to da su postojeća ustavna rešenja nedorečena i da bi ih trebalo preciznije definisati?
– Da. Kao što je rečeno u odgovoru na prvo pitanje, upravo je to razlog za mogućnost proizvoljnog tumačenja u zavisnosti od dnevnopolitičkih procena i potreba.

U kojoj meri je postojeći ustavni okvir u skladu sa evropskim rešenjima o ustrojstvu regionalnih nivoa vlasti?
– Ne postoji neki univerzalni evropski model decentralizacije, i zbog toga ne možemo govoriti o nekakvom „evropskom standardu“ ili modelu. I u Evropskoj uniji i u evropskim zemjama koje nisu članice EU postoje različiti modeli državnog i teritorijalnog uređenja i države se međusobno razlikuju prema stepenu decentralizacije. U EU ima i unitarnih država i regionalizovanih i federalizovanih država.
Ipak, ono što jeste tendencija u svim evropskim zemljama, pa čak i u onima koje, poput Francuske, spadaju u red država koje tradicionalno smatramo unitarnim i centralizovanim, to je da se sve više nadležnosti prebacuje na neke srednje nivoe vlasti, od sekundarnih zakonodavnih nadležnosti, pa do izvršnih.

Može li se pitanje pokrajinske autonomije, zbog problema u njenom funkcionisanju, postaviti kao sporno u nastavku evropskih integracija, a s obzirom da se ono decidno navodi i u svim dosadašnjim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije?
– Pitanje autonomije Vojvodine je unutardržavno pitanje Republike Srbije i ono je bilo predmet interesovanja EU samo iz perspektve vladavine prava i činjenice da mnogi zakonski i ustavni rokovi za donošenje zakona kasne ili se ne donose.

Da li vaša politička stranka:
A) Podržava i smatra zadovoljavajućim postojeći nivo pokrajinske autonomije?
Ako je odgovor pozitivan – objasnite koji su konkretni efekti aktuelnih nadležnosti kad je u pitanju mogućnost ekonomskog i političkog razvoja APV unutar države i u procesu evrointegracija koji uključuje i raznovrsnu međuregionalnu saradnju. Ako je odgovor negativan – objasnite šta je u postojećem okviru sporno i zbog čega.
B) Smatra da Vojvodina treba da ima veći stepen autnomije, koji uključuje zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast u domenu pitanja od regionalnog interesa?
Objasnite kakvo bi to rešenje bilo, zašto to smatrate boljim rešenjem i koji bi bili njegovi efekti.
C) Predlaže drugačiji oblik i nivo autonomije Vojvodine?
Objasnite konkretno koji je to nivo autonomije i sa kojim nadležnostima pokrajinskih organa vlasti.
D) Zagovara ukidanje pokrajinske autonomije?
Objasnite zbog čega smatrate da bi to bilo svrsishodno.
– Svakako da će Ustav Srbije morati jasnije da definiše postojeće nadležnosti Vojvodine, ali kada se bude pokrenula debata o promeni ustava, pokrenuće se i pitanje uvođenja novih nadležnosti. Jedan od nacrta Statuta predviđao je neku vrstu sekundarne zakonodavne vlasti za pokrajinu, odnosno da pokrajinske odluke na teritoriji pokrajine u oblastima od pokrajinskog značaja imaju snagu zakona. Time bi dometi pokrajinske autonomije, a samim tim i njeni efekti, bili bi značajniji.

Postoji li vojvođanski separatizam?
a) Ako smatrate da postoji, navedite koji su njegovi razlozi i motivi, čime se konkretno manifestuje (odluke i aktivnosti pokrajinskih organa) i kakvi su njegovi efekti i posledice (precizno ih navedite).
b) Ako smatrate da ne postoji, objasnite kako takve ocene razumete, te kako vidite to što su one konstanta u političkom vokabularu već duže od dve decenije.
– Ne postoji. Postoji potreba da se svako pitanje koje postavlja u centar nadležnosti Vojvodine ili njeno finansiranje senzacionalistički predstavi kao separatizam.

(Autonomija)