Slobodan Milošević, koji je deset godina autoritarno vladao Srbijom i tadašnjom Jugoslavijom, koju su činile Srbija, Kosovo i Crna Gora, isporučen je pre dvadeset pet godina. Ekstradicija je izvedena na srpski nacionalni praznik Vidovdan, koji se povezuje sa Kosovskim bojem protiv Turaka iz 1389. godine, događaj koji je pokretač srpskog nacionalizma do danas.

Upravo oni potenciraju vezu Miloševićeve ekstradicije sa tim danom, dok su u društvu jake one snage koje umanjuju ili negiraju njegovu odgovornost za ratove koje je vodio u regionu i koji su odneli više od stotinu hiljada života, te za međunarodnu izolaciju Jugoslavije, što ju je survalo u duboku nemaštinu i kriminal, od čega se i danas oporavlja.

Gde su Miloševićevi naslednici, a gde žrtve režima?

Od Miloševićevih naslednika danas je u medijima najprisutniji njegov 27-godišnji unuk Marko Milošević.

Njegov otac, Miloševićev sin, koji nosi isto ime Marko, napustio je Srbiju ubrzo posle sloma autokratske vlasti oktobra 2000. godine i sklonio se u Moskvu, gde i danas živi. Njegova prva supruga, međutim, sa tek rođenim detetom vratila se u Srbiju, uselila u porodičnu kuću Miloševića u njihovom rodnom Požarevcu, osamdeset kilometara istočno od Beograda.

Nakon što je završio je Pravni fakultet, Marko Milošević je ušao u političke vode. Danas je najmlađi poslanik Socijalističke partije Srbije (SPS) u Skupštini Srbije. Slobodan Milošević je na čelu te partije bio do svoje smrti 2006. godine, a stranka se od njega nikada nije distancirala.

U telefonskom razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) njegov unuk kaže da uvažava različita mišljenja o devedesetim godinama, ali ističe da je Miloševićevo izručenje predstavljalo kršenje ustavnog poretka Srbije.

„Ja kao pravnik ne mogu na to drugačije da gledam“, kaže Milošević.

Marko Milošević je trenutno među medijski najeksponiranijim licima socijalista. Često gostuje u medijma naklonjenim vlasti aktuelnog predsednika države Aleksandra Vučića, kog prati senka vremena kada je kao ministar informisanja u jednoj od Miloševićevih vlada sprovodio ozloglašeni medijski zakon.

Na drugoj strani, žrtve Miloševićeve režima iz redova drugih nacija nemaju medijski ni politički prostor.

Sve ovo je za Murata Tahirovića, predsednika Udruženja žrtava genocida, formirano sa ciljem pomaganja žrtvama rata, dokaz da Srbija ne želi da se distancira od Miloševićeve politike:

„Negiraju se počinjeni zločini, a svi oni koji su odgovarali za te zločine po povratku u Srbiju su u javnom prostoru.“

Gde su Miloševići danas?

Miloševićeva supruga Mirjana Marković napustila je Srbiju i otišla u Rusiju 2003. godine, gde je dobila i politički azil.

Interpol je za njom 2005. godine raspisao međunarodnu poternicu jer se nije pojavila na suđenju u Srbiji za zloupotrebu službenog položaja, zbog optužbi da je učestvovala u nezakonitoj dodeli državnog stana dadilji svog unuka. Sudilo joj se u odsustvu, a u martu 2019. godine Apelacioni sud u Beogradu je ukinuo presudu po kojoj je Marković bila osuđena na jednogodišnju kaznu zatvora.

Protiv Mirjane Marković bila je pokrenuta i istraga zbog sumnji da je pomogla sinu Marku Miloševiću i njegovoj grupi u švercu cigareta. Bila je obuhvaćena i pretkrivičnim postupkom zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije.

Umrla je 14. aprila 2019. godine u Rusiji. Urna je doneta u Srbiju i položena u isti grob sa Miloševićem, u dvorištu njihove kuće u Požarevcu.

Kao i njegova majka, azil je u Rusiji dobio i Marko Milošević. Tokom devedesetih godina je povezivan sa organizovanim kriminalom, a početkom dvehiljaditih je u Srbiji pokrenuta istraga protiv njega zbog šverca cigareta.

Sudilo mu se za prebijanje dvojice članova opozicionog pokreta „Otpor“ 2000. godine u Požarevcu. Postupak je trajao do 2013. godine, kada je nastupila zastarelost.

Prvi put se pojavio u javnosti polovinom 2023. godine, na otkrivanju spomenika njegovom ocu u Moskvi. Događaj je organizovala bajkerska organizacija „Noćni vukovi„, koja je na udaru zapadnih sankcija zbog veza sa predsednikom Rusije i podrške invaziji na Ukrajinu.

Njegova ćerka iz drugog braka, Marija živi u Moskvi. Prvi put se u srpskim medijima pojavila u martu 2026, na godišnjicu Miloševićeve smrti. Gostujući na privatnoj kablovskoj televiziji Informer, bliskoj aktuelnoj vlasti, rekla je da je njen deda „ubijen u Haškom tribunalu“.

Sin iz prvog braka, kom je dato isto ime koje nosi i otac Marko, narodni je poslanik Socijalističke partije Srbije u Skupštini Srbije. Kako kaže, u politiku je ušao ne da bi rehabilitovao Miloševića niti da bi bio „produžetak njegove politike“, već da bi „reformisao prosvetu“.

Ćerka Slobodana Miloševića, Marija je dugo godina živela u Crnoj Gori. Beogradski tabloidi su u martu 2026. objavili da je posle 25 godina došla u matičnu zemlju na godišnjicu smrti svog oca, te da se vratila da živi u porodičnoj kući u Požarevcu. RSE to nije uspeo da potvrdi.

Protiv Marije Milošević je vođen krivični postupak zbog toga što je u danu hapšenja svog oca 2001. godine u vili Mir na Dedinju pucala iz pištolja na istražnog sudiju i ljude koji su bili sa njim. Nakon saslušanja je pobegla u Crnu Goru. Taj postupak je 2021. zastareo.

Za šta je bio optužen Milošević?

Slobodan Milošević uhapšen je u aprilu 2001. godine, šest meseci nakon Petooktobarske revolucije, kojom je svrgnut sa vlasti. Masovne demonstracije u jesen 2000. godine izbile su nakon što je Milošević lažirao rezultate na predsedničkim izborima 24. septembra, na kojima mu je protivkandidat bio Vojislav Koštunica.

Nova vlada hapsi Miloševića pod optužbom za zloupotrebu položaja. Za ta dela u zemlji mu nikada nije suđeno.

„Tadašnje institucije nisu imale ni tehničkih kapaciteta niti političke volje i slobode da se obračunaju sa njegovim političkim i krivično-pravnim nasleđem“, kaže Pavle Grbović, narodni poslanik u Skupštini Srbije iz opozicionog Pokreta slobodnih građana (PSG), jedan od rektih političara koji danas govori o Miloševićevoj ulozi u ratovima devedesetih.

Dva meseca po hapšenju isporučen je Međunarodnom tribunalu u Hagu, gde je optužen za ratne zločine tokom sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Tužilaštvo Međunarodnog suda je u 66 tačaka izvelo dokaze o Miloševićevoj umešanosti u više desetina zločina počinjenih protiv hiljada žrtava u tri zemlje tokom perioda od skoro deset godina. Izvedeno je više od 300 svedoka koji su govorili o zločinima počinjenim od Miloševićevih snaga.

Presudu, međutim, nije dočekao. Preminuo je u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu u martu 2006. godine.

Slavica Đukić Dejanović ušla je u Miloševićevu stranku pre 36 godina, a održala se na visokim pozicijama i nakon njegovog pada. Naime, socijalisti su već od 2008. pa do danas bili u svim srpskim vladama. U komentaru za RSE Đukić Dejanović konstatuje da su „neki elementi spoljne politike su mogli drugačije da se reše“.

Ipak, u prvi plan stavlja ono što vidi kao „tekovine“ Miloševićeve vladavine. Po njoj su to Rezolucija Ujedinjenih nacija 1244 iz juna 1999, koja je usledila nakon tromesečnog NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije i odlaska srspkih snaga sa Kosova, i potpisivanje mirovnog sporazuma u Dejtonu novembra 1995. godine, čime je završen rat u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

„Sa ove distance, mislim da je malo političara koji bi bolje vodili državu nego što je on“, zaključak je do kog je došla Đukić Dejanović.

„Kada ljudi govore o prošlosti, oni je zapravo tumače iz perspektive sadašnjosti. Ponovnim vraćanjem tih aktera iz prošlosti, normalizuje se i njihova politika iz devedesetih„, ocenio je Erik Gordi (Eric Gordy), profesor političke sociologije na Odseku za slavističke i istočnoevropske studije Univerziteta u Londonu u izjavi za RSE.

„Ono što je jasno je da su ljudi koji su bili na vlasti u Srbiji tokom devedesetih i danas na vlasti„, podvlači Gordi sugerišući na političku elitu predvođenu predsednikom Vučićem.

Reč je o nekadašnjim radikalima, ultranacionalistima iz devedesetih koji su se 2008. godine transformisali u proevropsku snagu Srpske napredne stranke (SNS). Četiri godine kasnije su došli na vlast, i u neprekidnoj koaliciji sa socijalistima, na njoj ostali do danas. Vremenom, iako deklrativno orjentisani ka članstvu u EU, vratili su se nacionalistikčim narativma. Ne priznaju genocid počinjen u Srebrenici (BiH), niti odgovornost za zločine na Kosovu.

Njihov lider iz vremena Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj, po povratku sa dvanaestogodišnje robije u Hagu, svakodnevno u medijima brani politiku zločina u kojoj je učestvovao i samog Miloševića.

Odbrana zločinaca

I ne samo Šešelj. Kada je u martu obeležavano dvadeset godina od Miloševićeve smrti, na jednoj od nacionalnih frekvencija u pozitivnom tonu o njegovom nasleđu, između ostalih, govorio je osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin.

Suprotna mišljenja danas u Srbiji, koju vodi Aleksandar Vučić, većinom ne dopiru do vodećih medija. Predsednik opozicione Demokratske stranke Srđan Milivojević bio je aktivista studentske organizacije Otpor koja se borila protiv Miloševićog režima. I danas misli isto opisujući Miloševića kao „najveću političku i nacionalnu štetočinu u istoriji Srbije“.

„U trenutku kada je svet krupnim koracima grabio ka progresu, on je Srbija zaustavio sankcijama koje su joj nametnute zbog njegove politike“, kaže Milivojević.

Zbog aktivnog učešća u ratovima na prostoru Hrvatske i BiH, Ujedinjene nacije uvele su čitav niz sankcija tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Zabeležen je drastičan ekonomski pad praćen nestašicom energenata, rastom cena i padom domaće valute, što je rezultiralo jednom od najvećih hiperinflacija na svetskom nivou, traumom snažno usađenom u kolektivno sećanje.

Tu deceniju su u Srbiji obeležili i obračuni sa političkim neistomišljenicima – neuspešni atentat na opozicionara Vuka Draškovića, te otmica i ubistvo političara Ivana Stambolića. Za oba zločina osuđeni su pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) Državne bezbednosti (DB) Srbije, a kao nalogodavac je označen Slobodan Milošević, ali mu za to nije suđeno.

„Ako je to tako, zbog čega ga nisu osudili? Verujem da niko ne bi propustio takvu jednu priliku“, kaže Marko Milošević.

Međutim, suđenje za to ubistvo je počelo u vreme kada je Milošević već bio u Hagu, a pravosnažna presuda je izrečena 2007, godinu dana nakon njegove smrti.

Na pitanje da li se, nakon svih sudskih presuda, njena stranka dovoljno distancirala od Miloševićeve politike, Slavica Đukić Dejanović kaže da svako ko je počinio zločin treba da snosi odgovornost, ali dodaje da je „zločina bilo na svim stranama“.

„Ono što je činjenica jeste da je masa naših generala i predsednika poslata u Haški tribunal da bi se osudio srpski narod i Srbija“, kaže Đukić Dejanović, iznoseći i ono što je pozicija ne samo vladajućih snaga u Srbiji, nego i dobrog dela njihovih protivnika.

Osuđeni ratni zločinci iz Miloševićevog aparata, tako se i tretiraju.

Jedan od primera je Nebojša Pavković, koji je preminuo u oktobru 2025. godine, sahranjen je u beogradskoj Aleji zaslužnih građana uz državne i vojne počasti. Pogrebu su, uz vojni vrh, prisustvovali ministri u Vladi Srbije, izaslanica predsednika Srbije, pojedini haški osuđenici i veterani rasformiranih ratnih jedinica.

Izdvajamo i Vladimira Lazarevića koji se nakon odsluženja kazne vratio u Srbiju 2015. godine, avionom Vlade uz doček ministara. Danas radi sa mladim, naime dobio je mesto predavača na vojnoj akademiji, a potom i titulu počasnog građanina jedne opštine na jugu Srbije.

Ali ne samo haški osuđenici. Sličan je treteman i onih kojima su izrečene presude na lokalnom sudovima. Murat Tahirović podseća i na Novaka Đukića, nekadašnjeg generala Vojske Republike Srpske, koji je 2014. pred bosanksim Sudom osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva više od 70 ljudi na Tuzlanskoj kapiji.

Đukić je uoči izricanja presude pobegao u Beograd gde živi slobodno.

Na slobodi je i bivši komandant srpske Žandarmerije Goran Radosavljević Guri, kojeg Sjedinjene Države dovode u vezu sa ubistvom braće Bitići nakon rata na Kosovu 1999. godine, a koji je danas član vladajuće Srpske napredne stranke.

„To je dokaz da taj politički establišment iz devedesetih još uvijek vodi glavnu riječ u Srbiji“, kaže Tahirović.

Opozicionar Pavle Grbović kaže da se u tome vidi da je način vladanja Vučićevih naprednjaka kontinuitet sa onim iz vremena Miloševića:

„Razlika je u tome što se tada neprijatelj uglavnom tražio u pripadnicima drugih naroda van granica Srbije, a danas se taj neprijatelj traži unutar naše države, među onima koji nisu lojalni Srpskoj naprednoj stranci.“

Srbija je trenutno polarizovano društvo u kom se duže od godinu dana ne smiruju demonstracije protiv korupcije, centralizacije vlasti u rukama jedne stranke, zloupotrebe medija. Mnogobrojne su međunarodne ocene koje govore o tome, a poslednja je izveštaj Saveta Evrope, prvi o Srbiji nakon četrnaest godina.

Milošević unuk o dedinom nasleđu

Za Marka Miloševića danas je bitno to što je njegov deda, kako kaže, „aktuelizovao srpsko pitanje“, počev od Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije – koja je označila početak političkog uspona tadašnjeg partijskog šefa Slobodana Miloševića.

„On je postao popularan i voljen među Srbima u Jugoslaviji jer je bio njihov glas u vremenima kada nisu bili adekvatno zastupljeni“, kaže Milošević.

On odbacuje navode da je Slobodan Milošević ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini imao osvajačke ambicije i da je želeo da stvara „Veliku Srbiju“.

„Milošević se od početka borio za očuvanje federacije, a kada je to postalo nemoguće, zbog tendencija Hrvatske, Slovenije a kasnije i BiH, trudio se da objedini srpski narod“, kaže Milošević.

Erik Gordi smatra da nakon 2000. godine nije došlo do jasne delegitimizacije Miloševićeve politike u Srbiji. Za to, međutim, zasluga se može pripisati i delu onih snaga koji su Miloševića srušile.

Naime, Gordi podseća, da je 2008. godine, u vreme dok je Demokratska stranka – koju je do 2003. godine vodio Zoran Đinđić ubijen upravo od militaraca koji su ostali u državnom aparatu i posle Miloševića – bila na vlasti potpisana Deklaracija o političkom pomirenju sa SPS-om.

Taj potez je DS pravdala time da je to neophodno za stabilnost zemlje u budućnosti.

„Tada su manje-više abolirali zločine koji su pripisani Socijalističkoj partiji. Mislim da je to ključni trenutak koji se odigrao pre dolaska Srpske napredne stranke na vlast“, kaže Gordi.

Dušan Komarčević (Radio Slobodna Evropa)