Kada su dani vreli, kada nema predaha ni noću, autokratsku proliferaciju paralelne stvarnosti, spinova i maštovitih oblika psihološke represije teže je podnositi nego što je to uobičajeno. Ljudi se ipak trude, svako na svoj način, da ostanu pribrani, mestimično duhoviti i da ne potonu u savršenu teskobu.

Za nama je sedmica u kojoj su, još uvek neidentifikovani napadači, vandalizovali automobil sina univerzitetskog profesora i novinara Dinka Gruhonjića, dani koji će, izvesno, dugo biti pamćeni po masovnoj osumnjičenosti studenata, građana, analitičara, novinara i lekara da su 15. marta prošle godine izveli „usaglašeni igrokaz“ i veliku „simulaciju“, dostojnu najboljih špijunskih trilera, sve sa ciljem „rušenja sopstvene države“ i izazivanja „bratoubilačkog rata“. Srbiju je upravo napustio i vojni analitičar Aleksandar Radić, nakon emitovanja snimaka praćenja na kojima je njegova šesnaestogodišnja ćerka.

Najzad, ona se završava sve ekstremnijim temperaturama i sve grotesknijim i retko fantazmagoričnim informacijama i slikama. Pešaci, učesnici marša za „Srbiju koja pobeđuje“ (pretpostavlja se i protiv svih onih koji ne podržavaju aktuelnu autokratsku hidru), delirično ponavljaju scene koje smo viđali tokom studentskih marševa, a scenario podrazumeva gotovo „doslovno prepisivanje“ – dočeke u usputnim mestima, svetlosne efekte u vidu baklji (zbog kojih, ipak, niko neće dobiti prekršajne prijave), reportaže prorežimskih „novinara“ u hodu, barabar sa hodačima… Čak se i jedan predsednik opštine otisnuo na put i dragovoljno podvrgao podvigu hodanja po vrelom asfaltu…

To su, izvesno, poželjne slike za onaj preostali broj budućih prorežimskih glasača. I dok su podvižnici polako osvajali delove puta do prestonice, Predsednik je odlučio da obraduje sve građane prizorom u kojem su glavni protagonisti robotići sa šajkačama – Milutin i Dragutin. I, naravno, On. Pokušao je da sa njima odigra moravsko kolo, ali je brzo odustao. Milutin i Dragutin – nisu. Jer im nije bilo naređeno. U tim trenucima, sve nas koji smo bili zatečeni ovom čudesnom scenom, gotovo bez izuzetka prožela je ista misao – da su Milutin i Dragutin, zapravo, idealni građani Srbije.

Mogu da im pariraju, donekle, jedino prorežimski hodači usred pozne junske vreline… Možda i neki od onih koji će autobusima doći u Beograd i biti po ko zna koji put iza predostrožne žičane ograde dok „Srbija pobeđuje“. Dan pre nego što će početi glavna fešta, fotograf Dragoljub Zamurović, neumorni hroničar građanskih protesta, napravio je još jednu sjajnu fotografiju, iz reda onih koji će jednom, u nekim studijama o poslednjem autokratskom režimu u Srbiji – biti deo fotodokumentacije. Na njoj je uhvaćeno pripremno vreme – postavljanje žičanih ograda. Fotografiju je, potom, podelio na mrežama uz komentar: „Opet dolazi cirkus u naše malo mesto. U centru Beograda počelo je postavljanje visokih metalnih ograda. Njihova svrha je dvostruka: da spreče ulazak građana koji žele da protestuju protiv ovog političkog cirkusa i zaštite njegovog glavnog aktera od neposrednog susreta s nezadovoljnim građanima, ali i da otežaju odlazak onima koji su ovde organizovano dovedeni i koji bi, možda, poželeli da napuste skup“.

Činjenica da su mnogi građani na prethodnim mitinzima režimske stranke zaista napuštali prorežimske skupove, odmah nakon “čekiranja“, u potrazi za zanimljivijim sadržajima, ozbiljno ih je diskvalifikovala u očima autokratskog režima. Tako da pod lupom nepoverenja nisu samo studenti i opozicioni akteri, već i sopstvene pristalice koje pokazuju promenljiv i, samim tim, sumnjiv stepen posvećenosti „Srbiji koja pobeđuje“.

I zbog toga je promocija Milutina i Dragutina vrlo zanimljiva. Posle perioda u kojem su dominirali režimski botovi koji se, ipak, nisu pokazali dovoljno efikasnim i uspešnim, na red su, u ovoj svojevrsnoj političkoj deevoluciji, došli – pravi roboti. Ovoj perspektivi bi trebalo dodati i druge pogodnosti koje Milutin i Dragutin, ovi prototipovi distopijske budućnosti Srbije, na prvi pogled nesumnjivo pružaju: uvek rade ono za šta su programirani, ne napuštaju skupove, ne bune se, ne postavljaju pitanja, ne žale se Briselu, ne protestuju, ne blokiraju fakultete, ne optužuju vlast za korupciju, ne insistiraju na fer izbornim uslovima, ne menjaju mišljenje, ne svađaju se među sobom i ne očekuju ništa za uzvrat…

Zaista – idealni građani u uzavreloj Srbiji, leta 2026.

(Antena M/foto: Autonomija)