Naslov zvuči kao loša politička dosetka, zar ne. Ali nije loša politička dosetka, radi se o lošoj političkoj realnosti u jednoj od zemalja – u ovom slučaju u Srbiji – koje su  Georgesu Cangullhem-u doktoru filozofije i medicine, poslužila kao metafora za jednu od najpoetičnijih i istovremeno   najpreciznijih definicija fenomena bolesti: “Biti bolestan, pisao je Canguillhem, u studiji ‘Normalno i patološko’, “to znači osećati se loše, ali ne loše kao loš momak, nego loše kao loša zemlja”.

Još je Émile Durkheim metaforično pisao o bolestima društva, o “stanju perpetuirane anomije koje razara zajedničke norme, u kome ljudi gube osećaj šta je prihvatljivo, pravedno i predvidivo, u kome se patološki obrasci normalizuju, u kome nasilje postaje svakodnevica, laž očekivana, korupcija uobičajena, nepoverenje racionalan izbor a solidarnost nikakva”.

Durkheim nadalje pojašnjava: “Nije bolesno ono društvo u kome se ne događaju devijacije – takvih društava nema – bolesno je društvo koje je te devijacije počelo da doživljava kao normalnost”, pa čak – u slučaju Srbije – i kao jedan od najboljih, najpravednijih svetova, koji već više od dva veka ne uspeva da zablista u punom sjaju i veličini isključivo zbog zavisti i podlosti okolnog sveta.

Ovo je bio  još jedan predugačak ali za razumevanje onoga o čemu nameravam da pišem – o predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji – neophodan uvod. Koji, opet, zahteva još jedan uvod, bez koga je nemoguće prozreti veo mistifikacija, pseudomorfoza, manipulacija, profanacija sakralnog i sakralizacija profanog koje su od sredine osamdesetih naovamo dovele do toga da se jedne loša politička dosetka – parlamentarna autokratija – uspostavi kao loša (i sve lošija) stvarnost u kojoj je – osim čisto personalnih promena – osujećen svaki kvalitativno drugačiji izbor.

Na samom početku devedesetih, dok sam bio skloniji šeretlucima, dok je još postojala (teoretska, ali realna) nada u pozitivan rasplet situacije, imao sam običaje da nasilnički poredak koji je bio zaveo Slobodan Milošević, definišem kao  “višepartijski komunizam”.

Iako sam to govorio šaljivim tonom i u neobaveznim situacijama, nisam mnogo, ako sam uopšte i grešio, u definiciji. Milošević je pribegao prostom triku, praktično vašarskoj prevari: promenio je ime Savez komunista Srbije u Socijalistička partija Srbije, zadržao većinu članstva, uhodanu partijsku mašineriju i celokupnu infrastrukturu. Ubrzo, maltene trenutno, usledila je još jedna pseudomorfoza. Milošević, koji je imao politički nerv, brzo je uvideo da komunističkom metodologijom više ne može vladati. Ne zato što on to ne bih hteo – ne ni zato što većinska srpska  populacija to ne bi prihvatila – nego zato što se komunizam urušio zajedno sa Sovjetskim Savezom i Miloševića i njegovu kamarilu doveo u situaciju koju je onomad drugim iako sličnim povodom, majstorski opisao Andrej Nikolaidis: Liberalno-demokratski proliv, preti, gurneš komunistički čep u prkno: džaba, ne drži.

Ali ima čep koji drži. Bio je to primitivni, sladunjavi, samosažaljivi, autoviktimizacijski, ali zato ništa manje korozivni Ćosić – memorandumski etnonacionalizam, koji tih godina ima plebiscitarnu podršku ogromne većine naroda (ubrzo i crkve) i maltene čitave kulturne i privredne elite, uz izuzetke koje bih mogao poimence nabrojati, a da to u  tekstu ne zauzme previše prostora.

Iz spoja dveju podjednako toksičnih, nasilničkih, u suštini nespojivih parohijalnih doktrina nastala je eksplozivna smesa koja će, onog trenutka kad se samozapali i detonira, najpre razoriti Jugoslaviju, potom odgurnuti Srbiju u rđavu beskonačnost socijalne involucije.

Svi koji su na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, održanim decembra 1990, dali svoj glas Miloševiću – zvanično; njih 3.285.799 na broju – glasali su za rat, iako ne (bar ne primarno i bar ne svesno) rat protiv Hrvatske i Bosne nego za rat protiv svetske realnosti koja je prekonoć razorila anahrone sisteme svuda osim u Srbiji – čak i u Rusiji – koja će se Srbiji u pohodu protiv Weltgeista pridružiti tek polovinom prve dekade XXI veka.

Parlamentarna autokratija uspostavljena Miloševićevom plebiscitarnom – ubrzo će se pokazati i Pirovom pobedom – otuda je imala, kolikogod to ponovo zvučalo kao loša politička dosetka, pun demokratski legitimitet. I u tome nema nikakve protivurečnosti; legitimitet je kao holesterol: postoji i dobar i loš.

Potpuni kolaps dotadašnjeg manjkavog kontrolisanog, selektivnog i poroznog socijalističkog pravnog sistema, večito vanredno stanje i opšta mobilizacija – koji su usledili posle Miloševićevog učvršćenja na vlasti i koji još traju – nisu mogli proći bez, makar prećutne, podrške većinske populacije Srbije, koja, sa kratkim izuzetkom i periodu posle petog oktobra 2000 – koji je brzo potvrdio pravilo – nikada nije uvidela da se loš život u lošoj zemlji prepunoj korupcije i nasilja, ne može poboljšati personalnima promenama  autokrate decenije, nego isključivo promenom mentalitetskih devijacija koje se prihvataju kao neupitna realnost.

Kako vreme odmiče, postaje sve očiglednije da je mit o dve Srbije, jednoj krezavoj, rusofilskoj, radikalskoj, autokratski nastrojenoj i drugoj – građanskoj, uglađenoj, prozapadnoj i demokratskoj – lažan kao i svi srpski mitovi. U političkoj Srbiji postoje sledeći politički entiteti: radikalska Srbija A, radikalska Srbija B i radikalska Srbija C. Kao i hepatitisi A, B i C – koji imaju različite kliničke slike, ali su svi hepatitisi i srpski radikalizmi se različito ispoljavaju, ali su svi radikalizmi.

A kako – o tome u sledećem nastavku.

(CdM, foto: N1)