Okupila se vesela mladež na Drinskoj regati, pa su tu priliku iskoristili da malo lumpuju i proslave genocid. Ništa čudno ni neobično. Kakvo je to opštenarodno veselje ako ne igraš po grobovima nevinih koje su u tvoje ime pobili pripadnici tvoje nacije? Čemu uopšte nebeski narod ima da se veseli i raduje, osim masovnim grobnicama koje je ostavio iza sebe?

Pevaju veselnici pesmu u kojoj su pobrojani razni toponimi srpskih zločina – Prijedor, Bijeljina, Banjaluka, Goražde, Višegrad. Pevaju o leševima koje nosi Drina, sve podvriskujući i pocupkujući u ritmu muzike za ples na mezaru. Pevaju i razvlače transparent na kojem piše „Studenti pobeđuju“. Koga? Učesnika udruženog zločinačkog poduhvata i njegov režim koji su i stvorili uslove za slavljenje genocida?

Doksologija genocida

Doksologija genocida postala je uobičajena praksa, i oko 11. jula, ali i tokom cele godine. Tako se, na primer, pre par leta, samo nekoliko sati nakon što je završeno obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici, nakon što je ukopano još 30 srebreničkih žrtava, iz porte pravoslavne crkve zaorila se pesma “Veseli se, srpski rode”. Dežurni poricatelji genocida, naravno, porekli su da se tu radi o onome što je očigledno, to im je takoreći uža specijalnost.

Tada su veseljaci mirno objašnjavali da je to sasvim normalno, da se koncert tradicionalno održava u sklopu manifestacije “Petrovdanski dani” koja je memorijalnog karaktera, u znak sećanja na stradale Srbe u okolini Srebrenice i Bratunca. Što će reći – nisu slavili nad mezarima pobijenih Bošnjaka, nego nad grobovima Srba. Stradanje svog naroda obeležavali su pesmom “Veseli se, srpski rode”. Da bi izbegli optužbu za slavljenje genocida nad Bošnjacima, izmislili su da zapravo obeležavaju stradanje Srba – vrišteći uz nacionalističke popevke. Dakle, poricatelji genocida nisu samo moralni, već i obični idioti.

Nije se tu završilo ludovanje. Povratnik Mirsad Omerović negodovao je na društvenim mrežama zbog crkvene proslave kad joj vreme nije, pa ga je MUP RS-a uhapsio. Prijavio ga je srebrenički sveštenik Aleksandar Mlađenović jer je, kako veli, Omerovićeva poruka kod njega izazvala strah i nelagodu. Čega se to sveštenik uplašio? Od čega god da strahuje, očigledno je da se Boga ne boji.

Jedanaesta faza genocida

Nisu ovo nikakvi incidenti, izuzeci, samostalni izlivi genocidašenja, reč je o produktu sistematske politike negiranja genocida. Reč je zapravo o nastavku genocida drugim sredstvima. Prema sistematizaciji Gregorija Stentona, postoji deset faza genocida, a poslednja je – poricanje. Međutim, kako piše profesor Hariz Halilović, nekažnjeni genocid takođe može rezultirati jedanaestom fazom: “U ovoj fazi počinioci, njihovi pokrovitelji i politike genocida više ne negiraju ubijanja nego ih veličaju, slave njihove posljedice, ponižavaju žrtve, grade spomenike počiniocima na mjestima masakra i kreiraju kulturu trijumfalizma, kakvu vidimo u dijelovima Bosne gdje su srpske milicije počinile genocid nad Bošnjacima.“

Glorifikacija ratnih zločinaca, slavljenje genocida koji se istovremeno negira – sve su to organizovane institucionalne delatnosti. Srpske političke oligarhije, kulturne ustanove, mnogobrojni pripadnici elite kreiraju atmosferu trijumfalizma, a onda se razni takozvani obični građani, poput ovih na Drinskoj regati, osećaju slobodno da proslave masovno ubijanje preko osam hiljada ljudskih bića. Kao što bez tih i takvih takozvanih običnih ljudi ne bi bilo moguće počiniti ratne zločine, etnička čišćenja i genocid – njihova podrška politici Slobodana Miloševića je ključni faktor koji je omogućio masovne zločine. Podrška je možda i eufemizam, s obzirom da je Milošević u širokoj javnosti doživljavan kao polubog, mesija, izbavitelj nacije, novi Karađorđe. Odnosno, što reče Sreten Marić u junu 1989. godine – “izabrani čovek srpstva”.

Gora prošlost

Nedavno sam ponovo čitao tekst Srđe Popovića “Srpsko društvo i ratni zločini”, objavljen pre tačno 23 godine, u vreme vlade Zorana Živkovića. Bolno je podsećati se kako su tadašnje demokratske vlasti izbegavale saradnju sa Hagom, sarađivale kao od bede, nudeći svakovrsne izgovore građanima koji očigledno nisu imali ništa protiv takvog zamajavanja i bežanja od odgovornosti.

“Vlast isporučuje osumnjičene, ali se neprestano pred javnošću pravda da to čini ‘pod pritiskom’, ‘zbog uslovljavanja finansijskom pomoći’ i broji javno dane kada će Haški tribunal prestati sa radom. Očigledno je da srpska vlada radije pristaje da bude viđena kao vlada koja isporučuje svoje nevine građane ‘lažnom Haškom sudu’, ‘za šaku dolara’, nego kao vlada koja sarađuje sa Međunarodnim sudom u Hagu u dobroj veri, iz iskrenog uverenja da su zločini počinjeni i da treba da budu kažnjeni”, pisao je Popović.

I još: “Srpski mediji ne prate suđenje Miloševiću (o drugim optuženima i da ne govorimo) na bilo kakav ozbiljan način. Šturi izveštaji iz Haga obično se iscrpljuju u osakaćenim i površnim izvodima iz svedočenja, uz obaveznu opasku da je Milošević ‘odbacio’ ova svedočenja. Da nije bilo Nataše Kandić, srpska javnost ne bi nikada saznala šta je sve priznala Biljana Plavšić (mediji su doneli vest da je ona priznala ‘tačku 3. Optužnice’, ne pominjući uopšte šta sve ona sadrži). Srpska javnost nema pojma ni šta su, recimo, priznali optuženi Momir Nikolić i Dragan Obrenović, niti joj je poznata sadržina dokumenta nedavno prezentirana u Haškom sudu kojom se dokazuje prisustvo srpskog MUP-a i Vojske Jugoslavije u Srebrenici. Da ne govorimo o tome da ne postoji nijedan jedini analitički tekst u kome bi se pokušao rezimirati dosadašnji tok postupka i doneo neki zaključak o tome šta je sve od optužbi do sada dokazano (a dokazano je mnogo). Bezbrojne laži koje Milošević svakodnevno proizvodi tokom svoje ‘odbrane’ nijedan novinar nikada ne dovodi u pitanje, čak ni onda kada se radi o notornim lažima koje su svima poznate”.

Pripadnost plemenu

Jednostavno rečeno, oni koji nisu bili na strani Miloševića, Šešelja i ostalih jahača apokalipse, oni koji nisu bili nacionalisti, oni koji su bili protivnici zločinačkog režima – solidarisali su se sa ideolozima, organizatorima i počiniocima zločina. Čak i neki novinari koji su pisali o ratnim zločincima, odjednom su bili protiv izručenja Miloševića, počeli su da brane “naše dostojanstvo”. Kakvo crno dostojanstvo? Pa ono je sahranjeno u masovnim grobnicama diljem naše bivše domovine. Ukratko, pripadnost plemenu je bila snažnija od etičkog kodeksa, od empatije prema žrtvama, od stida zbog nepojamnog zločinstva, od svega ljudskog.

Memorandum-dum intelektualci, ideolozi humanog preseljenja, pisci koji su stvarali retoriku genocida i pisali tuđom krvlju, zločinački režim, vojne, paravojne i sve ostale formacije – radili su svoj posao udarnički. Međutim, ona druga strana, građanska, demokratska, evropska – nije pružila valjani otpor, a na kraju se većim delom potčinila kolektivističkom umu i pristala da se naknadno nađe u poziciji saučesnika zločina, i to nakon što su zločini izvršeni. Današnji trijumfalizam je samo logična posledica moralnog kolapsa srpskog društva, ne samo onog segmenta, većinskog, koji je deceniju i kusur podržavao ubilačku politiku Miloševićeve družine, već i onog dela koji se velikosrpskim nacionalistima protivio.

I taj proces traje i dalje, nema mu kraja. Prosto, srpsko društvo je kolabiralo, doživelo apokalipsu, umrlo, u moralnom smislu, i nema minimum snage da se povrati, da preseče tu kobnu vezu sa zločinačkom politikom i ideologijom. Za to nemaju snage ni mnogi ugledni, obrazovani, pametni ljudi koji su antinacionalisti, proevropski orijentisani, mnogi kojima je jasno šta se dogodilo. Priča jedan sociolog, normalan čovek, da bi neko konačno morao da kaže građanima kako smo osamdesetih napravili strašnu grešku, okrenuli smo se etnonacionalizmu i etnofiletizmu, umesto da pređemo u jednu vrstu građanske demokratije, te kako nas je to puno koštalo – i teritorije, i ekonomskog bogatstva i ugleda u svetu, a i demografski smo slabiji.

Dobro, jeste nas koštalo, ali nije to na prvom mestu. Ne vredi, važno je samo gde smo mi štetili, šta nama fali, eto napravili smo neku greškicu, pa smo malo unazadali sebe, svoju zemlju, ali hajde, ne gubimo nadu, popravićemo se. To što smo pobili onolike ljude, razorili jednu pristojnu zemlju, gde je većini ipak bilo dobro, bolje nego svim precima, to što smo izvršili zločin protiv mira, što smo saučestvovali u masovnom pokolju, što smo sve zatrovali, umove i duše za ko zna koliko narednih generacija – to je onako, manje važno, nije bitno, ne vidi se, na to ne treba obraćati pažnju. Ne vredi, totalno smo izvitopereni, čak ni najdobronamerniji ljudi ne vide suštinu stvari, ne vide druge, one kojima smo naneli zlo, ne vide da je krivica za ta zlodela ono što nas drži u anomiji, autoritarnosti, apatiji, bezizlazu.

Ubij! Zakolji! Da nihil ne postoji!

Čitam silne radove naših stručnjaka o Holokaustu, niko da se seti da pomene Srebrenicu, da problematizuje ono što se dešavalo u njegovoj kulturi i društvu, da poveže užase XX veka, makar u nekoj fusnotici. Referiše se na sve i svašta, na razne grozote sa svih mogućih meridijana, samo sa ovog našeg, iz domaćeg dvorišta, iz zone vlastite odgovornosti – ništa. Nije zgodno, mogli bi ljudi da imaju problema, ne čačkaj mečku, ne iritiraj moćnike koji su do moći stigli penjući se preko planine leševa.

Onda čitaocu postanu sumnjiva i ta razmatranja o Holokaustu, iako tu ima mnogo dobro napisanih radova, iako su autori često neverovatne erudite, vrsni poznavaoci filozofije, književnosti, teorije, umetnosti, iako su to mahom ozbiljni intelektualci, nepodložni sirenskom zovu nacije i sličnim banalnostima. I zaista, malo je sumnjivo što tekstovi tako mirno, glatko teku, što se o nepojmljivom zlu piše kao da se ono može pojmiti i savladati, teorijski diskurs se nastavlja u istom jezičkom ritmu i duhu, nepomućen onim što se dogodilo, silniji od svake antropološke katastrofe. Nema reza, useka, pukotine u jeziku i stilu, čak i kad se piše o događaju koji je označio prekid u evropskoj istoriji i kulturi. Dobro, nije to karakteristično samo za naše autore, ima toga na tone širom sveta, samo je u našem slučaju malo vidljivije i skandaloznije, jer ovdašnji delatnici pišu na jeziku na kojem je nedavno izvršen genocid.

Uostalom, nije ni taj Holokaust tako strašan kao što izgleda, a o Srebrenici, Omarskoj, Vukovaru, Batajnici da i ne govorimo. Što reče jedan profesor doktor, šampion utešiteljstva, nakon stotina pročitanih knjiga, nakon pomnog dugogodišnjeg bavljenja ovom temom i pisanja obimne studije: “Umesto da ostane besmislen, Holokaust je kulturološkom predstavom dobio red i smisao, a njegov nihil je zalečen logosom”. Tja, ne zna čovek šta bi rekao na ovu smislicu, na ovaj trijumf logosa nad nihilom. Dirljiva je ta vera u pisanu reč koja sve savlada, pa čak i industrijsko ubijanje šest miliona ljudi, zaslužuje da bude opevana.

Recimo, ovako: “Naš logos će vašem nihilu / Polomiti zube / Drugi više vole unutarnji monolog / Logos ne. Logos voli da bije. / Zakukaće i nihilova majka / Zaigraće mečka i pred nihilovom kućom / Ne znate vi kako logos ima tešku ruku / Logos bije k’o sveti Ilija / Gde logos udari, tu trava ne raste / Kad logos propusti nihila kroz šake / Ni rođena majka ga neće prepoznati / Zažaliće nihil što se rodio / Rastaviće ga logos na proste činioce / Razbiće ga k’o dete zvečku / Ima da ga odrobija / Ima da ga nema / Ubij! Zakolji! Da nihil ne postoji!”

Poeta destruktor

Kada autor istinski promišlja užase i zlo, masovne pokolje, retoriku genocida, ulogu kulture i književnosti u nasilju, vezu visoke pismenosti i varvarstva, kada je zaista potresen, egzistencijalno uzdrman, njegovi tekstovi drugačije zvuče, daleko su od standardne teorijske konfekcije, jer se takvo stanje svesti neminovno odražava na jezik, stil, sintaksu. A takvi autori se onda, prirodno i logično, bave i Holokaustom, i Srebrenicom, i Jasenovcem, i Gulagom, i svim zločinstvima prohujalog veka.

Svest o istorijskom rezu, o razmerama užasa, o nemogućnosti da se zlo pojmi, pacifikuje, zatomi, zabašuri, svest o tome da je logos ne samo poprilično nemoćan kad se sretne sa pomenutim nihilom, već da je i sam radio na stvaranju ništavila – prisutna je u knjigama Mirnesa Sokolovića. Tu se čuju neki drugačiji tonovi, recimo na samom početku knjige “Poeta destruktor” odmah postaje jasno da imamo posla sa ozbiljnim autorom, koji je dorastao temi, koji razume ono o čemu piše, a zna i šta se ne može razumeti.

Vredi navesti tih prvih par pasusa: “Sve ukazuje da je bilo moguće da se evropska kultura oporavi i obnovi poslije Holokausta; ako doista opet postoji, to je onda i odlično. Našlo se načina komunicirati mimo i preko slanja šest miliona ljudi u prah i pepeo, kroz dimnjake i u rijeke. Ako je bilo opet moguće stvarati ‘iza straha pred nečim što je gore od smrti’, što će svjedoke pred nezamislivim užasom radije privesti tišini i neizrecivom; ako se sada kreacija slobodno razrasta poslije te ‘Bartolomejske noći koja je trajala 12 godina’, ako fine vrijednosti lijepo opet kolaju u evropskom okviru, onda je to čak i nevjerovatno. Onda čak i nije trebalo dugo poslije tog sloma, da fino kulturno tkivo (kao interkulturna komunikacija) zacijeli ostavljajući tek ožiljke koji polako nestaju, poslije Auschwitza kao povijesne razdjelnice, kada (kako su govorili filozofi) nije više bilo moguće ni pisati pjesme; kad je svaka kultura uključujući i njenu kritiku bila sumnjiva. – Ako je zarastao taj siloviti zasjek u jezičku mesinu, taj zastoj Istorije i nastavilo normalno dalje, onda čak nije ni mnogo ni trebalo, jer šta je nama sedamdeset pet godina…”

Sokolovićeva ubojita ironija nije primenljiva na naš slučaj, na srpsku kulturu, jer mi nismo stigli ni do faze kad bismo mogli da se zavaravamo kako život ide dalje, kako su književnost i pismenost preživele apokalipsu, kako lepe kulturne vrednosti ponovo kolaju kroz naše institucije, kako je logos zalečio nihil masovnih grobnica, konc-logora i živih ljudskih buktinja. Daleko smo mi čak i od lažne utehe, jer kod nas vlada kultura trijumfalizma nad onima koje smo pobili, kultura slavljenja genocida i radovanja na groblju, kultura zla i naopakog. Ukratko – kultura smrti. Koju masovno proizvode poete destruktori.

(Antena M)