Može li jedan čovek da promeni svet? Volimo da mislimo da je tako. Kraj aparthejda u Južnoj Africi bio bi nemoguć bez aktiviste kao što je Nelson Mandela. Da bi stekla nezavisnost, Indiji je bio potreban Gandi. Slično tome, nema teorije relativnosti bez Ajnštajna. Bez Openhajmera, nema atomske bombe, kao ni poraza nacizma bez Staljina.

Zatim, nema automobila bez Karla Benca, nema smartfona bez Stiva Džobsa; ni struje bez Nikole Tesle, i „Tesle“ bez Ilona Maska. Ili, nema Prvog srpskog ustanka bez Karađorđa, kao ni Petog oktobra bez Zorana Đinđića, zar ne? I sad, slično se smatra o – studentskom pokretu u Srbiji. Mogu li studenti da promene vlast bez snažnog ili bar prepoznatljivog lidera? Kada na Studentskoj listi nema čak ni „viđenih“ Vladana Đokića ni Mila Lompara? Dok prema „pinovanoj“ (dakle, najvažnijoj) objavi na Iks nalogu Studenata u blokadi jasno stoji: „Nemamo pojedince koji stoje iznad zajednice. Nismo sledbenici kulta ličnosti. Naše delovanje je kolektivno, promišljeno i odgovorno. Ovo nije ni mesto, ni vreme za isticanje pojedinaca, već za zajedništvo i solidarnost“. Da li je drugačija politika moguća?

Zapravo, studenti su potpuno u pravu. A zamisao da jedan pojedinac može da promeni svet je uporna ideologija ili kult našeg vremena – i jedna od naših najvećih zabluda, kako vešto piše publicista i preduzetnik Rolf Dobeli. Preterano smo skloni tome da previše zasluga pripišemo bilo kom pametnom ili odvažnom čoveku koji se zatekne u blizini u pravom trenutku.

U kognitivnim naukama, filozof Danijel Denet je ovu pogrešku nazvao „intencionalni stav“. Prema njoj, često pretpostavljamo nameru (intenciju) iza svake promene ili dešavanja, bez obzira da li je ona zaista bila svesna i nameravana ili ne. Za naše evolucione pretke, ako čuju šuštanje u žbunju, bilo je bolje da pretpostave da je u pitanju sabljozubi tigar ili neprijateljski ratnik, nego obični vetar. I mi smo potomci hominida koji vide nameru i aktivne aktere čak i tamo gde ih nema. U istoriografiji, ova zamisao je poznata kao „teorija o velikim ljudima“ i prema kojoj istoriju u najvećoj meri oblikuju izuzetni pojedinci – vođe, vojskovođe, mislioci, izumitelji, mesije. Razni Aleksandri, Napoleoni i Staljini su ti koji svojom voljom pokreću velike promene, dok su široke mase i društvene okolnosti tek sekundarne. Međutim, teorija ili hipoteza o „velikim ljudima“ je davno odbačena, koliko i mentalno pogrešna. Uzgred, toga su bili svesni još filozofi prosvetiteljstva poput Monteskjea, i koji poručuje: „Martinu Luteru se pripisuje zasluga za Reformaciju. Ali, ona je morala da se dogodi. Da nije bio Luter, bio bi neko drugi“.

Kako veli Dobeli, isto važi i za štampane knjige, odnosno štamparsku presu. Ili za parnu mašinu, sijalicu, telefon, avion i sve slično. Da nije bilo Gutenberga, neko drugi bi već razvio tehnologiju štampanja knjiga. Štamparske tehnike postojale su vekovima pre Gutenberga (i u Kini), a on je samo razvio kombinaciju postojećih i novih tehnologija (pokretna metalna slova, odgovarajuća presa, mastilo) u efikasan proizvodni sistem. I Džejms Vat je takođe samo unapredio postojeću parnu mašinu (Tomasa NJukomena i drugih), čime je ona postala efikasnija za industrijsku upotrebu i potonju industrijsku revoluciju. Nakon otkrića elektriciteta, bilo je samo pitanje vremena kada će se upaliti prvo veštačko svetlo. A čak ni Edison nije bio prvi koji je to uradio – poznato je još 23 drugih majstora-inovatora koji su pre njega čačkali, eksperimentisali i učinili da zasijaju žice. Zatim, Aleksander Grejem Bel i Elajša Grej podneli su patentnu prijavu za telefon – istog dana. Da je nekoga od njih na putu do zavoda za patente pregazio konj, istorija bi tekla potpuno isto. I braća Rajt su bili samo jedni od mnogih koji su kombinovali jedrilice sa motorom. Da njih dvojica nikada nisu postojali, to ne znači da bismo danas na more u Tursku ili Egipat putovali brodom, naopako.

Ako ne verujemo, razmislimo o savremenim inovacijama. Kada su kućni računari osamdesetih godina stigli na tržište, neko je za njih pod hitno morao da osmisli masovno upotrebljivi operativni sistem. Taj neko je, ispostavilo se, bio Bil Gejts. Neko drugi možda ne bi postigao baš isti uspeh, ali bismo danas ipak imali slična softverska rešenja. Ili, naši pametni telefoni možda ne bi izgledali tako dizajnerski ulickano bez Stiva Džobsa, ali bi funkcionisali na manje-više isti način. Uostalom, sve tehnologije za smartfon takođe su već postojale (GPS, SMS, email, internet, MP3, digitalna kamera, ekran osetljiv na dodir), a Džobs i njegovi su ih samo atraktivno upakovali u jedan uređaj. Naprosto, istorija svih „velikih izuma“ uvek je istorija sporih, gradualnih inovacija i kombinovanja postojećih tehnologija, a ne trenutka kada jedan „veliki čovek“ neku stvar „izmisli“ ni iz čega. I najveći naučni proboji zapravo su relativno nezavisni od konkretnih osoba poput Galileja, NJutna ili Darvina – čak i oni su „stajali na leđima divova“. I Galilej je samo poboljšao postojeći teleskop, integralni račun je nezavisno od NJutna otkrio i Lajbnic, a o evoluciji je (u stihu!) pisao i Darvinov rođeni deda Erazmus. Čim merni instrumenti dostignu potrebnu preciznost, otkrića će se pre ili kasnije dogoditi „sama od sebe“. To je prokletstvo nauke – pojedinačni istraživači su u suštini nebitni, iako jeste pedagoški zgodno da ih pretvaramo u heroje ili idole. Ali, sve što treba otkriti neko će, u nekom trenutku, i otkriti.

Najzad, isto važi i za onu političku istoriju. Luter, Gandi, Mandela ili Gorbačov, kao i Gutenberg, Edison, Gejts ili Džobs, svi oni su bili proizvod ili deca svog doba, a ne njegovi roditelji. Naravno, svako od njih jeste usmeravao važne procese sopstvenom taktikom i veštinom, harizmom i vizijom. Međutim, da to nisu bili oni – bio bi neko drugi. Ali, ko je onda srušio aparthejd? Gvozdenu zavesu? Slobodana Miloševića? Ako nisu „veliki ljudi“ ili „lideri“ ispisali istoriju sveta, ko je onda? Dobelijev odgovor glasi: niko. Ili svi i sve zajedno, svejedno. Bezlične društvene i ekonomske okolnosti, dobra organizacija, pukotine u režimu, i još gomila nenamernih slučajnosti. Kao u revoluciji u štampanju, te industrijskoj ili digitalnoj revoluciji, na delu su sitni i postepeni doprinosi gomile anonimnih pojedinaca, a ne „lidera“ koje potonja istorija rado pamti. Deluje nefer ili šašavo, ali da nije bilo Zorana Đinđića, bio bi neko drugi. Jer – „Gotov je“, prisetimo se? Dakle, neko drugi bi, već nekada (kasnije), takođe uspešno „upakovao“ opozicionu koaliciju, pobedničku kampanju i pobunu. Uostalom, da je 2000. godine kandidat SPO i Dražin unuk Mihailović imao samo nešto više glasova, Koštunica i Milošević bi išli u drugi krug izbora (a Milošević se konsolidovao i/ili poubijao protivnike, ko zna?). I sve to valja znati pred naš (dvadeset)peti oktobar.

Studenti zato žele drugačije liderstvo, a to je kolektiv koji ima zajedničku pamet. Njihovu izbornu listu čini skup stručnjaka i ljudi od integriteta koji su mahom nepoznati široj javnosti – i što im se neuko spočitava. Dok, za razliku od opozicije, studentski pokret bez vođe postoji skoro dve godine i nije se raspao. I „liderski“ je poveo čitavo društvo za sobom. A zabavno je koliko zbunjeni režim (ali i razni uvređeni Lompari) nema adekvatan odgovor na takvu politiku, pa svoju prljavu kampanju staromodno usmerava na ličnosti, kao npr. na Iliju Srdanovića. A zapravo, istorijski događaji su nuspojava beskonačnog broja trendova i bezličnih uticaja. Istorija funkcioniše kao saobraćaj, a ne kao pojedinačni automobil – niko njom ne upravlja ili ne rukovodi. U svojoj osnovi, istorija je neuredna, slučajna i nepredvidiva. Ako se prouče istorijski dokumenti, uviđa se da iza svakog velikog razvoja događaja stoji gomila slučajnosti, te da su i najistaknutije ličnosti svetske istorije bile samo proizvodi svog doba ili lutke na koncu društvenih okolnosti. Upravo zato, biće da su studenti spakovali i onu pobedničku, kao i istorijski istinitu formulu, a koja glasi – lideri bez vođe.

(Danas, foto: Autonomija)