Za Srbe koji znaju za stid, koji znaju šta je civilizacijski dopušteno a šta nije, za one koji su se suprotstavljali Miloševićevoj ratnoj politici i ratnohuškačkoj propagandi, Mladić je simbol velikog moralnog posrnuća i presuđeni ratni zločinac. Za njih bi to bio i ostao – na bazi dokumentovane a ne miloševićevske i postmiloševićevske interpretacije ratne faktografije – sve i da u Hagu nije osuđen za ratne zločine na doživotnu robiju. Osuđen je zbog dokumentovanih ratnih zločina nad BiH Bošnjacima i Hrvatima.

Haški tribunal za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslsvije posebno ga je teretio – kao komandanta vojske Republike Srpske (RS) – zbog višegodišnjeg brutalnog artiljerijskog terorisanja opkoljenog Sarajeva i zbog genocida nad Bošnjacima u Srebrenici jula ’95. Pri opsadi Sarajeva ostala je zabeležena njegova zapovest – prisluškivana komunikacija – jednom od potčinjenih oficira vojske RS – „Gađaj Velušiće i Pofaliće (delovi Sarajeva, p.r), tamo je manje Srba, da ne mogu da spavaju, da im razvučemo pamet njihovu“ (misleći na građane Sarajeva) ili zlokobno obraćanje medijima u Srebrenici 11. jula ’95. godine kad je vojska RS ušla u Srebrenicu. Slavodobitno je poručio Srbima da je vojska RS ušla u „srpsku Srebrenicu“, da taj grad vojska RS uoči velikog srpskog praznika (12. jul, Petrovdan po kalendaru SPC) poklanja srpskom narodu i da je napokon došao dan da se posle bune protiv dahija Srbi osvete „Turcima na ovim prostorima“. Dan, dva kasnije na više lokacija Bosanskog podrinja počeo je masakr nad više od 8.300 zarobljenih Bošnjaka, među kojima je bilo i maloletnih lica i starih ljudi. U strahu da se za monstruozni zločin ne sazna u međunarodnoj zajednici, leševi pobijenih Bošnjaka ubrzo su prebacivani iz masovnih primarnih u sekundarne, pa posle i u tercijarne tajne grobnice.

Za Srbe zatrovane nacionalizmom i bolesnom velikodržavnom mitomanijom – zločinački efekat monstruozne Miloševićeve propagande nad vlastitim narodom – Mladić je heroj koji je je l’ da branio srpstvo na „srpskim etničkim i istorijskim prostorima“. Upravo je to ključna ideološka i moralna razdelnica urušenog srpskog društva od početka devedesetih godina prošlog veka do danas. Nažalost, antinacionalistička i antiratna Srbija je od početka nacionalističkog i ratnog zla do danas bila i ostala manjinska. Ona zatrovana režimskom propagandom i je bila i ostala većinska.

Mladić nije kreator srpskog nacionalističkog državotvornog programa, ali je – rigidni vojnik koji „samo revnosno radi svoj profesionalni posao odbrane naroda i države“ – igrom sudbine postao vojni izvršilac suludih ratnih planova kreiranih u beogradskim nacionalističkim salonima. Pristao je da bude ratni izvršilac sumanutih „državotvornih“ planova na terenu. Razume se da „branjenje“ srpskih interesa u multietničkoj i multiverskoj BiH – u stvari borbi za etnički očišćene što veće ekskluzivne srpske teritorije – nije moglo proći bez velikih zločina nad Bošnjacima i Hrvatima, uz nesumnjive velike žrtve i stradanja tamošnjih Srba gurnutih u besmislen rat. Borba za što veće etnički očišćene teritorije bilo gde – a posebno u BiH – ne može proći bez velikih zločina i genocida, kako je upravo rekao Mladić kad su na početku rata u BiH definisani ciljevi srpske politike. Kad je predao dušu đavolu pristajući da bude vojni izvršilac zločinačkih planova, Mladić je znao u šta se upušta. I prošao je logičan put od slavljenog vojskovođe BiH Srba zdušno na sve načine pomaganog iz Beograda, do doživotnog sužnja Haškog tribunala. Od slave i prividnog trijumfalizma, do agonije i doživotnog sužnja kratak je put.

U čemu je tajna slavljenja u Srbiji osuđenih ratnih zločinaca? Sigurno ne u ljudskoj i vojničkoj izuzetnosti osuđenih zločinaca, iako se oni formalno poštuju i slave. Suštinski se slavi nešto drugo, slavi se neporažena srpska nacionalistička i ratna ideologija i politika bez obzira što su iza njih ostali vojni, materijalni i nadasve moralni porazi Srbije. Uporno izbegavanje da se trezveno razmotri poražavajuće ratno nasleđe – posebno da se napravi radikalan otklon od zločinačke politike i od njezinih
ideoloških, političkih i vojnih kreatora – Srbiju drže zakovanu u glibu suicidnih samoobmana daleko od demokratske emancipacije. Zato se na nju iz demokratskog sveta – koji je pokušavao i pokušava da joj pomogne u samooslobođenju od zla devedesetih – i dalje gleda sa podozrenjem.

Pristojan svet ničiju smrt ne slavi. Smrt ratnih zločinaca u posrnuloj Srbiji svodi se na parapatriotski kič i žalovanje (jer je svaki nacionalizam – osim što je rodno mesto zločina – kič i paranoja koja po pravilu završava u društvenoj i državnoj agoniji). Nije li primer Srbije – pa i smrt i ceremonija sahrane osuđenog ratnog zločinca Mladića – potvrda toga?

(Autonomija)