Preskupi projekat Expo2027 – kakve sebi radi promocije društvene sređenosti mogu priuštiti bogate zemlje ne glupirajući se sa megalomanstvom i kičerajem – od Vučić-Malog kamarile sumanuto nametnut siromašnoj Srbiji sa mnoštvom nerešenih egzistencjalnih problema kao da je izašao ispod spisateljske ruke pokojnog majstora groteske Ive Brešana (Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, Nečastivi na Filozofskom fakultetu, Viđenje Isusa Krista u V.P 2507, Veliki manevri u tijesnim ulicama, Hidrocentrala u Suhom Dolu, Kratki kurs dugog propadanja…). Na žalost Expo 2027 u Beogradu – zapravo na ni krivom, ni dužnom plodnom sremskom polju kraj Surčina – nije Brešanovo izrugivanje glupostima. Reč je o stvarnosti Srbije, koju je patološki umišljeni mesija sa kleptokratskom kamarilom oko sebe uzeo pod svoje.

Brešanove groteske vezane su za njegovo vreme, za sada već uveliko što zaboravljeni, što za sadašnje mlađe generacije nedoživljeni socijalizam i njegove ‘gafove’ – odnosno gluposti – kojih je dako bilo. Zbog njih je trebalo modernizovati sistem da bi država prežvela. To se nažalost nije desilo. Godinama se po partijskim komitetima raspravljalo o promašenim investicijama poput recimo u Hrvatskoj čuvenog ‘Obrovca’ (proizvodnja glinice za aluminijumsku industriju), Kombinata za proizvodnju feronikla u Kavadarcima u Makedoniji, u Srbiji čini mi se o fabrici medijapan ploča u Konarevu, na Kosovu o pogonu za proizvodnju feronikla u opštini Glogovac… U hibridnoj što planskoj, što tržišnoj privredi voluntarističkog zaletanja grlom u jagode (po komitetima, gde se odlučivalo) nije manjkalo.

Malignitet sadašnjih blago je reći groteski – ceo sistem u kojem živimo poslednjih ne 13 nego četrdesetak godina naši životi u njemu su velika groteska – nemerljivo je opakiji od onih iz vremena ‘jednoumlja’. Oni kojima se majstorski bavio Brešan, spram današnjh su takoreći blaga kamilica.

Ima nešto zajedničko za ondašnje i sadašnje groteske, za ondašnje i sadašnje graditelje hidrocentrala po suhim dolovima, za ondašnje i sadašnje nečastive po ne samo filozofskim fakultetima i vojnim poštama. I ondašnji i sadašnji graditelji hidrocentrala po ’suhim dolovima’ – današnjih je nemerljivo više i mnogostruko su bahatiji – nisu ulagali niti ulažu svoja lična sredsva, nisu snosili niti snose lični rizik uspešnosti ili neuspešnosti trošenja narodnih para. Za slatkorečivo sročene tirade podobnih ’stručnjaka’, za mačke u džaku arčene su i arče se narodne pare, odnosno – danas pogotovo – krediti iz inostranstva, zaduženja novih generacija. Dugovi neminovno dolaze na naplatu. Kad očevi jedu zeleno grožđe, potomcima trnu zubi.

Ondašnje i sadašnje graditelje hidrocentrala po suhim dolovima suštinski razlikuje to što su ondašnji voluntaristički (partijski) ulagali – bez generalizacije – uglavnom u preambiciozne proizvodne kapacitete bez respektabilne procene isplativosti i ekonomske održivosti izgrađenih kapaciteta. Važno je bilo da se planirano napravi, da se plan ispuni, pa se posle o nedoneščetu brinuti. Današnji ljubitelji suhih dolova raspoređeni uz skute Onog iznad svih, ulažu u šljašteće smutne neproizvodne projekte za opseniti masu – hiperskupi Expo 2027 treba da traje od 15. maja do 15. avgusta ’27.g – s potpunom neizvesnosti šta će sa izgrađenim objektima i pratećom skalamerijom posle biti, ko će o tome brinuti i koliko će ta briga državu (poreske obveznike) koštati. Neki su ondašnji nalogodavci ulaganja narodnih sredstava u suhe dolove na tome gradili partijske karijere, današnji narodna sredstva (spoljne kredite) forsirano ulažu u suhe dolove da bi se u tome bogato ugradili i nakrali. Ondašnji rasipnici su sebi mogli priuštiti bolji stan, kuću, bolja kola, vikendicu, letovanja i zimovanja po boljim odmaralištima, današnji prekonoć sebi obezbeđuju vile, kamione, avione, milione pa i milijarde eura, dolara, čega god. Ondašnji su nad sobom ipak imali mnogo ozbiljnije tužioce, policiju i sudove, današnji nad sobom imaju senke od toga. Ondašnji su imali prave diplome, današnji uglavnom imaju falsifikovani treš. Ako su ondašnji promašaji u ulaganja narodnih sredstava bili više retkost nego pravilo, danas je – u potpuno korumpiranom društvu razorenih institucija – situacija obrnuta.

Megakoruptivni Expo 2027 i Nacionalni fudbalski stadion – čemu se neprekidno dodaju mnogi drugi sumanuti sadržaji koji alavim donosiocima odluka kojima su ruke do lakata u narodnom pekmezu padaju na pamet – ekonomske su i političke bukagije za građane Srbije. Ekonomske jer se država suludo zadužuje za nove milijarde evra i dolara zbog ulaganja u neproduktivne programe, političke jer zbog autokratske osionosti pogubljeni Vučić vanredne parlamentarne izbore uslovljava završavanjem tih projekata bez obzira što Srbija bukvalno vri od nestabilnosti. Lipši magare do zelene trave. Nezajažljivi grabljivci narodnih para ne žele da odstupe sa vlasti, dok masnu pljačku ne dovedu do kraja. Suhi do na surčinskom polju i metaforička hidrocentrala koju tamo Vučić i kamarila zidaju, lopurdama su zlatna koka. Da li poslednja?

(Autonomija/Foto: N1)