Demokratija je verovatno najvažnija, a najslabije shvaćena politička reč. Ona je, za ukuse mnogih, previše neopipljiva ili previše dosadna. Od pomisli na demokratiju ne ključaju krvna zrnca niti se grudi nadimaju od ponosa. Prečesto se razumeva i kao sistem „sjaši Kurta da uzjaše Murta“, kao nekakva oligarhija, kartel političkih aktera koji, kad je o koruptivnom oportunizmu reč, vrlo dobro sarađuju zanemarujući sve ideološke zastave i stotinu puta prevareni elektorat.

Parlamentarna (predstavnička) demokratija je, kako nas podseća Norberto Bobio u sada već klasičnom delu „Budućnost demokratije: odbrana pravila igre“, izneverila brojna obećanja. Demokratija „obećava“ da vlast pripada narodu, a uvodi dominaciju elita i partikularnih interesa partija i lobi-grupa. Ograničene je transparentnosti, predstavnici vlasti slabo zastupaju volju birača, a prečesto ne odgovaraju za zloupotrebe vlasti. Mnogi će reći i da demokratija ne postoji tamo gde su siromaštvo i socijalna isključenost na svakom koraku, jer je evidentno da baš i „ne radi posao“ u ime naroda. Na kraju krajeva, kakva je to vladavina naroda tamo gde pedeset ili šezdeset odsto izađe na izbore a nekakva većina od toga komanduje našim životom? Još ako se tu ubace neki čudni izborni sistemi, pa to može ispasti i manjina manjine!

Sve ovo, u manjoj ili većoj meri, može biti tačno. Ali pre nego što je odmahivanjem ruke odbacimo kao političku iluziju, kao izlizanu ploču visoke politike i licemerne diplomatije koja nam pod njenim velom „prodaje“ svoje opskurne interese, hajde da prvo razumemo šta demokratija u osnovnom smislu (minimalistička definicija) uopšte znači.

Po minimalističkom viđenju, demokratija nije nekakav ultimativni društveni cilj, niti čudesno obasjanje koje se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Demokratija nije hleb, ni ideologija, ni program društvenog razvoja. Ona je, u svom minimalnom značenju, naprosto sistem u kome se vlast bira kroz slobodne i konkurentne izbore (Jozef Šumpeter). Minimalističko poimanje demokratije, dakle, ne obećava da ćete po definiciji živeti bolje, niti da će izabrani predstavnici biti politički i pravno odgovorni, već samo da imate slobodu da ih na elementarno poštenim izborima izaberete, odnosno smenite. Po ovom viđenju demokratija je prevashodno metod, skup procedura čijim se sprovođenjem zadobija legitimitet za vršenje vlasti. U tom smislu posmatrano, demokratija se može razumeti kao i tehnologija, koja sama po sebi nije ni dobra ni loša – već je pitanje kako je koristimo.

Ali, oh, da li sam rekao da je minimalistička demokratija „samo“ skup procedura? Ako i jesam, reč je, međutim, o procedurama koje podrazumevaju slobodu govora, okupljanja i organizovanja, protestovanja, slobodne i poštene izbore. A jedino ovim pravima i mogućnostima možemo uopšte početi da kažnjavamo neodgovornu vlast, da „filtriramo“ naše predstavnike i unapređujemo njihovu političku i pravnu odgovornost. Tih mogućnosti nema ni u jednom nedemokratskom režimu. Tamo ima samo tirana i diktatora, i neizvesnosti na koju će nogu ON, ili njegovi saradnici, kog dana ustati.

Viši stupanj ili kvalitativno drugačije viđenje demokratije – kojoj, smatram, moramo ozbiljno da težimo – naziva se supstantivna (suštinska) demokratija. Supstantivna demokratija „ide dalje“ od definisanja demokratije kao prevashodno procedure. Ona podrazumeva značajnu odgovornost predstavnika vlasti, političko-socijalnu jednakost i aktivno učešće građana. Ona „ne gleda“ samo kako se vlast bira, već i kako se vlast koristi i kakvi su stvarni rezultati po građane.

U ovom smislu, da bismo neki režim smatrali demokratskim, nije dovoljno samo da postoje slobodni i pošteni izbori – bitno je i kakav je kvalitet života, koliko su građani uključeni i postoji li značajnija socijalno-ekonomska jednakost (jednakost nikada ne treba razumevati kao apsolutnu). S tim u vezi, ovom idealu se možemo približiti ulaganjima i reformama u obrazovanje, zdravstvo, kulturu, umetnost i druge javne usluge i dobra, razvojem socijalne pravde i širokog društvenog blagostanja, jer samo tako možemo imati aktivne građane sa znanjima, materijalnim resursima, i dovoljno vremena da se politikom bave. Drugim rečima, ovaj tip demokratije zahteva homo politicus, koji međutim postoji onda kad je čovek opremljen znanjem i materijalnim kapacitetima za političko uključivanje.

Za ovaj tip demokratije potrebno je, naravno, i osnaživanje vladavine prava, nezavisnih regulatornih i kontrolnih tela i agencija, medijskih sloboda, kao i drugih važnih korektiva predstavničke vlasti – poput mehanizama i tela neposredne demokratije, naročito na lokalnom nivou (različiti tipovi referenduma, narodne inicijative, osnaženje institucije zborova itd.).

Sve ovo, i više, važne su teme kojima se moramo baviti ukoliko želimo supstantivnu demokratiju kao sistem kojim se zaista možemo približiti idealu „vladavine naroda“.

Postoje još različita viđenja i klasifikacije demokratije o kojima se može, i treba, pričati. Međutim, to je, nažalost, uglavnom zadatak za prekosutra.

Ono najgore je što mi u današnjoj Srbiji nemamo ni osnovni minimum, i što je poverenje građana u ideju demokratije (bez obzira na važne promene u vreme velikog uzdizanja studentsko-građanskog pokreta), i dalje na nižim granama.

Da imamo bar minimalističku demokratiju – vraćam se na taj koncept kao osnovni – mogli bismo da izbore posmatramo kao krunu našeg rada i pregnuća. Šta, razočarali su nas političari, nemoralni su, prekršili su zakon? Onda ih smenimo. Protestujmo, štrajkujmo, glasajmo. Kandidujmo se! Samo nemojmo da zbog činjenice da su neki političari korumpirani bacamo ljagu na demokratiju, koja nam je zapravo saveznik u borbi. Iskoristimo je. To je normalan stav i to bi bio normalan život.

Uporedimo sve ovo sa današnjim stanjem, u kojem na izbore idemo kao što seljak ide vilama protiv feudalnog gospodara naoružanog oklopom, kopljem i brzim konjem. Na sve strane palice i štangle, kriminalci i ubice. Hrabri možda jesmo, ali složićemo se da nije normalno.

Demokratija je prepuna mana koje moramo konstantno da ispravljamo, ali je nešto najbolje, ili najmanje loše, od svih sistema političkog upravljanja koje je čovek ikada osmislio. Moramo više da je cenimo kako bismo vodili bezbedne i slobodne živote. Moramo više da je cenimo kako bismo se za nju mogli izboriti, a ako smo njenim ishodima nezadovoljni, da nastavimo njenu izgradnju i sprovođenje društvenih promena koje će te ishode poboljšati. Jer demokratija nije trajno dostignuto stanje, već zahteva kontinuiran rad i trud.

I svima koji nalaze izgovore za nedelovanje, kažem – demokratija se ne dobija, već je moramo svi zajedno stvarati. Ako ne učestvuješ, nikakvog smisla neće imati tvoja kritika, jer si i sam delom odgovoran za loše ishode zbog kojih je kritikuješ.

Na kraju, ako te ništa od navedenog ne podstakne da malo više ceniš tu dosadnu, tešku demokratiju koja traži nešto od tebe, evo i jedne misli Karla Popera koja bi u ovom vremenu čudovišta morala da pojasni njenu važnost. Elem, Poper o suštinskoj razlici demokratije i svih drugih oblika režima kaže sledeće:

„Demokratija je politički sistem u kome građani mogu da smene vlast bez prolivanja krvi.“

Da te pitam sada, kada znaš da na ulicama pada krv i spušta se mrak: malo li je ta demokratija?

(Autonomija)