U međunarodnoj trci za vakcinama protiv korona virusa, Srbija je obezbedila solidnu količinu vakcina i vakcinisala značajan deo stanovništva. Što je naravno dobro. To je jedna strana medalje. Druga strana je što se javnosti politikantski predočava da je to isključivo  zasluga nedremanog Aleksandra Vučića,  odnosno njegovog je l’ da u svetu  visokog ugleda i posebno ličnog prijateljstva sa liderima Kine i Rusije, na račun čega je Srbija dobila vakcine  pod – Vučić kaže – tako povoljnim uslovima da ćemo mu kad to doznamo podići spomenik. A o pogodnostima ni jednog dokaza, podatka.  Treba mu je l’ da verovati na reč.

Ne treba puno mudrosti da se zna – kad se u ime države (državne kase ako se ista svede na Alajbegovu slamu) ugovaraju bilo kakvi međunarodni poslovi, pa i nabavka vakcina, ne važe lična prijateljstva i bratstva (stvarna ili izvikana kao u Vučićevom slučaju), nego isključivo važi pravilo – što se ne plati na mostu, plati se na ćupriji. I obično obilno preplati. Ako se vakcine od Kine i Rusije, pa i Fajzer vakcina, plaćaju ispod cena koje važe za druge države, to će isporučiocima sigurno biti obilato kompenzovano kroz druge račune koje će Srbija nesumnjivo platiti. Kini i Rusiji kroz brojne infrastrukturne poslove i odobrene kredite ugovorene bez uvida javnosti. Što’no se kaže, Rusi i Kinezi nisu od juče.

Ko se na ovaj ili onaj način u globalno lošoj pandemijskoj situaciji snabdeo sa vakcinama i ima otvoren kanal daljeg snabdevanja – poput sada Srbije –  dobro je da pogleda i na susede u nevolji; na one koji su ugroženi pandemijom a još nisu obezbedili ni minimalne količine vakcina barem za  prioritetne grupe, za madicinsko osoblje u „crvenim zonama“ borbe protiv pandemije i najugroženije delove stanovništva. U tom smislu lepo je što je Srbija  iz svojih nabavki makar i na simboličnom nivou izdvojila deo vakcina za BiH (za entitet RS), Severnu Makedoniju  i Crnu Goru. Sve bi bilo  hvale vredno, da tu nešto ipak ne izaziva sumnju u motive darivanja.

Ono što nije hvale vredno je što se radi – utisak je takav – o političkoj i etnički selektiranoj solidarnosti Srbije prema susedima. Primer: nije li bio red da se umesto samo RS vakcine (i ostala medicinska pomoć) – onoliko koliko Srbija može – isporuče centralnoj vlasti BiH (Savetu ministara) uz izričit stav darodavca da se pomoć podeli na oba BH entiteta jednako ugrožena pandemijom? Ne samo što su vakcine darovane samo entitetu RS, nego je Srbija organizovala vakcinisanje medicinskog osoblja samo RS u medicinskim ustanovama Srbije (tako bar mediji izveštavaju). Za entitet Federacije BiH ni vakcina, ni vakcinisanja u Srbiji, barem dela njihovog medicinskog osoblja kao onog iz entiteta RS. Nije li to etnički selektirana solidarnost sa BiH, nije li to licemerje?

Slično je i sa pomoći – po Ustavu Srbije je l’ da – nedeljivom delu Srbije Kosovu i Metohiji. Tamo gde Srbija još ima svoje političke ispostave i kontrolisanu infrastrukturu (u ovom slučaju domove zdravlja i bolnice) pomaže i u tekućoj borbi protiv pandemije, i u preventivnom vakcinisanju stanovništva. I treba da pomaže, što više to bolje.  Koliko se zna – ako nije tako, neka neko ispravi autora ovog teksta –  Prištini nije uručena nijedna pošiljka vakcina makar na  simboličnom nivou. A Srbija se trsi da je Kosovo nedeljiv deo Srbije sve sa etničkim stanovništvom takvim kakvo je. Sve i da Kosovo nije nedeljiv deo Srbije (kao što realno više nije), zar bi smetala makar simbolična gesta solidarnosti sa pripadnicima albanskog naroda na Kosovu pred nedaćama izazvanim višom silom? Ne grade li se tako mostovi saradnje i razumevanja među narodima bez obzira na probleme međusobnih odnosa?

Lepo je što je pomoć u vakcinama pružena Severnoj Makedoniji, valjda u prilog dobrosusedstva sa bratskim makedonskim narodom i – možda – oživotvorenju ideje „mini Šengena“. Ako je reč o solidarnosti unutar „mini Šengema“, zar taj Vučić-Ramin plan povezivanja regiona ne podrazumeva uključenost cele BiH i Kosova u njega, ili se politikantsko-etničkom selektiranom solidarnosti pred zajedničkim nevoljama oni od pojedinih država – ovog puta Srbije – isključuju iz njega? Koliko je onda taj projekt  uopšte iskreno zamišljen? Ako je primitivni plemenski princip izražavanja solidarnosti čak i pred nedaćama izazvanih višim silama – pandemije, poplave, suše, zemljotresi i slično – kad iskrenost i empatija prema drugom moraju biti temeljni motiv solidarnosti,  onda nije reč o časnim namerama autora „mini Šengena“ nego je reč o politikantstvu.

Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag.

(Autonomija)