Skip to main content

Tucakov: Trebalo bi da budemo spremniji da uđemo u pravi dijalog sa neistomišljenicima

Autonomija 02. feb 2022.
3 min čitanja

Nikola Tucakov je dvadesettrogodišnji politikolog iz Pančeva. Fakultet političkih nauka završio je u Beogradu, a trenutno je student master studija Demokratije i ljudskih prava u Sarajevu. On za Autonomiju objašnjava kako vidi trenutne političke i društvene odnose dve države, položaj mladih u tom konetksu, ali i zašto planira da ostane u regionu.

Iz Srbije si, završio si političke nauke u Beogradu, a trenutno si na master studijama u Sarajevu, kako komentarišeš trenutne odnose Srbije i Bosne i tenzije koje su sveprisutne u medijima?

Dobro kažeš – u medijima. Otkad sam došao, mediji su uzavreli pričama o novom ratu, naročito zapadni mediji. Ove tenzije o kojima se govori ja prosto ne osećam na svakodnevnom nivou, kao neko ko je odskora tu, ali to nije uvek pouzdan pokazatelj. Mnogo bitnije je da nisam video nijednu ozbiljnu analizu koja objašnjava kako bi to do rata došlo – koje će ga vojske voditi, kako će se ko mobilisati i slično. Prilike su potpuno drugačije nego pre 30 godina i ne bismo smeli da dozvolimo da retoričke igre i spektakle – koliko god nam nisu pozitivni i konstruktivni – pomešamo sa stvarnim kapacitetima za ratovanje. Sa druge strane, mislim da brojni mediji postupaju vrlo nesavesno prizivanjem rata kroz panična izveštavanja.

Kako se tenzije u odnosima ali i tenzije unutar država održavaju na mlade u ove dve države?

Priče o masovnom iseljavanju mladih sa ovih prostora već postaju opšte mesto. Da li će zaoštravanje retorike vodećih političara to ubrzati – verujem da hoće, doduše za one koji imaju sredstava i mogućnosti. Bilo bi neoprezno, doduše, da mlade uvek vidimo kao nužno progresivnu ili nužno apatičnu grupu koja samo čeka da ode u neki “finiji svet”. Da, mnogi od nas su rešeni da urade sve šta mogu da delima razbijaju veštačke etničke podele, ali i šovinisti imaju svoje podmlatke. Za nas koji smo i dalje tu i planiramo da ostanemo, ostaje da se politički mobilišemo, kog god uzrasta bili.

Istraživanja pokazuju da sve veći broj mladih odlazi ili planira da ode iz Srbije ali i Bosne, ti si otišao iz Srbije u Bosnu. Da li planiraš da ostaneš u “regionu”?

Planiram da ostanem, da, i to iz dva razloga. Prvo, želim da iscrpim sve mogućnosti za karijeru koje imam u regionu, tu gde imam najveću povezanost i gde umrežavanje ide najlakše. A drugo, smatram da imam i dužnost da učestvujem u promenama društvenih pojava koje kritikujem tamo gde imam politička prava i najveći kapacitet za društveni angažman.

Kako vidiš svoju ulogu kao politikologa u procesima političkog i društvenog dijaloga ove dve države?

Ne bih precenjivao ulogu politikologa i društvenih naučnika uopšte u tome – prečesto se stvar svodi na udobno iznošenje mišljenja u kolumnama ili emisijama prijateljski nastrojenih medija, sa koje god strane. S tim na umu, ako se naša mišljenja već traže i uvažavaju, trebalo bi da budemo spremniji da uđemo u pravi dijalog sa neistomišljenicima i damo podršku nastajanju masovnijih pokreta koji presecaju etničke linije i koji su daleko značajniji od naših pojedinačnih “stručnih mišljenja”.

Koji je po tebi osnovni uzrok međudržavnih konflikata i tenzija? Šta nije rešeno u poslednjih 30 godina a vraća se kao pokretač tenzije?

Aktuelne tenzije su direktna posledica načina rešavanja konflikata devedesetih, a ne nekih drevnih mržnji koje nam se povremeno podmeću. Primer BiH je najeklatantniji – kombinacija stranog protektorata uz strukturu koja aktivno podstiče etnički-zasnovanu politiku, a čija se promena redovno predstavlja kao apokaliptični scenario od strane bezmalo svih zainteresovanih državnih struktura, od lokalnih do međunarodnih. Uopšte, to da je u raspadu Jugoslavije nešto moglo biti “rešeno kako treba” mi se čini pogrešnim, jer afirmacija opravdanosti nacionalnih država na multinacionalnom prostoru je jedino i mogla da dovede do zločina i permanentnih kriznih stanja koje od tada trpimo.

Vidiš li neko rešenje ovakve situacije? Šta je potrebno da se promeni kako bi se odnosi stabilizovali?

Rešenje vidim, ali ne u naporima za takozvana “istorijska pomirenja” i “suočavanja sa prošlošću” koja od nas iznova traže da sebe promatramo isključivo kroz kategorije nacija, već u konkretnim i masovnim akcijama solidarnosti običnih ljudi na terenu. Za onu veliku većinu ljudi koji žive od svog rada, to su suštinska pitanja materijalne egzistencije koja ne znaju za naciju. Akcije vezane za slučajeve Davida Dragičevića i Dženana Memića su indikativan primer u BiH. A da bi ta pitanja došla na dnevni red umesto večnih priča o ugroženosti nacije, potrebna je organizacija i afirmacija borbi koje ističu ove materijalne zahteve i politička zrelost da se povežu sa drugima. Naravno, niti je lako organizovati štrajk ili masovan protest, niti ga potom uzdizati na sve veći politički nivo, ali rekao bih da nam se svaki vid pravljenja prečica završava u političkom ćorsokaku. Tek u ujedinjenjosti u zajedničkim ciljevima, a ne u nekoj “mirnoj razdvojenosti” možemo tražiti put za stabilizaciju nacionalnih i otvaranje nekih drugih političkih pitanja.

Nataša Ivaneža (Autonomija)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.