Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Zašto je Vučić najveće zlo za Srbiju i region

Stav 04. jan 2024.
6 min čitanja

"Njemu je mir duboko stran, a agresija jedini oblik komunikacije sa svetom"

Otkad je 2012. godine došao na vlast, Aleksandar Vučić učinio je sve što je u njegovoj moći da uništi ionako krhke institucije i da zarobi srpsko društvo. Preuzeo je apsolutnu kontrolu nad vodećim medijima, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom potpuno su lojalne Vučiću, baš kao i svi tabloidi, brojne dnevne novine i nebrojeni portali. Sa režimskih medija 24/7 se emituje lažna slika sveta u kojoj je Vučić mesija, spasilac Srbije i srpstva, čovek koji razvija državu, čini nadljudske napore kako bi kod nas stiglo zlatno doba, a opozicija i intelektualci koji kritikuju vlast prikazani su kao oličenje đavola, demonski nakot, izdajnici, strani plaćenici, ljudi koji mrze Srbiju i sve što je srpsko.

Redovnu dozu mržnje dobijaju i svi susedni narodi i države, mediji neprekidno ispaljuju salve verbalnog karteča prema komšijama, govoreći i pišući o zlim “milogorcima”; “Šiptarima”, “ustašama”, “balijama” koji nam neprekidno rade o glavi. Naravno, tu su i velike svetske sile, poglavito zapadne, koje nemaju pametnija posla doli da se po vasceli bogovetni dan bave Srbijom i da smišljaju zlokobne planove kako da nam napakoste. Mediji istrajno rade na stvaranju mentaliteta opsade, šireći paranoju koja je postala zvanični pogled na svet. Naravno, sve nade u spas položene su u Putinovu Rusiju, neumerene slavopojke ruskom hazjajinu po režimskim medijima često prevazilaze čak i ruske originale.

Državni kriminal

Vučić je podjarmio i sve druge ustanove: tužilaštva, sudove, policiju, izborne komisije, parlament, Vladu, sva ministarstva – on je praktično jedini čovek koji ima vlast i koji donosi odluke o svemu. Narodni poslanici i ministri su puka ikebana, fikusi, marionete koje rade ono što im gazda zapovedi, a u zamenu za lojalnost dobijaju zaslužene beneficije, sve o trošku građana Srbije. Za Vučićevog vakta veze između organizovanog kriminala i državnih institucija postale su sasvim otvorene. Predsedničku inauguraciju Aleksandra Vučića obezbeđivali su članovi mafijaške grupe Veljka Belivuka, one iste grupe kojoj se upravo sudi za trgovinu narkotika i silna ubistva ljudi koje su potom mleli u ćevape.

Pod okriljem države napravljena je “Jovanjica”, najveća plantaža marihuane u Evropi, čijem se vlasniku Predragu Koluviji sudi, bar prividno. Zapravo država čini sve što je u njenoj moći da odbrani Koluviju, Vučić ga je otvoreno zaštitio na TV-u, za advokata mu je dodeljen poslanik i funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović, a celokupna medijska mašinerija je upregnuta kako bi od vlasnika plantaže veličine 25 stadiona i pratećih laboratorija napravila nevinašce. Zato su na meti države inspektori koji su otkrili “Jovanjicu”, njima su životi ugroženi, a i smenjeni su i raspoređeni na druga radna mesta, odakle neće moći da ometaju državni kriminal.

Država bez budućnosti

Korupcija je dosegla neslućene, astronomske razmere, krade se bez stida i srama, milioni i milijarde budžetskog novca završavaju u džepovima članova oligarhije. Za 11 godina vlasti naprednjački režim je zadužio Srbiju za 20 milijardi evra, a planiraju da uzmu bar još 15 milijardi za Beograd EXPO 2027. Koliki deo tog novca je otišao u privatne buđelare naprednjačke klike Bog sveti zna. Istraživački novinari razotkrili su nebrojene afere prethodnih godina, ali nijedna afera nije dobila rasplet na sudu. Korpucija je nekažnjiva, pa je opravdano sumnjati da praktično nema višeg državnog funkcionera koji nije korumpiran. Što bi se ustezali kad im ionako ne preti nikakva kazna?

Kad se svemu tome dodaju agresivna klerikalizacija, zatiranje antifašističkih tradicija, razaranje prosvetiteljskih težnji, rehabilitacija četništva, glorifikacija ratnih zločinaca, negiranje genocida, falsifikovanje prošlosti, negovanje kulta poraza, usađivanje resantimana u svaku dušu, propagiranje mračnjaštva i neznanja, stvaranje sistema u kojem obrazovani, pametni i talentovani nemaju nikakve šanse, dok bahati, nasilni, razbojnici i besramnici svih vrsta napreduju – dobijamo jasnu sliku jednog propalog društva.

Nije onda ni čudo što građani Srbije masovno emigriraju u inostranstvo, mahom u zemlje demokratskog Zapada, bežeći od naprednjačke pošasti zvane “zlatno doba”. Sve ankete koje se poslednjih godina sprovode među mladima govore da ogromna većina omladinaca želi da napusti zemlju, a veliki deo već radi na konkretnom ostvarenju takvih planova. Oni su na vreme shvatili da je Srbija država bez budućnosti, pa se shodno tom saznanju i ponašaju.

Srpski svet

Da se svi pobrojani negativni fenomeni zadržavaju u granicama Srbije, to bi bio samo naš problem. Međutim, ne treba zaboraviti da je Aleksandar Vučić ponikao u Srpskoj radikalnoj stranci, u okviru destruktivne velikosrpske ideologije, da je bio ađutant ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da je bio ministar informisanja u vreme NATO intervencije, da je zatirao slobodu medija svim sredstvima, te da je do dana današnjeg ostao odan mračnim idealima svoje nihilističke mladosti.

Vučić je sačuvao radikalsku ideologiju u novim okolnostima, pa je primenjuje na ceo region u skladu sa vremenom sadašnjim. Velika Srbija je i dalje ostala dominantni cilj, samo se danas zove Srpski svet i ostvaruje nekim drugim sredstvima, a ne vojnim i paravojnim formacijama, masovnim zločinima, etničkim čišćenjima, konc-logorima i genocidom. Doduše, Srbija se već godinama ubrzano naoružava, a kad je u prilici načini i kakav teroristički akt, pa opasnost od oružanih sukoba nije nezamisliva, pogotovo ako dođe do promene na svetskoj političkoj sceni, koju ovdašnji nacionalistički krugovi već dugo priželjkuju, kako bi završili ono što su započeli devedesetih godina prošlog stoleća.

Kako sprovođenje hegemonističke ideje izgleda u praksi videli smo na decembarskim izborima u Srbiji: vučić je od Srpskog sveta napravio jednu izbornu jedinicu, pa premešta birače iz jedne zemlje u drugu po potrebi. Isti postupak videli smo i prethodnih godina, kad su glasači iz Srbije masovno odvoženi autobusima u Republiku Srpsku da glasaju za Milorada Dodika, ili u Nikšić i Budvu da glasaju za prosrpske stranke lojalne Vučiću. Tako je napravljen sistem u koje Vučić i njegovi bazali praktično više nikad ne mogu da izgube izbore.

Pokoravanje suseda

Stavljanje susednih država pod kontrolu Beograda naročito je bilo dramatično u slučaju Crne Gore. Godinama su Vučićevi mediji sprovodili prljavu kampanju protiv vlasti u Crnoj Gori, protiv same ideje da je Crna Gora država nezavisna od Srbije. Na kraju su organizovane masovne kleronacionalističke litije, uz podršku svake vrste iz Beograda, što je u konačnici rezultiralo promenom vlasti i političkog smera Crne Gore.

Od države koja je bila najuspešnija u evriontegracijama, države koja je sačuvala antifašističko nasleđe, postala članica NATO saveza i otrgla se ispod rusko-srpske čizme, Crna Gora je gotovo preko noći postala zarobljenica Rusko-srpskog sveta. Što je najgore, taj proces se odvijao uz podršku tzv. proevropske opozicije u Srbiji, kojoj očigledno nisu strane hegemonističke težnje. Tako je srpska opozicija pucala sebi u nogu i pomogla Vučiću da dodatno ojača, učvrsti vlast i poveća svoju moć u Srbiji i regionu.

U BiH Dodik, kao verni Vučićev saveznik i Putinova pudlica, dosledno podriva državnost Bosne i Hercegovine, preti otcepljenjem Republike Srpske, te neguje posebne veze između manjeg bh. entiteta i Srbije, ponašajući se kao da Bosna ne postoji. Na severu Kosova deluje Srpska lista, partija koja je produžena ruka Srpske napredne stranke, pod apsolutnom Vučićevom kontrolom, koja radi na tome da ovaj deo Kosova nikad ne bude integrisan, te da zauvek ostane žarište potencijalnih sukoba.

Teoristički napad

Do čega takva sumanuta politika nedavanja Kosova i nepriznavanja relanosti može da dovede videli smo pre nekoliko meseci, kad je grupa predvođena Milanom Radoičićem, tadašnjim potpredsednikom Srpske liste, izvršila teroristički napad u Banjskoj, ubila jednog kosovskog policajca i ranila još nekoliko. U međuvremenu je Radoičić saslušan u policiji, a zatim mirno pušten na slobodu, kao da je u pitanju neki sitni krimos, a ne vođa terorističke bande. Naprednjački režim štiti svoje ljude, pogotovo one koji rade po zadatku dobijenom odozgo. Zbog pogibije nekoliko članova terorističke grupe u Srbiji je proglašen dan žalosti, čisto da nešto ne ostane nejasno.

Samo zahvaljujući pravovremenoj reakciji kosovskih institucija i Vlade Aljbina Kurtija nije došlo do rasplamsavanja oružanog sukoba i do strašnijih posledica. Usput budi rečeno, Kurti je jedini regionalni političar koji uspešno pruža otpor Vučićevim srpskosvetskim hegemonističkim planovima, uprkos svim nepovoljnostima, odsustvu podrške međunarodne zajednice koja vodi sumanutu politiku popuštanja naprednjačkom režimu, i ostalim nevoljama.

Bure baruta

Vučić neće odustati od ideje Srpskog sveta. On Crnu Goru, Republiku Srpsku i sever Kosova vidi kao delove imaginarne Velike Srbije. Nekad je sanjario i o polovini Hrvatske, a i Makedonija je spadala u domen radikalskih maštarija, imali su je u partijskom programu, ali u međuvremenu se i ta velika srpska država pomalo skupila, usled pranja u krvi. Nije Vučić tu bitan samo kao pojedinac, već kao izdanak stare, duboko ukorenjene narodnjačke, antievropske, antiprosvetiteljske, kolektivističke, nedemokratske, velikosrpske ideologije koja seže u XIX vek.

U ime te ideologije devedesetih je pobijeno na desetine hiljada ljudi, raseljeni su milioni, uništena je jedna država i ko zna koliko ljudskih života. Za zatočnike te ideologije smrti, krvi i tla ljudski život ne znači ništa, oni ljude tretiraju kao pione na šahovskoj tabli, uvek su spremni da ih žrtvuju zarad sopstvenih suludih, antiljudskih ideja. Naprednjačkom režimu nije nikakav problem da ponovi zlo devedesetih, samo ako bi im to išlo u prilog.

Vučić je jedini političar u regionu koji ima realnu moć da izaziva nove sukobe. Može Dodik da se kurobeca koliko hoće, ali on nema vojnu silu neophodnu za secesiju i razaranje, bez podrške iz Srbije on je niko i ništa. Ni Srpska lista na Kosovu ne stoji ništa bolje, bez Srbije oni su naprosto nemoćni da izazovu širi sukob. Na primeru Banjske videli smo na šta je sve Vučić spreman, a ne treba imati nikakve sumnje da je spreman i na mnogo gore. Ipak je reč o čoveku koji je bio deo udruženog zločinačkog poduhvata i ne samo da se nije odrekao tog dela svoje prošlosti, već je na nju ponosan.

To je političar koji ne zna ništa drugo da radi doli da ponižava, zlostavlja, uništava, otima, razara, prisiljava, maltretira, izaziva zlu krv, pravi raskole i sukobe, kako u Srbiji tako i u susedstvu. Njemu je mir duboko stran, a agresija jedini oblik komunikacije sa svetom. Zato je Vučić najveće zlo za Srbiju i region. Dok je on na vlasti, nema stabilnosti na Balkanu.

(Tačno.net/ustupljena fotografija)