U „Zlim dusima“ Ivan Šatov izlaže Nikolaju Stavroginu svoju veru da je ruski narod bogonosac, veru čije je seme u Šatovljevu dušu ubacio upravo Stavrogin, pa mu se u jednom trenutku pričini da ga Nikolaj Vsevolodovič gleda podsmešljivo i naglo prekine svoj dugi solilokvij.

Stavrogin stane da ga ubeđuje kako ga je pogrešno shvatio, potpuno obrnuto, u Šatovljevim rečima prepoznaje svoje lično raspoloženje od pre par godina, mnogo bi želeo da potvrdi sve što je Šatov govorio, čak sve do poslednje reči, ali…

Teološki dijalog

“Ali potreban vam je zec”, prekine ga Šatov. “– Šta-a?”, upita Stavrogin. A Šatov se jetko nasmeje i veli da su to upravo Stavroginove nimalo probrane reči. Da skuvaš zečji paprikaš – potreban ti je zec, da veruješ u Boga – potreban ti je Bog. Razgovor krenu u smeru zečetine, pa Stavrogin upita Šatova: „Recite mi: je li taj vaš zec uhvaćen, ili još beži?” Šatov sav zadrhti na to pitanje, pa besno uzvikne: “Ne usuđujte se da me takvim rečima pitate, pitajte me drugim, drugim!”

Na kraju Stavrogin pristane, neka bude: “Hteo sam jedino saznati: verujete li vi sami u Boga ili ne?” I onda sledi Šatovljev porazni odgovor: “Ja verujem u Rusiju, verujem u njeno pravoslavlje… Ja verujem u telo Hristovo… Verujem da će drugi dolazak biti u Rusiji… Ja verujem…” Promucao je Šatov u zanosu, a Nikolaj tera do kraja: “A u Boga? U Boga?” Šatov: “Ja… ja ću verovati u Boga”.

Da, koliko god zvučalo glupo, bez zečetine se zečji paprikaš skuvati ne može, surovo, ali istinito. Ali kad nema zeca, kad je zec u šumi za koju ne verujemo ni da postoji, a ne verujemo ni u egzistenciju misterioznog zeca koji se skriva od nas, paprikaš se i dalje mora nekako zgotoviti. Glad se mora utoliti, prazan stomak nema nimalo razumevanja za deficit zečetine.

Duva neki strašan vetar

Kad nema zečjeg mesa, dobra je i drvena figurica zeca, ili plišani zeka, ili grumen zemlje iz zečje rupe, ili pojas od kamilje dlake kojim se majka dotičnog zeca opasivala. Paprikaš zgotovljen od ovih surogata možda neće biti ukusan kao pravi, neće biti ni dovoljno kaloričan, njegova nutritivna vrednost je ravna nuli ili hranljivosti klin-čorbe, ali daj šta daš, da nekako zavaramo neutaživu glad. Izgladneli ljudi pribegavaju raznim neadekvatnim zamenama osnovnih namirnica, kako bi bilo čime napunili stomak, ali glad ostaje neutoljena. Praznina u stomaku se ne može popuniti lažnom zečetinom, a praznina u srcu i duši još manje. Ostaje samo rupa, kao u pesmi “Rođen sam bušan” Anrija Mišoa:

“Duva neki strašan vetar.
To je samo jedna mala rupa u mojim grudima,
Ali tamo duva strašan vetar.
Malo selo u Quito, nisi ti za mene.
Meni treba mržnje, zavisti, to je moje zdravlje.

(…)

To je samo jedna mala rupa u mojim grudima,
Ali u njoj duva strašan vetar,
U toj rupi ima mržnje (stalno), užasa i nemoći,
Ima nemoći, i taj vetar je težak,
Snažan kao vihori,
Prelomio bi iglu od čelika,
A ipak je to samo vetar, samo prazno,
I zbog te praznine neka je prokleta čitava zemlja, čitava civilizacija, svi stvorovi na površini svih planeta!

(…)

Nalazi se na levoj strani, ali ne kažem da je srce.
Kažem rupa, ništa više, to je bes i šta mogu.”

Uši Valaamovog magarca

Već danima kolone ljudi čekaju ispred Hrama svetog Save, stotine hiljada čekača provedu i po osam-devet sati u redu, kako bi ušli u hram i ulovili surogat zečetine. Dotični se ovom prilikom ovaplotio u relikviji pod nazivom pojas presvete Bogorodice. Navodno se radi o pravom opasaču napravljenom od kamilje dlake koji je Marija, Isusova majka, nosila pre dve hiljade godina. Šta znam, nije baš lako poverovati da se jedan takav odevni predmet održi kroz dva milenijuma, da odoli „onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza, buši, kida i rastvara” protiv koje bije bitku Andrićeva Gospođica.

Malo je to verovatno, lažne relikvije su vazda bile tražena roba, tokom srednjeg veka razvila se čitava grana privrede zasnovana na trgovini delovima časnog krsta, komadima odeće svetaca, delovima njihovih tela i sličnim amajlijama. To je na kraju ponukalo protestante da se usprotive ovakvoj u suštini bogohulnoj praksi, pa je Žan Kalvin pisao da toliko ima navodnih delova krsta na kojem je Hrist razapet da bi od njih mogao brod da se sagradi.

Takvoj praksi rugao se veliki pisac Embrouz Birs u “Đavolovom rečniku”. Odrednicu “Relikvijar” Birs ovako definiše: “Kutija za takve svete predmete kao što su komadi istinskog krsta, rebra svetaca, uši Valaamovog magarca, pluća petla koji je Petra pozvao na pokajanje, itd. Relikvijari su obično metalni, i imaju brave da bi sprečili sadržaj da izlazi i čini čuda van sezone. Pero iz krila Anđela blagoveštenja jednom je pobeglo za vreme propovedi u Crkvi sv. Petra, i tako zagolicalo noseve prisutnih da su se svi probudili, i jako kihnuli tri puta svaki. U ‘Gesta Sanctorum’ piše da je jednom neki crkvenjak u kenterberijskoj katedrali zatekao glavu sv. Denija u biblioteci. Kada ju je strogi čuvar ukorio, ova je odgovorila da traži doktrinarni korpus. Ova neprilična šaljivost toliko je razjarila okružnog sveštenika da je na glavu-prekršiteljku stavljena anatema, bačena je u reku, i zamenjena drugom glavom sv. Denija, donetom iz Rima”.

Strah jači od vere

Birs je pogodio pravo u metu, u šta se možemo uveriti i ovih dana, kad je, kako pišu mediji, vernicima podeljeno preko 400 hiljada trakica koje simbolizuju pojas presvete Bogorodice. Šta god govorili crkveni velikodostojnici i teolozi, pokušavajući da razdvoje obožavanje od poštovanja, činjenica je da takozvani vernici ove trakice, kao i brojne slične predmete tretiraju kao talismane, kao magične predmete koji imaju posebnu moć. Za pojas presvete Bogorodice se veruje da leči neplodnost, a trakice dobro dođu kao neka magijska zaštita od bolesti, nesreće, od svih zala koja čoveka mogu da zadese.

Radi se o predhrišćanskim oblicima religioznosti, u suštini o animizmu, takve prakse su sačuvane i pod velom hrišćanstva, jer nije bilo moguće iskoreniti paganske običaje u narodu koji se prividno evangelizirao. A i strah je očigledno jači od vere, pa vernike odvodi u sujeverje. Ruku na srce, nije bilo ni lako verovati u crkvene dogme, jer je hrišćanstvo toliko radikalno da je naprosto nespojivo sa svakodnevnim životom i prosečnom ljudskom svešću.

Džaba što je Hrist navodno vaskrsao i pobedio smrt, poslednjeg neprijatelja, džaba što su time praktično svi problemi čovečanstva rešeni, jer ćemo svi vaskrsnuti u poslednji dan, i to u preobraženim telima, imaćemo egzistenciju posve drugačiju od ove čija bi besmrtnost bila nepodnošljivija kazna od smrti. Nije ljudskom čeljadetu lako da u to poveruje, pa da živi u skladu sa takvim uverenjem, nije mu ni zameriti.

Potraga za Bogom

Hodočaste vernici u hram, ne bi li dotakli i celivali sveti predmet kroz koji zrače božanske energije, ne bi li stupili u kontakt s Bogom, ne bi li se nekako približili božanstvu. A nema potrebe čekati satima u koloni, pod majskim suncem, mučiti se i zlopatiti, Bog je mnogo bliži nego što im se čini. Zašto bi ga uopšte tražili kad je već tu? Da stvar bude luđa, sam Bog im je rekao gde je, kako do njega mogu da dođu i šta treba da čine.

U Matejevom jevanđelju Hrist veli ovako: “A kada dođe Sin čovečiji u svojoj slavi i svi anđeli s njime, onda će sesti na presto slave svoje; i biće okupljeni pred njim svi narodi, i on će ih odvojiti jedne od drugih, kao što pastir odvaja ovce od jaraca, i postaviće ovce sebi s desne strane a jarce s leve. Tada će reći car onima s desne strane: hodite, blagosloveni Oca moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od postanka sveta. Jer ogladneh i dadoste mi da jedem, ožedneh i napojiste me, stranac bejah i ugostiste me, go bejah i obukoste me, razboleh se i posetiste me, u tamnici bejah i dođoste k meni. Tada će mu odgovoriti pravednici i reći: Gospode, kada te videsmo gladna i nahranismo, ili žedna i napojismo? Kada te videsmo kao stranca i ugostismo, ili gola i odenusmo? Kada te videsmo bolesna ili u tamnici i dođosmo tebi? A car će im odgovoriti i reći: zaista vam kažem, ukoliko učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste. Tada će reći i onima s leve strane: idite od mene, prokleti, u večni oganj pripremljen đavolu i njegovim anđelima. Jer ogladneh i ne dadoste mi da jedem, ožedneh i ne napojiste me, stranac bejah i ne ugostiste me, go bejah i ne odenuste me, bolestan i u tamnici bejah i ne posetiste me”.

Ko bi rekao da je tako lako doći do Boga i živeti hrišćanski? Samo treba da nahraniš gladnog, napojiš žednog, ugostiš stranca, posetiš utamničenog i tome slično: da pomogneš bližnjem u nevolji, potrebitom, nejakom i slabom. Ukratko, da se ne baviš sobom i svojim strahovima, žudnjama, ambicijama, pohlepama, svojim nezajaznim egom, nego da služiš drugima, i tako ćeš spoznati Boga. Ne trebaju ti nikakve talismanske drangulije, sve što ti treba je bližnji. Tja, ko bi rekao da je tako jednostavno i tako nesaglasno našem načinu života, svejedno da li sebe proglašavamo za vernike, agnostike ili ateiste. A i taj Hrist, sve neka budiboksnama učenja propoveda, pitaj Boga da li je on uopšte hrišćanin, da nije pravoslavac – to je očigledno.

Hijerofanija i sujeverje

Fenomen svetih predmeta nije ništa novo, niti karakteristično za hrišćanstvo, ta pojava je prisutna doslovno u svim religijama. Sveto, božansko, numinozno može da se manifestuje kroz bilo koji predmet, takve manifestacije svetog istoričar religije Mirča Elijade naziva hijerofanijama.

“Nikad nije previše insistirati na paradoksu koji čini svaku hijerofaniju, čak i najjednostavniju. Manifestujući sveto, ma koji predmet postaje nešto drugo, ne prestajući da bude ono što jeste, jer on nastavlja da učestvuje u kosmičkoj sredini koja ga okružuje. Sveti kamen ostaje kamen; prividno (tačnije: sa profanog gledišta) ništa ga ne razlikuje od ostalog kamenja. Za one kojima se neki kamen ukazuje svetim, njegova neposredna stvarnost se preobratila, naprotiv, u natprirodnu”, piše Elijade u knjizi “Sveto i profano”.

Problem je što sujevernici u Bogorodičinom pojasu i sličnim predmetima ne vide ništa numinozno, za njih je to neka vrsta štita, oklopa koji će ih braniti od nevolja, ili sredstvo da nešto dobiju, a u tom šićardžijstvu postaje besmislena svaka priča o sakralnom. Doduše, naš svet je potpuno raščaran, desakralizovan, pa ni mnogo osetljiviji pojedinci nisu u stanju da se dovinu do numinoznog osećanja, da vide kako se Bog manifestuje u svemu što je stvorio, u svakom deliću svoje tvorevine.

Sveprisutni Bog

U jednom intervjuu sa Markom Šagalom, Žorž Šarbonije postavlja pitanje: “Čini se da je versko osećanje predstavljalo za vas veliki izvor nadahnuća, što u vašem slikarstvu, što u vašoj keramici, što kroz ilustracije ‘Biblije’?” Slikar odgovara: “Predmet na stolu, sasvim običan kamen u polju, mogu pokrenuti u meni isto versko osećanje”. Ko ne vidi i ne doživljava Boga u jabuci, kamenu, oblaku, trešnjevom cvetu, šumu lišća na vetru ili balegaru, neće ga naći ni u hramu.

Kako reče Emili Dikinson: “Neki svetkuju Nedjeljni Dan / U Crkvi – a ja u Domu svom – / Sa Bobolinkom – kao Pojcem – / S Voćnjakom – kao Kupolom”. Ili: “Od mrmorenja Pčele – / Čini mi obuzele, / A šta se u tom krije / Mrijeti lakše mi je / Negoli to izreći – / Brežuljak u rumeni / Oduzme snagu meni – / Ako se ruga neko – / Oprez – jer nedaleko / Bog je – i niko treći”. Ili: “Rumen – ko Moćne Lampe sa Bine / Među Drvećem sine – / Daleka im je Predstava Dana / Ponovo – prikazana – / Aplaudira – Svemir cijeli – / Glavni – sred Mnoštva toga – / Kraljevskom Haljom omogući / Da Poznam u njemu Boga”.

Dovoljno je uporediti kako pesnikinja piše o sakralnim temama i kako to rade naši mediji glede masovne najezde na Bogorodičin haljinodržač: “Beograd večeras ulazi u jedanaestu noć kako ne spava, red ispred Hrama Svetog Save ne prestaje. Reka vernika koji čekaju i po više sati da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice ne presušuje. Čak i raste”. A ni poruke sveštenih lica nisu daleko od tabloidne teologije, “Bog voli Srbe”, “Pojas čini čuda”. Da, očigledno je da su to dva dijametralno suprotna sveta, svetonazora, doživljaja postojanja.

Slepi za čudesno

Ima raznih oblika religioznosti, neko Boga doživljava kao najveću tajnu, apsolutnu drugost, tvorca vaseljene, ljubav, konačnog oslobodioca; Bog nam je blizu, ali mi smo mu daleko, Bog je unutra, a mi smo napolju, Bog je kod nas i u nama – kod kuće, a mi smo kod njega stranci itd. A neko Boga doživljava kao privatni servis za rešavanje problema, kasicu-prasicu, bunar želja, Deda Mraza, agenciju za dostavu, neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar (umesto nas), ličnog asistenta, kućnu poslugu, uslužnog delatnika koji treba da isporuči verniku neke proizvode, po mogućstvu besplatno, uglavnom nešto nemoguće, neostvarivo ili nešto što bi vernik trebalo da postigne sopstvenim trudom, ali ga mrzi.

I stalno traže neko čudo. A čudo se već dogodilo. Rodili su se, došli su na ovaj svet. A to nije bilo nužno, naprotiv, šanse da se tako nešto dogodi bile su gotovo ravne nuli. Jer naše postojanje nije nužnost, već kontingencija. Moglo je da bude i da nas ne bude. Što bi rekla Vislava Šimborska, ništavilo se preokrenulo i za mene. Samo što sujevernici to ne primećuju. Sve što vide oko sebe je doslovno čudo, ali oni to ne primećuju.

Malo su im planete, sunčev sistem, svemirski nedohvat, malo su im beskrajni prostori, magline, beli patuljci, neprebrojiva sazvežđa, crne rupe, asterioidi, sateliti, kvazari, zvezdana jata, smeđi patuljci, cirkumstelarni diskovi, dvojne i višestruke zvezde, molekularni oblaci i galaksije, sve im je to malo, ništa od toga im nije čudesno, nego još traže čudo povrh kosmosa, i pogače preko hleba. A čuda su svuda okolo, bukvalno smo njima opkoljeni. Evo samo jednog, mnogo bližeg, svakodnevnog, u pesmi Predraga Čudića: “Večna pitanja mene muče: / Kako ni iz čeg postane kuče? / Zalaje na svet prilično sviklo / Nešto što je ni iz čeg niklo, / Nešto što nije postojalo / Postade režalo i lajalo!?”

Vašar čuda

Ako im je to malo, ako im nije jasno šta je to tako čudno u psećem postajanju ni iz čega, evo malo šireg spiska čudesa kod Šimborske: „Čudo, jer kako ga inače nazvati: / sunce danas izašlo u tri i četrnaest, / a zaći će u dvadeset nula jedan. // Čudo koje ne izaziva čuđenje, onako kako bi trebalo: / na ruci manje od šest prstiju, / više od četiri. // Čudo, samo se osvrni: / sveprisutni svet.“

Pesma se zove “Vašar čuda”, tako Šimborska vidi svet – kao čudo po sebi, samo postojanje je čudesno, fantastično, činjenica da postoji nešto, mada bi bilo logičnije da ne postoji ništa – potpuno je nadrealna i neshvatljiva. Samo što to ne fascinira naše sujevernike, njima su svet i postojanja nešto što se podrazumeva. Njih ne zanima Božji svet, već pojasevi, osveštane brojanice, mošti, hilandarski tamjan, krstići za retrovizor, drveni medaljoni za kola, privesci za ključeve sa likovima svetitelja (normalno, osveštani), i slični amuleti za odbranu od uroka, zlih sila, nevolja, nesreća i pošasti.

Za njih su navedeni stihovi, kao i hiljade sličnih vizija i očiglednih pojava – španska sela. Jer to mogu da vide samo oni o kojima je Hrist rekao u Besedi na gori: “Blago onima koji su čista srca, jer će Boga vidjeti”. Kako god tumačili ovu čistotu, jedno je sigurno – ona je sušta suprotnost uobičajenoj vulgarnosti srca. Džaba svi pojasevi za spasavanje, makar stvarno bili Bogorodičini, dobrovoljnim davljenicima nema pomoći, jer oni niti znaju da su u vodi, niti veruju da obala postoji. I tako će, po svemu sudeći, ostati do kraja vremena. Što reče Emili Dikinson:

“Koji Nebesa ne nađu dole –

Ona će gore da promaše –

Anđeli – kud god preselimo –

Iznajme kuću blizu naše”.

(Antena M, foto: Autonomija)