Ove godine navršene su tri decenije od napada JNA na Ljubuški, grad koji se nalazi na zapadu Hercegovine. Novinarka i mirovna aktivistkinja Štefica Galić je tada, kao i sve vreme tokom rata devedesetih, zajedno sa suprugom Neđom Galićem pomagala svojim sugrađanima i sugrađankama nehrvatske nacionalnosti Srbima i Bošnjacima da izbegnu deportaciju u hrvatski logor. Od tada do danas Štefica Galić kontinuirano doživaljava napade, verbalne i fizičke.

Glavna i odgovorna urednica portala Tačno.net, za Autonomiju se priseća događaja iz 1993. kada su ona i suprug pomogali ljudima da napuste BiH kako bi izbegli odlazak u logor Heliodrom kraj Mostara koji je vodila Hrvatska Republika Herceg-Bosna tokom Bošnjačko-hrvatskog sukoba u okviru rata u BiH.

„Niko drugi osim nas nije htio da mu se okupljaju Muslimani oko kuće jer je to bila ’93. kad nisu ni na ulici pozdravljali ljubuške Muslimane, Bošnjake. Mi smo otvorili svoja vrata. Primali smo garantna pisma, koja su dolazila iz Njemačke i drugih zemalja. Pisma su stizala telefaksom, na elektrostatičkom papiru koji je na toploti vrlo brzo nestajao. Po cijelu noć je stizalo, ja bih ujutro rezala, čitala imena, žene bi dolazile i onda smo išli na policiju, a odatle na heliodrom da izbavimo ljude. Oni su morali u roku od 48 sati prodati sve što imaju i naspustiti BiH“, navodi ona.

Da reaguje, otvoreno se pobuni protiv fašizma i pomogne, to je za nju bila podrazummevana reakcija jer, kako kaže, nema opravdanja da se neko zbog imena goni u logor. Međutim takvo razmišljanje i reakcija su nju i njenu porodicu koštali. Bili su primorani da napuste rodni grad.

„Kada su se vratili posljednji Muslimani iz logora, mi smo otišli u Češku Republiku. Vratili smo se u Ljubuški tek kada je potpisan Vašingtonski sporazum. Međutim, kada smo došli kući to nije više bio isti grad, niti isti ljudi. Nas su zaobilazili u širokom luku, zvali nas ‘mudžahedinska ambasada’, ‘komunjare’, upadali su, razbijali. Nismo imali posla, bukvalno smo ostali bez uslova za egzistenciju. Ja sam išla raditi – brat’ jagode, u foto laboratoriji, štampariji…. sve sam radila da donesem uveče 50 maraka da možemo preživjeti“, priča Štefica Galić.

Njen suprug Neđo Galić se od svega toga razboleo, preminuo je od karcinoma 2001. godine i taj period novinarka pamti kao „nikad gori“. Ugrožena egzistencija, dugovi, i dalje pretnje i prtisci. Pomagali su joj kaže prognani Ljubušaci i neki dobri ljudi, a sve se iznova komplikuje deset godina kasnije kada je priča o njenom suprugu ispričana kroz dokumentarni film „Neđo od Ljubuškog“, autorke Svetlane Broz. Film je bio novi okidač za napade. Ista hajka, dakle dvadeset godina kasnije, ovoga puta na nju i decu.

„Da te nisam prebila ja, neko bi drugi“

„Jer, jednostavno tamo je bila službena istina da ‘nije ništa bilo’, ‘nije niko nikoga dirao’, ‘svi smo Hrvati’. Iz istog razloga iz kog je ’93. bilo nepoželjno pomagati Bošnjacima je i 2012. taj film bio nepoželjan. I tada nakon prikazivanja filma niko mi nije ulazio u kuću, bilo smo bukvalno gladni, zvonili su telefoni, prijetio mi je svak’. Parkirao bi se neko autom ispred vrata moje kuće i Tomsona na hiljadu vati puštao i tako…“, dodaje.

Pre prikazivanja filma bili su organizovani i protesti. Iako je bilo predloga da se odustane od projekcije, zbog ugrožene bezbednsti, Štefica Galić to nije prihvatila. Film je prikazan uz veliko obezbeđenje.

„Ljude na protestima su pitali (na Al Jazeeri je to baš bilo) pa šta vam se nije svidelo u filmu? Pa, nisam ga ni gledao. Zašto ste onda došli na protest? Pa, nisam znao ni tokom rata gdje idem, pa sam išao kud su svi išli. Dakle, svi su došli, svi su bili protiv, a zašto? Zato što sam rekla ono što sam vidjela svojim očima. Dakle službena istina Herceg-bosanska je ‘nije ništa bilo’. Moja nije, jer ja sam gledala šta se desilo“, ističe Štefica Galić.

A gledala je, kaže, tokom rata kako dovode zarobljenike autobusima i trpaju ih u zatvor, čula ih kako pjevaju „Juru i Bobana“, gledala kako ih izvode na česmu da se umiju, a lokalni nasilnici su im stavljali bombu u usta. Po noći, ako bi neko od hrvatskih vojnika poginuo, dolazili bi u zatvor i premlaćivati zarobljenike.

Štefica Galić kaže da će o tome govoriti dok je živa. Svedočanstva su prikazana u pomenutom dokumentarnom filmu Svetlane Broz, a nakon premijere kontinuirani napadi na novinarku su i kulminirali.

„Ja sam drugi dan posle projekcije dobila degenek. Prebila me žena koja je organizovala proteste. Išla sam kod doktora da mi srede te rane, jer sam bila sva krvava, a dokotrica mi je rekla ‘dobila si što si tražila’. Sve se, dakle, diglo protiv nas. Molila sam i policiju za pomoć, a na kraju sam od policije iz Sarajeva saznala da su mi prijetnje dolazile sa IP adrese iz ljubuške policije“, kaže ona.

Tek nakon reakcije Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, dala je, kako napominje, „ozbiljnu izjavu policiji“, a sedam meseci nakon toga kontaktiralo ju je tužilaštvo.

“Ta žena se na sudu branila rečenicom ‘da te nisam prebila ja, neko bi drugi’. Ona je dobila tri mjeseca uvjetno, 600 maraka da plati… nikad platila, umrla je…”, dodaje Štefica Galić.

„Naš niko me nije zaštitio, zaštitili su me Nijemci, naši nagrađuju samo degenekom“

Danas, deset godina od tog napada, a trideset od pomaganja nedužnima u ratu Štefica Galić živi i radi u Mostaru. Urednica je portala Tačno.net. Njenih troje dece takođe je napustilo Ljubuško.

Novinarka kaže da je i u Mostaru bila izložena vređanju, pretnjama, pritiscima.

“Mostar je podijeljen grad, nemate zidove ali udarate u njih neprestano, sve je duplo i škole i institucije. Ja kada idem desnom stranom grada često doživim neugodnosti od pljuvanja do ne znam šta sve…, a na lijevoj strani sam, na primjer doživjela da je neko isparao nekoliko listova Kurana i ostavio ih iza vrata naše d kancelarije, a kada smo ih preveli vidjeli smo da je u pitanju prijetnja”, navodi ona.

Bez obzira na naciju, grad, državu, obrazac nasilja je isti, smatra Štefica Galić, ali primećuje i rodnu dimenziju u načinima diskreditovanja i pretnji. Kako kaže, misli da je kao žena izloženija, pre svega zato što smo patrijarhalno društvo.

“Kada meni šalju poruke, vrijeđaju me, zovu me ili pišu komentare, to su uvek komentari poput kučko, kurvo, žuta gnjusna Jugoslovenko, jebao te Josip Broz, do ‘dabogda se raspadala kao i krepani ti muž’, ‘trebalo te ubiti danas, kujo’ i takve stvari”, priča ona.

Njen suprug Neđo Galić, posthumno je nagrađen 2012. godine nagradom „Duško Kondor“ – koja se dodeljuje za građansku hrabrost.

Novinarka i aktivistkinja Štefica Galić 2018. godine dobila je nagradu Johann Philipp Palm za slobodu govora i medija u Nemačkoj i godinu dana nakon toga zaštićena je od nemačkog Bundestaga. Tek od tada, kaže, ozbiljnijih napada na nju i njen rad nije bilo. I tek tada se počela osećati zaštićeno.

“Naš niko me nije zaštitio, zaštitili su me Nijemci, nagradili su me Nijemci, naši nagrađuju samo degenekom”, ogorčena je Štefica Galić.

Oduvek su njen suprug i ona živeli leve ideje, kaže, za njih nije postojala nacija za koju je trebalo ratovati, niti su deleili ljude po tome. Tako su živeli, tako su i decu vaspitavali. Ne veruje u zakon sile, ne mijenjam dresove i opet bih postupila isto, kaže za Autonomiju Štefica Galić, a mladim novinarkama sa kojima sarađuje savetuje da ne ćute.

“Da ne budu samo držačice mikrofona, da postavljaju teška pitanja, da su dužni i političari i svi ostali da odgovaraju, jer je to u interesu javnosti, u interesu istine. Mi smo tu da tragamo za istinom i da je glasno govorimo!”, poručuje Štefica Galić.

Tamara Srijemac (Autonomija, naslovna fotografija ustupljena Autonomiji)