Ruska policija je 6. marta privela više od 5.000 ljudi u 69 gradova širom zemlje zbog učešća u protestu protiv ničim izazvane invazije Rusije na susednu Ukrajinu koja je počela dve nedelje ranije, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Ukupno je u Rusiji tokom prvih nekoliko nedelja invazije oko 13.500 antiratnih aktivista privedeno, ponekad i brutalno, navodi OVD-Info koji prati represiju u Rusiji.

Opozicioni lider Aleksej Navaljni 11. marta je iz zatvora pozvao Ruse da ne podlegnu državnoj propagandi i zastrašivanju, rekavši da će „ludog manijaka (predsednika Vladimira) Putina najbrže zaustaviti narod Rusije ako se usprotivi ratu“.

Nazvavši demonstrante „najvažnijim ljudima na planeti“, Navaljni ih je uveravao na Instagramu da otpor ratu „nije uzaludna bitka“.

Otprilike u isto vreme, sociolog i antiratni aktivista Iskander Jasavejev rekao je za RSE da će javna podrška ratu u Rusiji oslabiti za „nekoliko nedelja“.

„Značajan broj ljudi će početi da poredi svoju situaciju s onim što se izveštava u vestima“, rekao je Jasavejev. „Svanuće im da gledaju laži i propagandu“.

„Koliko će ovo trajati“, nastavio je on. „Rekao bih samo sve dok su ljudi u stanju da sami sebe varaju. Postoji mnogo informacija, uključujući i pouzdan broj žrtava. Mislim da će ljudi početi da razmišljaju o tome šta ovaj rat zaista jeste“.

Šest meseci kasnije, međutim, izjave kakve su izneli Navaljni i Jasavejev zvuče prazno.

Prema najpouzdanijim zapadnim procenama, najmanje 15.000 ruskih vojnika je ubijeno u Ukrajini u proteklih šest meseci, što je više nego broj poginulih u više od 10 godina sovjetskog rata u Avganistanu 80-ih.

Štaviše, prema listi koju je napravio Univerzitet Jejl, više od 1.000 zapadnih kompanija otišlo je iz Rusije – što je samo jedan od vidljivijih znakova posledica neviđenih zapadnih sankcija uvedenih Rusiji posle invazije.

Mnogi antiratni demonstranti su zatvoreni ili se suočavaju s krivičnim prijavama koje donose duge zatvorske kazne, dok su stotine hiljada Rusa – od kojih se mnogi protive ratu – pobegle iz zemlje.

Izuzetno je teško pronaći bilo kakve znake masovnog antiratnog pokreta ili čak porasta nezadovoljstva javnosti dok se rat oteže. Antiratni pokret u Rusiji ograničen je na mali deo hrabrih pojedinaca kojima je invazija moralno odvratna od trenutka kada su čuli za nju.

‘Potpuni osećaj bespomoćnosti’

„Spremna sam da idem u zatvor“, rekla je nastavnica u medicinskoj školi Olga Nazarenko, koja sprovodi samostalne proteste u Ivanovu, na oko 250 kilometara severoistočno od Moskve, skoro svake nedelje od početka invazije. „Ako se to desi, odslužiću kaznu, a kada budem puštena nastaviću proteste. Ne plašim se toliko zatvora. I tamo žive ljudi. Ne mogu sve da nas strpaju u zatvor. Ne mogu da ućutkaju sve.“

Nazarenko je rekla da je u početku prisustvovala prilično velikim antiratnim demonstracijama, ali kako ih je bilo sve manje, počela je samostalne protesta kakve je videla na društvenim mrežama.

Ona je dodala da su mnogi ljudi „agresivno“ reagovali na njene proteste. Polivana je bojom i neko je na njenom poštanskom sandučetu napisao latinično slovo Z – simbol koji su pojedinci naklonjeni Kremlju promovisali za iskazivanje podrške ratu i vojsci – i reči „ukrajinska životinja“.

„Ali, upravo sam ukrasila natpis plavim i žutim cvećem, i sada je nekako lep“, dodala je ona.

U Astrahanu na jugu, 19-godišnja studentkinja koja je tražila da bude identifikovana samo pod imenom Dilara iz straha od posledica zbog svojih stavova, rekla je da u tom gradu sada „skoro da nema političkog života“.

„Prošle godine je postojala neka nejasna nada tokom demonstracija podrške Navaljnom“, rekla je ona. „Ali sada, ne vidim ništa slično. Postoji potpuni osećaj bespomoćnosti, da nemamo nikakva prava, nemamo uticaj. Ako ste protiv rata, vi ste izopšteni.“

Ilmira Rahmatulina je 30-godišnja koreografkinja iz Ufe, glavnog grada regiona Baškortostan na srednjoj Volgi, koja redovno protestuje zbog rata od početka invazije 24. februara. Bila je jedna od 5.000 Rusa privedenih tokom antiratnih protesta koji su 6. marta održani širom zemlje.

„Naravno, u poređenju s onim što se dogodilo na početku ove faze rata, sve manje ljudi u Rusiji učestvuje u antiratnim protestima“, rekla je ona za RSE. „Plaše se represije prema sebi i svojim porodicama. Nemam još ni muža ni decu, pa valjda mogu da budem smelija. Ne osuđujem ljude koji se plaše. Ali u isto vreme, ne možemo da ćutimo“.

‘Ne mogu da doprem’

Rahmatulina je rekla da veruje da njeni protesti „nisu uzaludni“ pošto neki prolaznici izražavaju podršku podizanjem palca ili nekim sličnim gestom. Ona je rekla da u razgovoru s „pristalicama agresije“ pokušava da ih ubedi u svoj stav.

„Ali ne mogu da doprem do većine njih koji su u potpunosti prožeti zombi propagandom„, rekla je ona.

Moskovski sociolog Lev Gudkov, glavni istraživač agencije za ispitivanje javnog mnjenja Levada centra, rekao je za RSE da je posle kratkog početnog perioda konfuzije, veliki deo ruske javnosti – „pod uticajem propagande“ i kako bi se izbegao „neprijatne okolnosti rata“ – doživeo „intenziviranje apatije, indiferencije, disocijacije od svega što se tamo dešava“.

„I, što je čudno, to se desilo upravo među onim grupama gde sam očekivao potpuno drugačiju reakciju – mladim, imućnijim, obrazovanijim grupama“, rekao je Gudkov. „Oni su se najbrže slomili i počeli da pokazuju najviše ravnodušnosti i tolerancije prema ratu“.

Gudkov je rekao da njegovo istraživanje ukazuje na iznenađujuće „odsustvo empatije i humanosti“ koji on delimično pripisuje „nasilnoj totalitarizaciji masovne svesti“ koju sprovodi Putinov sistem otprilike od 2003-04. godine. Manifestacije ovog procesa, kako je rekao, bile su veličanje vojske i tajne policije, promocija ideje da vlast ima suverenitet nad građanima, kao i rehabilitacija sovjetskog diktatora Josifa Staljina.

‘Normalni ljudi moraju da dođu na vlast’

S iskustvom poslednjih šest meseci, antiratni aktivisti koji su govorili za RSE, sa strepnjom gledaju u budućnost i većina njih priznaje da će za stvarne promene u Rusiji biti potrebne godine ili čak generacije. Ovako dugi vremenski periodi pružaju malo utehe Ukrajincima koji se bore protiv masovne invazije uz ogromne cene u životima i imovini.

„Želim da verujem da će se stvari promeniti na bolje“, rekla je Rahmatulina iz Baškortostana. „Glavna stvar je da normalni ljudi moraju da dođu na vlast. Zaista se nadam da će Rusija za 15 ili 20 godina izaći iz ove jame u koju je upala i da će početi da vraća normalne, humane osnove“.

Vladimir Kuznjecov, 37-godišnji bivši novinar iz Penze, protestuje zbog invazije na Ukrajinu od februara, unoseći svoje stavove u umetničke performanse.

„Rat će se završiti jednog dana“, rekao je on, „ali ljudi treba da izleče svoje duše. Kako? Verujem da se to može uraditi uz pomoć umetnosti“.

„Dok ne promenimo sebe i svoju vlast, ništa se zaista neće promeniti“, rekao je on.

Robert Latipov je bivši direktor ogranka likvidiranog Centa za ljudska prava Memorijal u gradu Permu u uralskom regionu, koji je u julu objavio da je napustio Rusiju.

„Doći će svetla budućnost i nadam se da ćemo doživeti da je vidimo“, rekao je Latipov. „Mislim da će se, kada se promeni naša politička realnost, ukazati prilika. Ali prvo moramo da uradimo mnogo stvari“.

„Vidimo do koje mere je značajan deo našeg društva zombiran“, dodao je on. „Moramo razgovarati s njima o sasvim bazičnim stvarima – da je rat rat a mir mir… Moramo očistiti Augijeve štale koje je napravio naš politički režim.„

U jugozapadnom gradu Voronježu, Nikita Golovizin je u februaru na svom balkonu okačio ukrajinsku zastavu i transparent s natpisom „Ne ratu!“.

On tvrdi da su Rusi „iscrpljeni obmanom“ i godinama nemogućnosti da utiču na događaje.

„Ljudi već prihvataju svoju bespomoćnost kao nešto normalno“, rekao je on. „Navikli su da žive u gov..ma i smatraju da je to normalno“.

Invazija na Ukrajinu 24. februara promenila je njegov život, rekao je Golovizin.

„Pre 24. februara imao sam ideju svoje budućnosti. Imao sam planove“, rekao je on. „Ništa od toga nije ostalo. Moram da živim u divljini. Teško je gledati ljude dok ih privode na antiratnim protestima. Teško je čitati internet i hodati ulicama i videti sve te ljude sa simbolom Z“.

„Ali živimo dok ne umremo“, zaključio je on. „Znači, moramo. Ljudi su živeli u lošijim uslovima, u koncentracionim logorima i gulagu“.

„Mnogi Nemci su bili protiv Hitlera“, dodao je Golovizin. „Ali su svi morali da plate (za njegove zločine). I svi mi ćemo takođe morati da platimo.“

Demonstrantkinja iz Ivanova Nazarenko je rekla da očekuje da će za promenu u Rusiji trebati „100 godina“.

„Ako budemo mogli da vaspitavamo svoju decu kako treba, a oni svoju decu kako treba“, rekla je ona, „u jednom trenutku, biće dovoljno ljudi da promene počnu. Ali moja generacija to neće doživeti“.

(Radio Slobodna Evropa, foto: Beta/AP)