Šta su kraljevi kada njihovog kraljevstva više nema,
Ako ne bedne senke na sunčanom danu?
Kristofer Marlou, Tragedija Edvarda II (1594)
Uprkos nastojanju da se bekstvo kralja Petra II iz zemlje 1941. godine i potonja zabrana povratka u Jugoslaviju predstave kao nekakva kolosalna tragedija, istorija Karađorđevića posle 1945. godine, sve do današnjih dana, u suštini je jedna malograđanska melodrama, sa elementima komedije. Lavovski deo savremene fabule ove sapunice vrti se oko nastojanja Karađorđevića da povrate imovinu kojom su njihovi preci raspolagali do 1941. godine na prostoru ondašnje Jugoslavije. Na tu temu pretendent na nepostojeću krunu Aleksandar Karađorđević posebno je osetljiv, reklo bi se – do razdražljivosti.
Dugo, valjda još od infantilnog besa manifestovanog na svečanosti na Gazimestanu (kojom prilikom su se verbalno sukobili „zlo i gore“), nije tako vrila „karađorđevićevska krv“. Proključala je ponovo ovih dana u ciničnom saopštenju povodom sudbine imovine koje se svojevremeno, pretežno u periodu od 1918–1934. godine, domogla tada vladarska porodica, odnosno kralj Aleksandar Karađorđević. Naime, Karađorđevići su odavno nezadovoljni rešenjem pitanja restitucije rečene imovine. Od dobara koja su se našla u posedu, odnosno zaostavštini kralja Aleksandra Karađorđevića, bivšeg iz Beograda, oni nisu dobili sve što su smislili da im pripada, pa su čak pretili da će zadovoljenje svog iščašenog razumevanja „pravde“ tražiti u Strazburu.
Karađorđević u svom najnovijem saopštenju navodi da raspolaže dokumentima o vlasništvu nad imovinom koju potražuje. U to, razume se, ne treba sumnjati. Njegov predak se zasigurno postarao da osigura plen kog se dokopao. Međutim, ova juristička dosetka možda može da zavara slaboumne ili do tuposti naivne, ali ne i bilo koga drugog ko makar ponešto poznaje istoriju ove zemlje. Karađorđevići su, naime, po povratku u Srbiju 1903. godine sa sobom doneli pretežno dugove. Kada im je posle 1903. godine vraćena nepokretna imovina koju je posedovao knez Aleksandar Karađorđević u trenutku proterivanja iz Srbije 1858, ta imovina mogla se meriti sa imetkom bolje stojećeg trgovca.
Stvarno bogaćenje Karađorđevića usledilo je posle 1918. godine. Gramzivi kralj Aleksandar nije znao ni za meru ni za zakon, a o tome je uverljivo svedočanstvo ostavio univerzitetski profesor Milan Bartoš, ugledni pravnik, u svom kratkom ali po „dinastiju“ razornom feljtonu Monarhija i novac. Korupcije u Kraljevini Jugoslaviji, čije je makar jedno i svakako najvažnije središte – po svim indicijama – bio upravo Aleksandar Karađorđević predmet su istraživanja koja su veoma otežana usled malog broja izvora. Ipak, pomenute indicije ne bi trebalo zanemarivati jer naprosto upadaju u oči svakome ko se ove teme prihvati.
U svakom slučaju dovoljno je jasno da je sticanje imovine koja je Aleksandra učinila jednim od „najbogatijih monarha Evrope toga doba“ (kako ističe „krunski savetnik“ Dušan Babac) i to u do bede siromašnoj zemlji (kakva je bila Jugoslavija dvadesetih i tridesetih godina 20. veka) moguće samo na načine koji su, najblaže govoreći, pravno i moralno upitni. Pogledajmo samo jedan odnos: u zemlji koja je imala jednu od najvećih smrtnosti dece u prvoj godini života u Evropi (što je indikator ekstremnog siromaštva) monarh je sticao imovinu u obimu da je važio – ponovimo – „za jednog od najbogatijih monarha Evrope toga doba“! I sve to – dakle jedno od najvećih dinastičkih imanja „u Evropi toga doba“ – za nepune dve decenije!
Pošto je to jedna od snažnih indicija o kakvom se sticanju imovine radilo razvijena je mantra o tome da je ovakvo bogaćenje omogućio miraz kraljice Marije. Miraz, odista, jeste bio izdašan, ali ni približno toliko da objasni porast vrednosti imovine Karađorđevića od nekoliko stotina puta! Ova bajka o mirazu, osim što posredno otkriva odbranašku nečistu savest, podseća na anegdotu o jednom lokalnom skorojeviću iz devedesetih godina prošlog veka koji se obogatio do razmera najimućnijeg čoveka u svom kraju zahvaljujući tome što je, prema rečima njegove prostodušne majke, „ostavio cigarete“.
U Karađorđevićevom saopštenju naročito je zanimljiv prepatetični deo u kojem on navodi da je u obnovu dvorskog kompleksa na Dedinju, koji je još uvek vlasništvo države, uložio svoj novac, i to milione: „Када смо се, након деценија нежељеног изгнанства, коначно вратили у отаџбину, моја супруга, Принцеза Катарина, и ја смо продали све што смо имали и та средства уложили у поправку и реновирање Краљевског комплекса, јер нисам могао да дозволим да ово прелепо место, заоставштина моје породице, даље пропада. Тиме су држави и грађанима Србије уштеђени милиони евра. То је урађено и да би Дворски комплекс био погодан и безбедан за посетиоце, јер нисам желео да Краљевски двор више буде ‘забрањени град’, као што је био деценијама, већ да се отвори за људе Србије и света. Такође, веровали смо и обећању добијеном од тадашње Владе, да ће бити враћен и да ће се неправда из прошлости исправити. Надам се да ово неће бити ‘илузорно обећање’“.
Ako je navedeno istina i ako je Karađorđević tako postupao samo na osnovu nekakvog obećanja (pa makar da je takvo obećanje nekada dala neka Vlada Republike Srbije) i očekivanja da će taj kompleks postati njegovo vlasništvo, onda je reč o čoveku kojem je potrebno starateljstvo. A ako je popravke preduzimao bez odobrenja Republike Srbije – onda je to i jedno divljaštvo, sračunato isključivo na ucenu koja se nazire na kraju citiranog dela saopštenja.
Pošto je sve do sada rečeno u ovom tekstu bilo pretežno vrednosno i istorijsko, a ne pravno rezonovanje, treba se osvrnuti i na taj aspekt. Najveći deo nekadašnje imovine koja se vodila na Karađorđeviće treba posmatrati kao dobra stečena u uslovima nepostojanja vladavine prava, kasnije i u uslovima otvorene monarhodiktature. Naročito u odnosu na imovinu stečenu od 1929. godine treba primeniti pravila tranzicione pravde koja se primenjuju prema nosiocima nedemokratskih režima, za koje postoje osnovi sumnje da su do imovine dolazili koristeći svoj privilegovani (u ovom slučaju – najprivilegovaniji) položaj u državi. Komisija kompetentnih istoričara i pravnika mogla bi da ponudi adekvatno rešenje, koje bi zadovoljilo istinski interes pravde i države, a ne maksimalistički i nelegitiman interes današnjih članova bivše dinastije, budući da se ovi interesi – za ovog autora oko toga nema spora – nedvosmisleno međusobno isključuju. Nelogično je, društveno pogubno, pravno neodrživo i istorijski neosnovano ne tretirati režim Aleksandra Karađorđevića kao diktatorski i na njega ne primeniti načela tranzicione pravde, kao na bilo koji drugi sličan režim. Razume se, isto bi trebalo postupiti u odnosu na sve ljude tadašnjeg režima. Ako se ne postupi na taj način, zaista bi bilo pravno teško odbranjivo odbijanje države da imovinu vrati onima na koje se ta imovina svojevremeno „uknjižila“. Pa makar se radilo i o Karađorđevićima…
STUPS: Diplomatija