Skip to main content

Siniša Tucić o zabeleškama iz karantina žena sa invaliditetom: Sigurnosti nema, ali svega drugog ima

Marginalci 09. okt 2020.
7 min čitanja

(Marijana Čanak i Svjetlana Timotić: „Zabeleške iz karantina“, „IZ KRUGA VOJVODINA“ – organizacija za podršku ženama sa invaliditetom“, Nova Sad, 2020.)

Nedavno je, u izdanju organizacije „Iz kruga Vojvodine“, izašla publikacija na srpskom i engleskom jeziku „Zabeleške iz karantina“ koja se sastoji od 12 tekstova žena sa invaliditetom, nastalih u periodu tokom vandrednog stanja i policijskih časova (april 2020.) izazvanim virusom Kovid 19. Skup tekstova koje su priredile Marijana Čanak, književnica i novinarka „Portala o invalidnosti“ i Svjetlana Timotić – izvršna direktorka organizacije „Iz kruga Vojvodina“ , sadrži pisane iskaze žena sa različitim vrstama invaliditeta o danima provedenim u kućnoj izolaciji. „Zabeleške iz karantina“, imaju karakteristike i dnevničkih zapisa (svaki tekst je obeležen datumom kad je napisan), aktivističkih poruka, esejiziranja i promišljanja na različite teme (o invalidnosti i šire) u novonastaloj situaciji globalne pandemije. U knjizi svoje karantinske dana opisuju: Tatajana Stojišić Petković, Olivera Ilikić, Irena Stojiljković, Dragana Marković, Dušanka Vukelić, Svetlana Janković Beljanski, Milica Janković, Milesa Milinković, Marija Vrebalov Đorđević, Jelena Rašić, Jasna Grizer I Jelena Radović. Ispred Portala o invalidnosti Marijana Čanak pitala je navedene žene sa invaliditetom kako žive tokom vandrednog stanja, šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom i sa ukućanima.

Pandemija Korona virusa prisutna je mesecima u našim životima. Po prvi put smo se našli u situaciji da je cela planeta u opasnosti i da putem medija dobijamo vesti o novoobolelima širom sveta. Svakodnevno primamo uznemiruće vesti i na njih na različite načine reargujemo. Ono što je u ovom trenutku jedino izvesno je da je neizvesno koliko će ova pandemija trajati i na to upućuje i sam početak knjige u kojem psihološkinja, smeh joga liderka i aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom Tatjana Stojišić Petković upozorava:

„Svaka stresna situacija koja dugo traje, uz neizvesnost koliko, unosi posebnu vrstu nemira, jer svi po prirodi stvari želimo da znamo neke vremenske okvire“.

Nažalost, prošlo je bezmalo 5 meseci od kada su tekstovi žena sa invaliditom pisani, a mi i dalje, iako je vandredno stanje ukinuto, a policijskog časa nema, živimo u nekoj vrsti karantina. Novonastalu situaciju u kojoj smo se prvi put našli, možda najbolje opisuje krilatica novosadske blogerke i književnice Tatjane Tucić „Sigurnosti nema, ali svega drugog ima“. I zaista, čitajući tekstove uočavamo da su gore pomenute autorke izuzetno zanimljive žene koje se svaka na svoj način sučava sa prvom globalnom svetskom pandemijom u 21. veku i sa neizvešnošću.

Ako su u nekim prethodno objavljenim izdanjima organizacije „Iz kruga Vojvodine“ portreti, lične priče, samopredstavljanja, autobiografski momenti žena sa invaliditetom bili u prvom planu (npr. „Žene koje menjaju stanje stvarnosti“iz 2018. koju su takođe priredili Svjetlana Timotić i Marijana Čanak) tekstovi iz publikacije „Zabeleške iz karantina“ su više okrenuti trenutcima u kojima su nastajali, konkretnom delovanju u situaciji izazvanoj Korona virusom. Premda su bezmalo sve autorke jednim delom i aktivistkinje u invalidskom pokretu, one provode dane u izolaciji, angažovane u domenima sopstvenih profesija, pokušavajući u tekstovima koji se nalaze u knjizi (a koji su nastajali u vreme vandrednog stanja), da znanjem i iskustvom pomognu kako osobama sa invaliditetom, tako i osobama bez invaliditeta da što bezbolnije prebrode kriznu situaciju.

U uvodnom tekstu (umeto predgovora), jedna od priređivačica publikacije i izvršna direktorka organizacije „Iz Kruga Vojvodine“ Svetlana Timotić piše o problemima sa kojima se susreću žene sa invaliditom u svakodevnom životu i kako se ti problemi još više usložnjavaju u vreme pandemije Kovid-19. O zdrastvenoj nezi koja je nedostupna ženama sa invaliditetom, što se u vreme pandemije još više usložnjava. Prirađivačica skreće pažnju na to kako bolnice i centri koji su namenjeni zbrinjavanju zaraženih nisu pristupačni osobama sa invaliditetom. O tome kako se žene sa invaliditetom raspituju kako da dobiju dozvolu za kretanje personalih asistenata i neformalnih negovatelja tokom policiskog časa, o ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama o kojim niko ništa ne govori…

Odmah zatim, u prvom tekstu nakon uvoda Svjetlane Timotić, već pomenuta Tatjana Stojišić Petković govori o korona virusu iz pozicije psihološkinje i psihoterapeutkinje opisujući svoj rad sa klijetima i klijentkinjama koji se u novonastalim okolnostima odvija onlajn, o nasilju u porodici u vreme izolacije, patnerskim odnosima, depresiji, alkoholizmu i štetnosti olakog posezanja za lekovima.

Olja Ilikić, aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom sa dvodecenijskim iskustvom u pružanju podrške ženama sa i bez invaliditeta koje su izložene nasilju i diskrimanaciji iz Beograda govori o drugačijem organizovanju života u vreme karantina, komunikaciji sa rodbinom i prijateljima preko interneta, o pomoći koju dobija od gerontodomaćice i prelasku kod sestre jer je gerontodomaćica u mogućnosti da joj donese samo hleb i mleko bez ulaska u stan. Takođe iz njenog teksta možemo saznati o gledanju kriminalističkih serija za vreme kućnog karantina, o povezivanju osoba sa invaliditetom putem fejsbuka i o nekim ličnim temama koje uključuju promišljanje novonastale situacije.

Irena Stojiljković, diplomirana defektološkinja i psihoterapeutkinja iz Novog Sada pod supervizijom u svom tekstu piše o osećanjima, nervozi i strahu, o strukturi dana koju je napravila a koje može da podražava njeno fizičko i psihičko zdravlje. U jednom delu teksta pominje i izazove sa kojima se suočava kao osoba oštećenog sluha pri čitanju sa usana u novonastaloj situaciji, o volonterskom pružanju psihoterateutske podrške putem mejla i o provođenju večeri sa suprugom i desetogodišnjim sinom uz društvene igre.

Zanimljiv je tekst profesorice engleskog iz Novog Sada Dragane Marković o davanju časova onlajn, u uvodnim razgovorima sa učenicima o situacijama u različitim zemljama, ljutni na ljude koji ne nose maske, problemima koje ima kao korisnica personalne asistencije zbog policijskog časa.

Dušanka Vukelić, medicinska sestra u penziji iz Smedereva, piše o hronogiji pandemije, informacijama koje je dobijala putem medija iz Kine i Italije, poredi novonastalu situaciju sa ratnim godinama s početa devedesetih kada je bila ranjena, provođenju vremena sa porodicom, igranju i razgovorima sa svojom unukom i o tome da ima potrebu da piše o životu…

Svetlana Janković Beljanski, aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom iz Valjeva opisuje svakodnevni porodični život sa mužem i ćerkom. Pripremanje obroka, nabavku namirnica u novonastalim okolnostima. U jednom pasusu teksta se priseća dana kada je u vreme velikih poplava bila na fukciji zamenice gradonačelnika i kada je pozivala osobe sa invaliditetom u ugorženim zonama i tudila se da im pomogne ako im je nešto potrebno. Posebno su emotivni delovi kada opisuje kako ona i njena ćerka zaplaču, a muž im se buntovnički smeje.

Milica Janković, autorka bloga Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih iz Mladenovca piše da svoje karantinske dane provodi radeći stvari za koje ranije nije imala vremena. Uči da kuva i mesi, čita knjige, tu i tamo nešto napiše. Razmišlja na temu globalne pandemije o ljudima koji se širom sveta muče i umiru. O zatvaranju kompanija i gubitku posla. U tekstu govori o tome kako pokušava da piše i da volontira onlajn. Želi da kada sve prođe zagrli sve ljude koje voli i da napravi žurku preživljenja.

Direktorka Filmskog festivala „Uhvati film“, aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom i teoretičarka roda invalidnosti Milesa Milinković iz Novog Sada na duhovit način opisuje svoje dane provedene u karantinu. U tekstu govori o svojim organizacionim aktivnostima pre novonastale situacije i o drugačijem organizovanju života za vreme pandemije. Sa dozom humora piše o ljubavi, pokrećući veoma važna teme o državi koja bi mogla zloupotrebiti novonastalu situaciju i postavlja pitanja hoćemo li postati Gilead iz Sluškinjine priče, a sve pod floskulom borbe protiv virusa.

Marija Vrebalov Đorđević, dizajnerka za unutrašnji dizajn po principima feng-šuija i unverzalnog dizajna i aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom iz Novog Sada govori o karantinu, prisećaju se sličnih situacija izdvojenosti i izolovanosti iz svog života. Razmišlja da je teško i pojedinačno i globalo i da ceo svet od prvih komšija, susednog grada, države i celog kontineta prolazi kroz ogromu transformaciju. Na kraju teksta poručuje da je sve smrtonosno ako ne shvatimo da svako od nas pojedinačno može da spase svet razumom, ljubavlju, mirom i prihvatanjem.

Jelena Rašić, diplolmirana ekonomistkinja iz Novog Sada, koja je kako piše često u ulozi žive knjige koja bez trunke cenzure demistifikuje različite teme iz života mladih žena sa invaliditetom u tekstu govori o šifri na Netfliksu, seriji o ženama koje su u zatvoru koju gleda dok je i sama u karantinu, o šetanjama sa svojim psom za vreme izolacije u kojoj se nalazi kao na minskom polju i o bočici aktivnog kiseonika koju nosi u džepu kao jedinom oružju u datoj situaciji. O majci koju jedino viđa za vreme izolacije i koja mora da je napusti pre policijskog časa, o ocu sa kojim se čuje preko telefona i o nedostatku kokica koje svi kupuju za vreme izolacije. Kokice kao neizostavan deo porodičnog uživanja uz film, u njenom zapisu mogu da aludiraju na Koronu kao globalni medijski spektakl.

Jasna Grizer, diplomirana pedagoškinja iz Novog Sada, autorka bloga Mape mom umu, opisuje dane u izolaciji koje provodi sa decom i mužem. O učenju na daljini, šetnjama sa svojim mopsom, brigama koje deli sa mužem i o Štrandu koji joj nedostaje. Dan joj je ispunjen i o sebi ništa novo nije otkrila. Piše da kad sve ovo prođe želi da se bućne u Dunav.

Jelena Radović, diplomirana pravnica, predsednica Udruženja građana Sunce za cerebralnu i dečiju paralizu Južnobačkog okruga Novi Sad, autorka i voditeljka motivacionih tribina za podršku osobama sa invaliditetom piše o prekidu boravka u banji Kanjiža zbo Korona virusa, danima koje provodi sa roditeljima u izolaciji, kontaktima sa sestrama i radu na svojoj trećoj knjizi. O motivacionim porukama koje šalje putem društvenih mreža i o nevidljivom neprijatelju koji je naučio da živi u izolaciji. I njoj je bila želja da nakon izolacije prva vidi Dunav.

„Zabeleški iz karantina“, jesu vredna svedočanstva o danima žena sa invaliditetom za vreme epidemije Covid-19. Premda su svi tekstovi pre štampanja knjige bili objavljeni na „Portalu o invalidnosti“ i s obzirom na to da je i autorkama kao i svima nama internet bio jedini način komunikacije, štampana publikacija u potpunosti pripada literaturi 21. veka. Nevezano za invaliditet, tekstovi se mogu sagledavati i kao književni i iz njih se na najbolji način čita ženski pogled na svet u jednoj zemlji u tranziciji suočenoj sa globalnom pandemijom. Sa druge strane, posmatrajući iz vizure aktivizma za prava osoba sa invaliditetom, uviđamo brojne probleme koje se tiču i pristupačnosti, personalne asistencije, prava na izbor, zdrastvenog i socijalnog sistema. Iz tekstova autorki, uočava se kako sva prava za koja su se žene sa invaliditetom, dugogodišnjim aktivizmom izborile, lako mogu biti dovedena u pitanje kod prve vandredne situacije. Ipak, ono što ohrabruje iz „Zabeleški iz karantina“ možemo primetiti zavidan potencijal aktivizma žena u invalidskom pokretu, njihovu spremnost da prepoznaju problem, ukažu na njega i pravovremeno reaguju.

Pandemija virusa Covid-19 još uvek traje, kao i neizvesnost o kojoj je pisala Tatjana Stojišić Petković. Iz dana u dan dobijamo nove vesti. Prazne linije na kraju knjige naslovljene kao „Mesto za vaše zabeleške iz karantina“, pokazuju da je ova knjiga otvorena za dopisivanje i za novu kreativnost hrabrih žena koje se suočavaju sa problemima 21. veka od kojih je Korona virus samo početak. Borba za svet u kojima će imati svi jednake mogućnosti traje i poprima nove oblike. Ako želite da svoje zabeleške podelite sa ovim autorkama i sa drugim čitaocima , pošaljite ih na mejl office@izkrugavojvodina.org ili poštom na adresu Bulevar Vojvode Stepe 67, Novi Sad. Od vaših budućih zabeleški zavisi koliko smo situaciju u kojoj smo se našli shvatili ozbiljno. Trebalo bi da pravovremeno pokušamo da damo odgovor na neka pitanja, da ne bi polako postajali stanovnici Gileada na šta je u svom tekstu upozorila Milesa Milinković.

Neizvesnost i dalje traje, o čemu svedoče i ostavljene prazne linije na kraju knjige, naznačene kao Mesto za vaše beleške iz karantina“.

(Autonomija)