Kao što smo videli u prethodnom tekstu, srpska se populacija – reč “narod” principijelno ne koristim – na prvim višestranačkim izborima svesno, nedvosmisleno, plebiscitarno većinski opredelila za ostanak unutar autoritarnog modela vladavine, u režimu Slobodana Miloševića, koji se političkom pseudomorfozom – fenomenom koji je u političku filozofiju uveo Đinđić – “ulio” u prazne forme parlamentarne demokratije i za rezultat doneo dvostruku degradaciju: i autokratije i parlamentarne demokratije.

Staro vino je “uliveno” u nove mehove, propali su i mehovi i vino.

Od prvih parlamentarnih izbora naovamo i autoritarnost i parlamentarizam su podjednako erodirali, tako da trenutni jaki čovek decenije, Vučič – koji slovi za ne znam kakvog tiranina – ima efektivnu vlast isključivo nad onoliko muškaraca i žena koji (iz ovih ili onih razloga, koji nisu uvek ideološki) glasaju za njega, dok u ostaku populacije – koji je verovatno brojniji, ali politički neorganizovan – nema apsolutno nikakav autoritet, štaviše često bude predmet omalovažavanja koja je – obrni-okreni, bez obzira zaslužuje li Vučič omalovažavanja – istovremeno omalovažavanje institucije predsednika Republike.

Pojmom “pseudomorfoza” – pozajmljenim iz geologije – Zoran Đinđić je označio “stanje u kojem jedno društvo ili država preuzima spoljašnje, moderne institucije i forme, dok unutrašnji sadržaj, mentalitet i stvarni odnosi ostaju stari, nepromenjeni i anahroni”. Upravo sam na to mislio kad sam u prethodnom tekstu napisao parabolu o srpskim radikalizmima čije su kliničke slike različite, ali koji su svi radikalizmi.

Na njegovu nesreću – dodatnu nesreću Srbije, a u perspektivi verovatno i regiona – Đinđić je bio uveren da se taj mentalitet može promeniti, da mentalitet nije (kao što i nije) nešto urođeno, nešto za svagda determinisano, da se stvari mogu preokrenuti u dobrom pravcu ukoliko napredak ekonomije i osamostaljenje institucija raskuju lance materijalne zavisnosti (i straha) od države i podstaknu građane da krenu putem dekolektivizacije, samooslobađanja i afirmacije sopstvenih ličnosti, umesto putem satiranja na projektu oslobađanja “porobljene braće” u okolnim zemljama. (Uobičajeni patriotski komentar na ovakve tvrdnje – “šta ti imaš protiv oslobođanja porobljene braće” – u Srbiji zatvara mnoga usta, a sa ustima i mnoge mogućnosti).

Đinđić je u privatnim razgovorima često pominjao čuvenu Churchill-ovu definiciju uspeha kao sposobnosti istrajnog podnošenja neuspeha. Znao je da kaže – i privatno i javno – da srpsko društvo nije savladalo ni jedan istorijski neuspeh i da – zahvaljujući račundžijski plačljivoj resantimanskoj “eliti goroj od rulje” (Kovač) naopaki smisao svog istorijskog postojanja pronalazi u naricanjima i jadikovkama nad neuspesima, izgubljenim bitkama i kovanjima jalovih planova za osvetu.

Kakve su bile šanse da Đinđićev projekat uspe, to je već domen kontrafaktualne istorije – lično mislim da su bile gotovo nikakve i da bi (sasvim moguće) pozitivne promene i pomake brzo amortizovala i progutala vekovna društvena inercija – ali kao što je posle globalnog pada komunizam fantom slobode nasmrt preplašio srpsku elitu – koja je učinila ustupak duhu vremena, uvela pesudomorfloški parlamentarizam, a zadržala autoritarni sistem vladavine – tako je i duh slobode koji se neposredno posle formiranja Điniđićeve vlade počeo širiti po Srbiji bio dovoljno jak razlog da mračni neformalni entiteti iz beogradske duboke čaršije, donesu odluku da se tome mora stati na put fizičkom eliminacijom Zorana Đinđića, koji je dan pre sterljanja uživao podršku svega 7% populacije Srbije.

Ja sam u nekim od mojim fikcionalnih radova masovni, invazivni animozitet prema Đinđiću – zajednički i radikalskoj i građanskoj Srbiji – opisao kao prećutni kolektivni pristanak na Đinđićevo ubistvo i ko zna koje po redu bekstvo od slobode.

To se u tekstovima ovakve vrste ne može tako napisati, ali to ne znači da to u jednom skrivenom smislu nije tačno.

Radikalizam A je petog oktobra 2000 sišao sa scene – urušavanjem, ne prevratom kako se površno misli – godinu dana nakon ubistva Đinđića na scenu je kao rezultat državnog udara sa usporenim dejstvom, stupio srpski radikalizam B, umalo mi se omače da napišem “sa demokratskim likom”.

Vlade Koštunice i Tadića (2004 – 2012) formalno su bile demokratske, u smislu da nisu bile nasilničke, ali su suštisnki bile samo još jedna u nizu pseudomorfoza, još jedno “ulivanje” velikosrpske ideje u novu, “građansku” formu, koje je – kao i ono prethodno, Miloševićevo – dodatno erodiralo i “ideju” i demokratiju.

Koštunica i Tadić su – bilo kao tandem, bilo svaki za svoj račun – u rekordnom roku demontirali sva (ne baš brojna i ne baš uspešna) postignuća Đinđićeve vlada na poslu uređenje i institucionalizacije državnog aparata, poštovali su demokratske procedure gde god (i kad god) nisu dolazile u koliziju sa velikosrpskom idejom – a prečesto su dolazile – nisu uvek (pogotovo to nije činio Koštunica) prihvatali savete sive eminencije Dobrice Ćosića, koji je (kao i uvek iz senke) povlačio nacionalne konce, pa se tako, recimo, Tadić – uprkos “oštrom Ćosićevom protivljenju da predsednik Srbije ode u Srebrenicu i da se izvini se u ime Srbije i njenih građana, jer da takvi potezi štete srpskim nacionalnim interesima – dve hiljade pete ipak pojavio u Potočarima.

Već sledeće, 2006, u mesecima uoči referenduma za nezavisnost Crne Gore, i Tadić i Koštunica su se okanuli demokratskih načela i počeli ulagati ogromne napore da spreče izglasavanje nezavisnosti de facto već nezavisne Crne Gore.

U tome nisu uspeli jer je u međuvremenu, jer je skupa sa institucijama, erodirala i “srpska ideja”. Nije više bilo snage ni za destrukciju. Srbija više nije bila u stanju – i od tada će sve manje biti – da na okupu drži samu sebe, kamoli fanotmsku državnu zajednicu.

(CdM, foto: N1)