Dok se Srbija približava neizvesnim izborima, predsednik Vučić balansira između veza sa Rusijom i ambicija ka EU. Međutim, rastuće geopolitičke tenzije i pritisak na domaćem terenu sužavaju njegov manevarski prostor.

Dok se dim od požara polako razvejava iznad Srbije, političke debate koje su požari otvorili još nisu ugašene.

Početkom avgusta Srbiju su zahvatili veliki požari, a samo u Specijalnom rezervatu prirode Deliblatska peščara bilo je pogođeno više od 3.500 hektara. Vatrogasci, vojska i helikopteri danima su se borili sa vatrenom stihijom.

A onda je u Niš stigao ruski protivpožarni avion Il-76. Srbija se za pomoć obratila Moskvi, učinivši Rusiju prvom stranom zemljom od koje je zatražila da pošalje protivpožarni avion. Provladini mediji dočekali su ga slavljeničkim izveštavanjem, nazivajući avion „ruskom zveri“.

„Imajući u vidu da u okviru Mehanizma civilne zaštite EU ne postoje raspoloživi protivpožarni avioni ovog kapaciteta, pristigao ruski avion će značajno ojačati naše kapacitete u borbi protiv požara u Deliblatskoj peščari“, rekao je Luka Čaušić, načelnik Sektora za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova.

Pragmatičan izbor – ili politička poruka?

Ovaj potez, međutim, ubrzo je počeo da se posmatra kroz geopolitičku prizmu, jer je Srbija zatražila rusku pomoć pre nego što je aktivirala Mehanizam civilne zaštite Evropske unije.

Kada je to učinila, reakcija je bila brza. Brisel je mobilisao četiri helikoptera iz strateške rezerve stacionirane u Češkoj, Rumuniji i Slovačkoj, kao i kopnene vatrogasne timove iz Nemačke i Rumunije.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odbacio je ideju da je odluka Srbije da se najpre obrati Rusiji bila znak političkog svrstavanja uz Moskvu.

„Što se tiče oruđa i opreme, mi smo evropski gigant. Helikopteri koje smo dobili za gašenje požara iz Evrope su slabiji od naših, imaju manju nosivost nego naši“, rekao je Vučić tokom posete Deliblatskoj peščari.

Malo Zelenski, malo Putin

Epizoda s požarima dogodila se manje od dve nedelje nakon što je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski doputovao u prvu zvaničnu posetu Srbiji.

Dvojica predsednika potvrdila su podršku teritorijalnom integritetu svojih zemalja, što je za Beograd posebno značajno jer Ukrajina ne priznaje nezavisnost Kosova.

Ali Vučić istovremeno pokušava da zadrži i drugu stranu, kaže Vuk Vuksanović, politikolog i predavač spoljne politike na Kings koledžu u Londonu.

Zato poseta Zelenskog Moskvi mora da bude predstavljena kao posledica pritiska Zapada.

„Vučić sada pokušava da osigura to da mu ni Zapad, ni Rusija ne budu otvoreni protivnici tokom izbornog ciklusa“, dodaje Vuksanović.

„Zelenski je prvenstveno primljen kako bi se vladajuća koalicija u Srbiji Evropljanima predstavila kao veliki prijatelj Ukrajine – isto kao što se pokušava predstaviti Trampovoj administraciji kao veliki prijatelj Izraela – prvenstveno s ciljem da se obezbedi da ni Evropska unija ni Sjedinjene Države ne budu protivnik vladajuće stranke tokom izbornog cikusa.”

Koliko dugo?

Problem je u tome što bi prostor za održavanje svih tih odnosa mogao da se sužava.

Što je dublji sukob između Rusije i Zapada, Srbiji je teže da ostane bliska s obe strane, a da se ne suoči s pritiskom da bira. Evropska unija jasno traži od zemalja kandidata da svoju spoljnu i bezbednosnu politiku usklade s politikom Unije. Odbijanje Srbije da uvede sankcije Rusiji ostaje jedna od većih prepreka napretku u evrointegracijama.

Ali ni Moskva nema razloga da lojalnost Beograda uzima zdravo za gotovo, kaže Vuksanović. On smatra da Rusija nema potpuno poverenje u Vučića, iako podržava njegov narativ o „obojenim revolucijama“.

Za Vučića, međutim, dugoročno pitanje odnosa Srbije s Rusijom sada može i da sačeka. Urgentno pitanje jeste da li će preživeti izbore i ostati u poziciji da nastavi da balansira između Istoka i Zapada.

(Deutsche Welle/foto: Beta)