Skip to main content

Podkast Reaguj!: Loš tretman trudnica odraz odnosa prema ženama u društvu

Ogledalo 11. feb 2022.
6 min čitanja

Tretman trudnica i porodilja u porodilištima u Srbiji mora se poboljšati, i zbog toga je dobro što su žene na društvenim mrežama i grupama, kao što je Fejsbuk grupa “Stop nasilju u porodilištima!”, počele javno da govore o ovom problemu, saglasne su sagovornice 87. epizode podkasta “Reaguj!”

Centar za mame je skoro godinu dana deo jednog velikog istraživanja koje vodi Pedijatrijski institut iz Trsta, a koje se bavi procenom nege u porodilištima u čitavom svetu, odnosno u evropskom regionu Svetske zdravstvene organizacije. U ovom projektu učestvuje 19 zemalja, a prvi rezultati objavljeni su na osnovu istraživanja u 12 država. Centar za mame je na ovom projektu partner za Srbiju. Kako objašnjava Jovana Ružičić iz ove organizacije, dosadašnji rezultati pokazali su da je u svih 12 posmatranih zemalja urušen kvalitet nege i brige o porodiljama.  

“Nažalost, rezultati za Srbiju nisu baš sjajni. Ipak, oni nas ne iznenađuju, jer se mi bavimo temom akušerskog nasilja već dugi niz godina, i verujemo da bi slični rezultati bili i van pandemije. A opet, sa druge strane, vidimo da su i neke mnogo bogatije i mnogo demokratskije zemlje od ove naše dosta loše prošle na tom istraživanju”, kaže Ružičić. 

Kako ona objašnjava, istraživanje se fokusiralo na aspekte koje je definisala Svetska zdravstvena organizacija, među kojima su i briga o porodiljama i briga o bebama. 

“Nemamo slično istraživanje koje je rađeno pre pandemije, sa kojim bismo mogli uporediti ove rezultate, ali ono što znamo iz našeg iskustva, jeste da je problem odnos prema porodiljama. Tako su i sada u ovom istraživanju mame rekle da nisu bile zadovoljne time – od toga da se nisu osećale kao da imaju aktivnu ulogu u svom porođaju, do toga da se često nisu pitale šta se pred njima dešava. Na primer, broj žena u Srbiji koje nisu dobile lekove za ublažavanje bolova tokom porođaja je 46,2 odsto. Dakle, skoro pola žena u Srbiji tokom pandemije nije moglo da primi epiduralnu anesteziju, dok je taj broj recimo samo 4,6 odsto u Francuskoj koja je imala u ovom istraživanju, za taj konkretni parametar, najbolji rezultat”, kaže Jovana Ružičić. 

Ona napominje i da su ovakvi rezultati, i uopšte ovakav tretman žena u porodilištu – višedecenijski problem i rezultat neulaganja u zdravstveni sistem. Pored sistemskih problema u zdravstvu, loš odnos prema porodiljama odraz je odnosa prema ženama u čitavom društvu. 

Jovana Ružičić (Foto: Srđan Plavšić/ustupljeno Autonomiji)

“Zaista mislim da su ovi rezultati posledica jednog tradicionalnog društva kakvo to Srbija jeste.  Mi smo kultura koja ne voli i ne podržava previše žene. Pritom, postoji jedno očekivanje od žena da će one prihvatiti bilo kakav tretman i biti srećne samo zato što su izašle žive i zdrave sa bebom. Rezultati jednog istraživanja od pre sedam godina kažu da svaka deseta žena u Srbiji ne želi nikad više da postane mama samo zbog iskustva koje je imala u porodilištu. To iskustvo je veoma bitno za dugoročni odnos prema sebi, prema sopstvenim reproduktivnim kapacitetima, prema sopstvenoj želji da li ćete imati dete ili još dece jednog dana, kao i za to kako ćete sebe posmatrati kao majku. I zato je jako bitno da naglasimo da se u porodilištima rađaju bebe, ali se rađaju i mame”, objašnjava Jovana Ružičić. 

Kada je reč o zaštiti prava porodilja i pacenijata i pacijentkinja uopšte, advokatska pripravnica u kancelariji Beljanski Angelina Ilić objašnjava da je neophodno da su pacijenti i pacijentkinje upoznati sa svojim pravima.

“Prvo pitanje je – koja su moja prava, drugo – kako mogu da ih zaštitim, i na kraju – kome mogu da se obratim radi njihove zaštite. Mnogobrojna prava su zagarantovana našim Zakonom o pravima pacijenta, dakle, ona su sveobuhvatno regulisana. To su sada pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, na informacije, na preventivne mere, na obaveštenja… Međutim, mislim da su u ovakvim slučajevima od najveće važnosti pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, kao i pravo na bezbednost, pri čemu se moraju poštovati određeni standardi. Tako je, na primer, donet Kodeks etike koji se mora poštovati. Takođe, ukoliko konkretno govorimo o GAK Narodni front, oni su doneli i poslovni kodeks u kojem je propisano da je zaposleni dužan da se sa najvećim stepenom profesionalnog uvažavanja odnosi prema pacijentima, da ne sme da ispoljava bilo kakvo neraspoloženje, i ne sme agresivno, arogantno ili suviše emotivno da reaguje u komunikaciji”, kaže sagovornica podkasta “Reaguj!” Angelina Ilić. 

Ako su prava pacijenta ili pacijentkinje povređena, prva opcija žalbe je – prigovor. 

“On se može direktno uputiti direktoru zdravstvene ustanove, odnosno zdravstvenom radniku koji rukovodi procesom rada, i može se uputiti savetniku za zaštitu prava pacijenata. Veoma je jednostavno izjaviti ovakav prigovor. Dakle, može se i usmeno izjaviti u kancelariji savetnika, može se poslati i pisanim putem. Savetnik mora u vrlo kratkom roku da utvrdi sve bitne činjenice koje se odnose na konkretan slučaj. On će se obratiti konkretnoj zdravstvenoj ustanovi na koju se taj prigovor odnosi, a oni moraju da mu omoguće pristup svoj dokumentaciji koja se odnosi na taj slučaj i da pruže sve potrebne informacije. Za kršenje ove obaveze od strane zdravstvene ustanove, ukoliko ona ne pruži pristup svoj dokumentaciji, propisana je prekršajna odgovornost”, objašnjava Angelina Ilić iz Advokatske kancelarije Beljanski. 

Ilustracija: Pixabay

Ukoliko pacijent nije zadovoljan izveštajem savetnika, može se obratiti i drugoj instanci. 

“Jedna od opcija je Savet za zdravlje. Takođe, može da se obrati i organizaciji zdravstvenog osiguranja. Može se pisati i zahtev Ministarstvu zdravlja. To bih izdvojila kao jednu od mogućnosti ukoliko želimo da ukažemo na neke sistemske nedostatke u funkcionisanju pojedinih zdravstvenih ustanova. Ministarstvo zdravlja može da sprovede vanrednu kontrolu kvaliteta stručnog rada zdravstvene ustanove i smatram da je ovo veoma važno procesno sredstvo, budući da i građani mogu da ponesu taj zahtev. Naravno, posle zavisi od Ministarstva da li će uzeti sve to u obzir ili ne, da li će pokrenuti takav postupak ili ne, ali ukoliko postoji pritisak javnosti i masovnost takvih prigovora i zahteva, smatram da će se teško oglušiti o tako nešto”, kaže Angelina Ilić. 

Značaj pritiska javnosti potvrđuje i Jovana Ružičić iz Centra za mame. Ona kaže da je dobro što su žene počele više da pričaju o svojim iskustvima u porodilištima, ali i da situaciju neće promeniti društvene mreže, već zakoni.  

“Bitno je da žene pričaju, zato što time spoznaju da nisu jedine koje su imale loše iskustvo. I to njihovo pričanje može da da neke male konkretne rezultate u porodilištima odakle dolaze. Ali, ono što je još jako bitno je da žene prijavljuju ovakve slučajeve. Društvene mreže jesu dobre jer nam daju pravo da podelimo svoje priče i da se druge žene ohrabre na to, ali neće društvene mreže promeniti svet, već zakoni”, zaključuje Jovana Ružičić iz Centra za mame. 

Lična iskustva

Aleksandra Bilinović imala je prirodni porođaj početkom novembra prošle godine, a u bolnici je provela tri dana. Iako kaže da je generalno zadovoljna uslovima u kojima se porađala, dodaje da bi se na neke aspekte ipak moralo obratiti više pažnje. 

Obroci su jako mali. Doručak i večera su vrlo slični. Dobiješ dva koluta salame, sa parčetom hleba i neki nedefinisani sir. Ručak ume biti relatvno normalan, a dešava se da dobiješ kuvanu jabuku koja liči na trulu jabuku. U svakom slučaju, užasno malo hrane se dobije za obroke. Pribor za jelo nemaju. Tako da onaj ko ne ponese svoj, treba da jede prstima, valjda, ne znam kako su to smislili”, kaže Aleksandra Bilinović. 

Eleonida Kopilović se porodila u septembru 2020. godine, a za razliku od Aleksandre, imala je carski rez i u bolnici je provela sedam dana. Za uslove kaže da su bili korektni, za lekare da su bili odlični, a što se babica tiče – kako koja; neke su bile pažljive, a druge – nezainteresovane.  Eleonida je čitavu trudnoću vodila kod privatnika, zato što je htela da izbegne gužve, a samim tim i potencijalnu zarazu. Ipak, kako ona kaže, određena testiranja pokušavala je da radi u državnoj ustanovi, ali se dešavalo da su termini bili prebukirani ili da lekara nije bilo. 

“U domove zdravlja sam slabo odlazila, a termini u bolnici naravno da nisu postojali. Postojali su samo za genetiku, koja je takođe bila prebukirana. Dolazili su lekari iz Novog Sada i Beograda i  čak je i bila takva mera zbog korone da nisu mogli da dođu. Što se tiče pregleda, funkcionisao je samo dispanezer, dom zdravlja za žene, u koji nisam dolazila zbog straha od zaraze”, priča Eleonida Kapilović. 

Mada je sam porođaj na kraju protekao u dobrom redu, i Eleonida smatra da je potrebno da se radi na brojnim poboljšanjima – počev od onog najosnovnijeg koji ne zahteva finansijski kapacitet – a to je odnos prema porodiljama. 

Puste te da se brineš sam o sebi, da postavljaš pitanja ili da čitaš sa interneta. Trebalo bi da više pričaju o postporođajnoj depresiji, o problemima koji će naići sa bebom, o ishrani, dojenju, i tako dalje. To je malo zapostavljena tema”, zaključuje sagovornica podkasta “Reaguj!”. 

Irena Čučković (redakcija podkasta “Reaguj!”)