Penzionerima u Srbiji će mnogo više pomoći reformske mere od ad hoc novčanih dodataka, baš kao što bi očuvanje i reorganizacija državnih apoteka značila više nego jednogodišnje smanjenje cena pojedinih lekova, navodi mr Nadežda Satarić iz Udruženja građana „Snaga prijateljstva“-Amity za portal N1.

Upitana o tome koliko će najavljena jednokratna pomoć penzionerima, koju je najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić (obećavajući 20.000, 27.500 ili 35.000 dinara) zaista pomoći najstarijima u državi, ona odgovara da su sistemske mere ono što je potrebno.

„Licemerno je da neko svojim reformskim merama u PIO sistemu, kojima zapravo urušava taj sistem i tako dovodi Srbiju među zemlje sa najslabijom penzionom zaštitom u Evropi, sada najednom nešto poklanja istim tim penzionerima“, kaže sagovornica N1.

Dodaje da se lično ne oseća da spada među najugroženije stanovništvo u zemlji i da joj nikakvi pokloni od bilo kog pojedinca niti od države nisu potrebni.

„Doživljavam to kao populističku meru. Jesam za reformske mere i mehanizme, koji će obezbediti trajnu podršku države zaista najugroženijem delu stanovništva, a ne ad hoc jednokratne intervencije, koje trenutno ‘gase žeđ’, ali ne rešavaju krucijalne probleme siromaštva u kojem nemali broj građana Srbije, ni kriv ni dužan, živi“, naglašava Nadežda Satarić.

„Umesto jeftinijih lekova – državne apoteke“

Upitana koliku će pomoć smanjene cene lekova doneti, odgovara da bi mnogo bolja mera bila da država pod hitno prekine sa zatvaranjem državnih apoteka, „već da napravi njihovu reorganizaciju i racionalizaciju, da bi one mogle nesmetano da nastave da rade, proizvode magistralne lekove, a koje inostrane apoteke inače ne proizvode“.

„Snadbevene domaće apoteke ne prodaju lekove po tržišnim cenama da zarađuju na njima, kao što to čine inostrane, već će vam farmaceuti u domaćoj apoteci uvek ponuditi da kupite isti lek, samo drugog proizvođača po povoljnijoj ceni, za razliku od inostranih gde vam uvek nude da kupite najskuplje lekove, koje farmaceutske kuće reklamiraju“, ističe naša sagovornica.

Domaće apoteke će biti najbolja konkurencija inostranim, dodaje.

„Davanje novca iz budžeta svih građana, izabranim kompanijama za izabrane lekove, koje će onda građani jeftinije plaćati, samo trenutno pomaže pojedincima koji baš te lekove upotrebljavaju, a šta će da rade oni ostali kojima trebaju neki drugi lekovi. I šta će da bude posle godinu dana, kada prođe taj period, a više ne bude ni jedne domaće apoteke“, pita Nadežda Satarić.

Onda će, zaključuje, moći da se leče samo oni najbogatiji.

„Ukidanje PDV-a na lekove i medicinska sredstva bi bila pravičnija mera podrške stanovništvu“, ukazala je ona.

Da li srpski penzioneri mogu da putuju?

Članovi „Snaga prijateljstva“-Amity su, kaže ona, u dnevnom kontaktu sa velikim brojem penzionera sa prosečnim ili sa penzijama nižim i od najnižih, pa čak i sa pojedincima koji su stariji, a van penzijskog sistema su.

„Neki od penzionera i sa prosečnom penzijom, uspeju da se organizuju, uštede ili da dobiju materijalnu podršku od svoje dece ili neke ušteđevine, ili pak od zarada i iz penzije i da odu nedelju ili 10 dana na odmor. Mnogi koriste i vaučere koje država daje za penzionere, pa iako su oni samo 10.000 dinara po osobi za 2026. godinu, oni pomognu da se otputuje negde“, navodi.

Govoreći o dalje o tome kako u Srbiji danas žive penzioneri, kaže da je za dnevne izlaske lakše, posebno za one koji su se priključili nekom udruženje penzionera ili nekoj drugoj grupi. Oni se lepo organizuju i idu na jednodnevne izlete, po povoljnijim cenama, dodaje.

Ipak, kako naglašava, tu privilegiju nemaju svi, a posebno ne poljoprivredni penzioneri, koji nemaju kome da ostave svoju stoku da bi negde putovali i odmarali se.

„Ne mogu da putuju ni oni koji su lošijeg zdravstvenog stanja, pa im je to ograničenje. Na kraju postoje i oni stariji koji su se osamili i nigde ne izlaze iz kuće, iako bi možda i mogli, jer je to njihov izbor, njihovo razočarenje, njihova predaja od života“, kazala je Satarićeva.

Usamljenost ozbiljniji problem nego što se misli

Pored siromaštva, glavni problem starijih, a posebno starijih žena, jeste nedostatak dnevnih usluga socijalne zaštite u lokalnim zajednicama, kao i usamljenost koja muči nemali broj najstarijih.

„Usamljenost kod starijih osoba je ozbiljniji problem nego što mnogi misle. Istraživanje iz 2023. godine pokazuje da se 68 odsto starijih ljudi u Srbiji oseća usamljeno, a polovina starijih po tom istraživanju kaže da nema puno ljudi na koje može da se osloni, dok čak 30 odsto njih se oseća odbačeno. Naravno, na četvrtom mestu po obimu pojave je zlostavljanje kojem su najstariji izloženi. Posebno je bolno ako su zlostavljači oni koji su im najbliži, a to je najčešći slučaj“, navela je.

Zlostavljanje starijih

Podsetimo, poverenik za zaštitu ravnopravnosti Milan Antonijević kazao je nedavno da je u Srbiji svaka šesta osoba starija od 60 godina doživela neki vid zlostavljanja i da je diskriminacija zbog starosne dobi česta u srpskom društvu.

Satarićevu to ne iznenađuje.

„To pokazuju istraživanja, ali rekla bih da mnogi stariji ne razlikuju, ne prepoznaju sve oblike zlostavljanja i nasilja kome su izloženi. Neki od njih ekonomske zloupotrebe i ne podvode pod zlostavljanje, niti pak zanemarivanje potreba starijih osoba, pa čak ni sve oblike psihološkog nasilja. Neke od najstarijih žena i dalje misle da njihovi muževi imaju pravo da ih tuku, i za te pojave one sebe okrivljuju, a ne svoje partnere“, navodi naša sagovornica.

Zbog toga ih i ne prijavljuju, dodaje Satarićeva ali, kako kaže, nekada to ne čine i zbog nepoverenja ili lošeg iskustva sa institucijama, zatim zbog straha od nasilnika, od sramote „šta će reći drugi“ i kako će gledati na te porodice, pa zbog toga što misle da niko neće ni poverovati u njihovu priču.

„Ovo je posebno izraženo kod onih starijih žena koje žive u seoskim sredinama. Još mnogo rada treba na terenu da se direktno radi na podizanju svesti kod starijih žena i da se radi na prevenciji nasilja kome su one izložene“, istakla je.

„Država mnogo priča, a malo radi“

Država mnogo priča i obećava da će neke mere preduzeti, ali u praksi to nije tako, navela je.

Nadežda Satarić ocenjuje da je kompletan sistem socijalne zaštite zapušten.

Ukazuje na to da je posle isteka važenja Nacionalne strategije o starenju 2006-2015. trebalo da prođe 10 godina da bi 2024. država donela novu, koja se zove: Strategija aktivnog i zdravog starenja u Republici Srbiji za period od 2024. do 2030.

„Kako i sam naslov upućuje, ova Strategija u fokus stavlja aktivno i zdravo starenje, što je dobro, ali zato zapostavlja mnoge druge oblasti koje su ostale neobrađene i nepokrivene, kao na primer: prilagođavanja sistema socijalne zaštite, zdravstvene zaštite i tržišta rada, socijalnim i ekonomskim posledicama starenja stanovništva“, kaže naša sagovornica.

Kako dalje navodi, država se ne bavi pitanjima unapređenja ravnopravosti starijih iako su oni veoma visoko na lestvici diskriminisanih grupa građana.

Ne bavi se, dodaje, ni obezbeđenjem podrške porodicama koje brinu o svojim starijim članovima.

„Nema mera za obezbeđivanje finansijske sigurnosti u starosti iako su starije žene ubedljivo sa najvećim procentom onih koje su u riziku od siromaštva (24,6 odsto njih). Mere koje se preduzimaju za zaštitu starijih osoba od nasilja, često nisu adekvatne, ali i pored ukazivanja na potrebu unapređenje zakonskih rešenja po tom pitanju, ništa se ne menja“, ocenila je Satarićeva.

Problemi sa digitalizacijom

Još jedna okolnost sa kojom se suočavaju svi, a posebno je izazovna za starije, jeste ubrzana digitalizacija usluga.

Satarićeva kaže da ne treba očekivati da obučimo starije od 85 ili 90 godina da koriste sve blagodeti digitalizacije.

„Ipak, potrebna su prelazna rešenja i strpljenje. Posebno je to slučaj sa najstarijima čija deca i unuci žive u inostranstvu ili čak na drugim kontinentima, te ne mogu da im budu od konkretne pomoći po tom pitanju. Ni punomoćja koja stariji daju osobama od poverenja da upravljaju njihovim poslovima nisu uvek garant – da neće biti zloupotreba“, zaključila je ona.

(N1)