Za Bošnjake je, jasno zbog čega, neprebolna trauma. Posebno zbog toga što je krivci za nju nipodaštavaju i ignorišu. Za Srbe je, zbog istog razloga, ogroman moralni problem od kojeg se uporno okreće glava, kojeg politički i kvaziintelektualni moćnici – uključivši i crkvu (SPC) – banalno relativizuju i guraju pod tepih (čast izuzecima, antinacionalistima i antiratnim aktivistima, koji postojano zagovaraju suočavanje sa istinom ne samo o Srebrenici, kao jedinom leku za ozdravljenje od manipulacija i laži obolelog srpskog društva). Kolovođe bežanja od strašne istine o Srebrenici su baštinici zločinačke politike 90-tih, koji srebreničku užasnu ratnu hipoteku besramno ostavljaju nedužnim novim generacijama Srba, ostavljajući im u nasleđe pregolem moralni teret.

Bez namere relativizovanja srebreničkog genocida i bez namere – daleko bilo – da u jajarluk oko njegovog zabašurivanja uključujemo slično regionalno iskustvo, mogli bismo problem suočavanja sa velikim zločinima i genocidom gledati i na sledeći način: Srbima je Srebrenica slično onom, što je recimo Hrvatima Jasenovac (ili Jadovno, po obimu zločina manje, a po njihovoj surovosti skoro jednako jasenovačkom zlu). Srbe i Hrvate u smilu kolektiviteta ovde spominjemo samo kolokvijalno, svesni da to ni u kom slučaju nisu niti mogu biti homogene jednomisleće nacionalne mase. Oni su – kao i svi narodi – politički razuđeni od desnice, do levice i liberala; od nacionalizmom, šovinizmom i fašizmom indoktirniranih slojeva društva, do humanizmom, slobodarstvom i antifašizmom opredeljenih građana. To su činjenice, sve dugo su vulgarna pojednostavljenja. Kolektivističko tretiranje bilo kojeg naroda kao homogene jednoznačne celine nemoralno je i opasno, posebno kad je predmet manipulacija i trovanja naroda kakvim ludilom.

Za srpske i hrvatske nacionaliste i šoviniste – nikako za sve Srbe i Hrvate – za profašiste i otvorene fašiste beznadežno zaglibljene u ideologiji mraka, Srebrenica – odnosno Jasenovac (spominjemo ga ovde jer se povodom rezolucije o Srebrenici u UN i njega politikantski uvlači u igru radi manupulacije žrtvama) – klevete su je l’da na pravdi boga koje kvare idile o vlastitoj nacionalnoj stradalnosti i pravednosti, nasuprot je l’da genetskoj pokvarenosti i zlu ’onih drugih’.

Za Bošnjake je dakle Srebrenica ogromna trauma, za Srbe je ogroman moralni problem (što se naravno javno prećutkuje i ignoriše), koji se apsolutno ne može i neće rešiti bez poštenog suočavanja sa istinom. U konfliktu razumljive bošnjačke traume i srpskog višedecenijskog izbegavanja suočavanja sa istinom (opet čast izuzecima), sudili su i presudili Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde. Presuda je jasna – u Srebrenici su srpske vojne i policijske snage predvođene političkim i vojnim liderima izvršile genocid nad zarobljenim Bošnjacima. Tačka. Iznad ovih međunarodnih pravosudnih institucija ne postoje druge sudske istance. Sve što nakon toga sa srpske strane pokušavaju baštinici zločinačke politike 90-tih, običan je jajarluk koji nanosi dodatnu štetu isključivo Srbiji i Srbima. Najviše nedužnim novim generacijama. Njime akteri zločinačke politike u stvari brane svoj itekako veliki doprinos zlu, manipulativno isturajući ispred svojih prljavih biografija i nečiste savesti celi srpski narod. Za tu podmuklost zbog ličnih interesa, na raspolaganju im je moćna propagandna mašinerija koja danonoćno ispira mozak narodu. Zato se u Srbiji opet digla dževa povodom rezolucije o Srebrenici u UN, kao i pre nekoliko godina kad je sličnu rezoluciju predložila Velika Britanija (na koju je u Veću sigurnosti UN Rusija – isključivo zbog svojih interesa – stavila veto, te ista nije usvojena).

Digla se dževa manipulativnim pitanjem ’otkud baš sada ta rezolicija i otkud da su njezini podnosioci baš Nemačka i Ruanda’. Odgovor na pitanja manipulatora i strašenje naroda je jednostavan – baštinicima zločinačke politike iz 90-tih ni jedan termin za usvajanje rezolucije u UN o Srebrenici nije bio, niti će biti prihvatljiv. Kao što im nije prihvatljivo da bilo ko, a ne samo Velika Britanija, Nemačkka i Ruanda budu formalni predlagači rezolucije. Za njih, za ideološke i huškačke sukrivce za mnoga zla iz ratnih devedesetih, problem Srebrenice je odavno arhiviran guranjem pod tepih i zaborav. No međutim, seni srebreničkih žrtava ne dozvoljavaju da se zlo jajarlukom arhivira i zaboravi pod egidom ’manimo se više prošlosti, okrenimo se budućnosti’.

Da je razuma i iole morala ne samo u vladajućim kastama Srbije i entiteta BiH RS, predlaganja rezolucija u UN o Srebrenici verovatno ne bi ni bilo. Ne bi ih bilo ni da se presuđeni ratni zločinci u Srbiji i RS ne proglašavaju herojima i nacionalnim uzorima, da nisu medijske zvezde i – znamo kakvi – tumači zlih vremena 90-tih, da ne ulaze u udžbenike i školske programe kao bajagi nedužne žrtve antisrpstva, kao pregaoci za slobodu i čast naroda. Ne bi ih bilo ni da Srbija nije sigurna kuća za ratne zločince.

Zbog izopačenog tumačenja ratnog zla, nema govora o obnovi poverenja i trajnog mira u regionu. Nema govora o evropeizaciji i demokratizaciji bolesnog društva ako je zarobljeno manipulacijama, lažima i stalnim ni rat, ni mir provokacijama. Otuda potreba međunarodne zajednice za ovom, moguće i drugim sličnim rezolucijama, ne bi li se stvari u regionu pokrenule ka trajnom miru i obnovi normalnog života. Kad nema pameti i morala u zemlji za iskorak ka istini, ima barem pokušaja da se razum i moral verifikuju van zemlje. Uostalom, postoji li ikakva moralna obaveza, jevanđelska obaveza hrišćanskog svetosavskog naroda (kako Srbi vole da se identifikuju), prema pobijenim srebreničkim žrtvama i njihovim preživelim porodicama?

S moralnog stanovišta, genocid u Srebrenici je iznad i povrh svega srpski problem. Neoprostiva je grehota, takoreći dodatni je zločin, ostavljati ga nerazrešen na pošten način nedužnim novim generacijama. Isto važi i za Jasenovac, s tom razlikom što ga većinska Hrvatska smatra sramotom za Hrvatski narod. To ustaško stratište je ogromna trauma srpskog naroda (dakako i Jevreja, Roma, Hrvata antifašista kao i pripadnika drugih naroda brutalno tamo pobijenih), ali je iznad i povrh svega hrvatski moralni problem. Način na koji se ti moralni problemi tretiraju u kolektivnim memorijama Srba i Hrvata najrečitije govore o kakvom moralnom i demokratskom stanju tih društava je reč.

Nešto o tome što se u predloženoj rezoluciji u UN ni jednom rečju ne spominju odgovornost Srbije i Srba za srebrenički genocid. Govori se o krivičnoj odgovornost pojedinaca. Naravno da nema govora da je bilo koji narod genocidan, pa ni srpski, ni hrvatski, ni nemački, ni bilo koji drugi. Tvrditi takvo šta za bilo koji narod je rasizam, a on je rodno mesto zla. No međutim, ima nešto drugo, što možda nije za rezoluciju UN ali je apsolutno važno za Srbiju i nas Srbe. Karadžić, Mladić, deo generala, vojnika, policajaca i političkih lidera koji su svako na svoj način učestvovali u srebreničkom genocidu, krivci su i zasluženo suđeni. Ali, ali… Nemojmo da svo srebreničko zlo i sramota završe samo na njima, izvršiocima zadataka na terenu nečijih bolesnih ambicija čiji su kreatori bolesno fantazirali u ugodnim kabinetima daleko od Srebrenice. Ti se post festum prave da luk nit su jeli, nit mirisali. Ovakve rezolucije treba jasno da žigošu i zle ideologije i političke programe, koji ljude – u mirnodopskim uslovima čak i vrlo savesne i razumne – dovode do mućenja pameti i srozavanja u zločinstvo. Zločinačke ideologije i politike vrlo lako – ne samo na ex jugoslovenskim prostorima, svetsko iskustvo je time prebogato – manipulacijama i propagandom dovode mase u ostrašćenost, u histeriju, jer su bezočno izložene lažima. Mnogi zbog ispranog mozga pokleknu, gube ljudskost i padaju u varvarstvo.

Za srpsko društvo u – blago rečeno – konfuziji, daleko najpreči zadatak, ako iole ozbiljno želi da izađe iz beznađa, je da napravi radikalan raskid sa zločinačkom politikom 90-tih, zbog koje su i mnogi Srbi – ne sme se to zaboraviti – takođe žrtve. Tek onda je moguće pošteno suočavanje sa mračnom stranom nedavne prošlosti, uključujući naravno i pokajanje ne samo za genocid u Srebrenici. Uključuje to i pokajanje za mnoge sasvim nepotrebne srpske žrtve i velike patnje. Tek onda će se moći i prema njima – prema srpskim žrtvama – sa iskrenim pijetetom govoriti, jer i one apsolutno zaslužuju saosećanje a ne kao što sada rade baštinici ideologije zla, da ih se manipulativno i licemerno poteže za politikantske potrebe. Sve drugo mimo navedenog, samo je farsa koja produžava srpsku, kao i regionalnu agoniju i beznađe.

(Autonomija)