Skip to main content

Ona je branila našu slobodu: Lili Bek Krmpotić – svesna istorijskog trenutka koji živi

Građani 24. nov 2022.
4 min čitanja

"Kao levičarka, i pre okupacije Subotice, upozoravala je na nadolazeći rat i fašizam. Njeni roditelji nisu, međutim, želeli u to da veruju, pa je često zbog svojih shvatanja, a još više angažmana dolazila u sukob sa njima"

“I dan-danas znam njihova imena”, rekla je Lili Bek mnogo godina nakon što je 1941. posmatrala ulazak mađarske okupatorske vojske u Suboticu.

Imala je samo 16 godina i već je učestvovala u pokretu otpora, a tog 12. aprila, sa još jednim skojevcem je izašla na Halaški put, gde je trebalo po partijskom zadatku da pamti ko od meštana i meštanki srdačno dočekuje okupatore.

Jugoslovenska vojska se – nakon nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila u sklopu „Operacije Kazna“ – povukla tako da je Subotica ostala nebranjena. Otpor niko nije pružao. Pa ipak, opšti metež je vladao gradom 24 sata jer je okupator, da bi opravdao upad na tuđu teritoriju, inscenirao napade.

U proglasu o proglašenju Prekog suda u kom se lokalnom stanovništvu nalaže predaja oružja navodi se da će biti streljano svako „naoružano lice, građanin, četnik ili sokol“ koji digne oružje na jedinice mađarske vojske.

Iako veoma mlada, Lili je bila svesna istorijskog trenutka koji živi. Kao levičarka, i pre okupacije Subotice, upozoravala je na nadolazeći rat i fašizam. Njeni roditelji nisu, međutim, želeli u to da veruju, pa je često zbog svojih shvatanja, a još više angažmana dolazila u sukob sa njima.

Porodica je živela u V kvartu, u ulici Laze Mamužića. Otac Jene Eugen Bek (Jenő Eugen Beck; Subotica, 1896 – Subotica, 1972) bio je trgovac proizvodima od lana i konoplje, a majka Jelisaveta (Erzsébet Beck rođ. Berger; Szirák, Mađarska, 1900 – Subotica, 1947/48?) domaćica. Lili je imala i tri i po godine stariju sestru Žužu (Zsuzsa Marinković rođ. Beck; Subotica, 1921 – Beograd, 2017), koja je završila četiri razreda Ženske gimnazije da bi preuzela radne obaveze kod oca u u radnji. Sa njima je živela i očeva majka, baka Šarlota (Scharlotte Schreiber), koja je u 74. bila deportovana u Aušvic. U kući se govorilo mađarskim jezikom i proslavljali su se svi jevrejski praznici iako porodica nije bila ortodoksna.

Lili je bila jedna od retkih žena toga vremena koja je imala priliku da se školuje.

Naime, osnovno pravilo jevrejske zajednice glasilo je – biti obrazovan, čime upravo može da se objasni podatak da je na početku 20. veka u Subotici najviše pismenih bilo upravo među Jevrejima (83,4%), potom reformatorima (75,7%), pa pravoslavcima (49,5%), dok je među katolicima taj procenat iznosio svega 39,3 posto.

Tako je Lili završila jevrejsku osnovnu školu, u to vreme najbolju u gradu, gde se nastava odvijala na srpskohrvatskom jeziku u mešovitom odeljenju. Potom je završila četiri razreda Ženske gimnazije.

Kako je, međutim, vlast 1940. uvela tzv. numerus clausus po kom se samo jedna Jevrejka može upisati u 5. razred i ukupno šest na Trgovačku akademiju, Lili Bek prekida školovanje. Roditelji je sa 14 godina daju na krojački zanat, što se njoj nije svidelo. Ona se opredeljuje za fotografski zanat, koji od 1941. izučava kod fotografa Varga Đule u centru Subotice, zajedno sa Gizom Jenei.

“Ni zrno žita da padne u ruke Mađarima”

Svoje društveno angažovanje Lili započinje veoma rano: od 1938/39. godine pripada omladinskom cionističkom pokretu (KEN), koji se okupljao u subotičkoj Jevrejskoj opštini. Cela ta grupa je kasnije tajno prešla u Savez komunističke omladine Jugoslavije tj. SKOJ.

Takođe, pred početak rata, sa Gizom Jenei i Terezom Hegediš odlazi u Radnički dom i učestvuje u radu raznih sekcija, a u obukama za prvu pomoć, kojima je rukovodio dr Adolf Singer, tokom 1941, neposredno pre ulaska okupatora. Predavanja su bila organizovana nedeljom za petnaestak osoba, u parku na Paliću – „da ne bi bilo upadljivo i da bi ličilo na izlet”, priča Lili Bek mnogo godina kasnije.

U godinama okupacije učestvovala je u svim akcijama ilegalnog SKOJ-a, pa tako i prvoj akciji sabotaže u Subotici.

Naime, juna 1941. stiglo je naređenje od Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) da se spali žito − „da ne sme ni zrno žita da padne u ruke Mađarima”.

Lili je dobila zadatak da da svoj bicikl za obilazak polja, te da iz očeve radnje ukrade veliki struk konoplje za potpalu. Lično u akciji, sprovedenoj u noći 11. na 12. avgust, nije učestvovala, ali njena grupa jeste: Franjo Hegediš, Josip Liht, Ivan Blum, Đorđe Hajzler, Nikola Gerson, i Lilikina drugarica Edita Špicer, koja je bila uhapšena na licu mesta.

Vest o akciji i njenom epilogu u kuću Bekovih donela je Editina majka. Jene i Jelisaveta tek su tada saznali da im je ćerka komunistkinja.

Cel grupa koja je učestvovala u akciji paljenja žita bila je pohapšena u roku od tri dana. Posle dvodnevnog tajnog suđenja, Franjo Hegediš i Josip Liht, koji su jedva imali 20 godina, osuđeni su bili na smrt streljanjem, a smrtne presude bile su izvršene u dvorištu sudskog zatvora 15. avgusta. Maloletni Ivan Blum i Đorđe Hajzler su dobili duže vremenske kazne, dok je Nikola Gerson bio upućen pred redovni vojni sud.

Lili beži vozom u Kiškunhalaš kod bake i tetaka, ali im ne govori razlog dolaska. One su bile obavezne da je kao strankinju i Jevrejku prijave vlastima, što nisu učinile.

Agenti je ipak hapse 23. avgusta 1941. godine.

Najmlađa osuđenica

Najpre je odvode u zatvor u Gradskoj kući, gde je tuku, šamaraju, čupaju joj kosu – ništa nije priznala. Sledi premeštanje u Žutu kuću i novo saslušanje: „Tu su već batine padale, i to ozbiljne. Iz mene su izvukli toliko – kako se zovem”. Odvode je potom u stari mlin preko puta bolnice koji je pretvoren u logor za zatvorene porodice kolonista, gde boravi dve nedelje. Jednom prilikom ih SS oficir zajedno sa drugim oficirom iz Subotice odvodi na ispitivanje u Rajhlovu palatu, u kojoj je danas smeštena Savremena galerija, uz upotrebu hipnoze.

Ponovo sledi premeštaj u Gradsku kuću, pa u Žutu kuću, da bi u sudskom zatvoru dočekala suđenje. Tu od zatvorskih stražara saznaje da su njihovi drugovi i drugarica Lola Vol obešeni 18. novembra 1941.

Osuđenice su u subotičkom zatvoru bile veoma organizovane – sve među sobom su delile da ne bi gladovale, ali i držale kružooke, učile. Magda Bošan Simin je objašnjavala Marksov “Kapital”, Jolanka Hojman hemiju. Tako je u zatvoru Lili postala svesna komunistkinja.

Suđenje počinje tek marta 1942. Tužioci, vojni branioci i sudije stigli su iz Budimpešte: „Užasno nam je smešno bilo sve to jer smo znali da su unapred čak otkucali i rešenja i presude u Budimpešti, da je to jedna farsa”, priseća se mnogo godina kasnije.

Kako je Lili bila maloletna osoba, sud ju je osudio na osam meseci kao najmlađu okrivljenu od svega šesnaest godina, nakon čega biva prebačena u zatvor za maloletne u Kištarču (Kistarcsa), u kom je, srećom, vladao tolerantniji odnos režima prema zatočenicima. Tu se beleži i jedinstveni slučaj u tadašnjoj Mađarskoj – da je sam upravnik zatvora, dr Bela Varnju, 15. oktobra 1944. potpisao otpusne liste zatvorenim drugovima i drugaricama.

Lili Bek Krmpotić (Subotica, 1925 – Novi Sad, 2000) se po okončanju Drugog svetskog rata nastanila u Novom Sadu. Postala je cenjena službenica Izvršnog veća AP Vojvodine, rodila dvoje dece koji su završili škole u Novom Sadu, da bi se nakon toga oboje iselili u Australiju.

Izvor biografskih podataka o Lili Bek Krmpotić je studija dr Margarete Bašaragin “Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke”, objavljene 2021. u izdanju Ženskih studija i istraživanja i Futura publikacije.

(Magločistač, foto: printscreen)