Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) upozorilo je danas da više od tri decenije nakon završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji, nacionalistička i ratnohuškačka retorika nije nestala iz javnog prostora.

Dodaje se da je „političari i dalje koriste za mobilizaciju birača i skretanje pažnje sa unutrašnjih problema“, dok „provladini tabloidi kritičare vlasti označavaju kao „izdajnike“, „ustaše“ i neprijatelje države.

NUNS je u tekstu naveo i da su ratovi završeni, ali „jezik koji ih je pripremao i opravdavao i dalje živi“.

„Nekadašnje podele na ‘nas’ i ‘njih’ danas se aktiviraju kada je potrebno homogenizovati biračko telo, diskreditovati političke protivnike ili potisnuti neke teme“, naveo je NUNS.

U takvom obrascu, kako je ukazano, „Hrvatska i drugi regionalni akteri ponovo postaju spoljašnji neprijatelji, dok se domaći kritičari predstavljaju kao njihovi saradnici“.

„Političke poruke zatim preuzimaju i pojačavaju vlastima naklonjeni mediji pretvarajući istorijske traume, etničke etikete i ratne simbole u sredstva svakodnevnog političkog targetiranja“, navodi NUNS.

Profesorka beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti Ana Martinoli smatra da dugovečnost ovih narativa nije slučajna, „već rezultat sistemskog, višegodišnjeg održavanja“.

Prema njenim rečima, mogu da se identifikuju nekoliko paralelnih mehanizama a „prvi je politička instrumentalizacija kolektivnog sećanja„.

„Kada elite nemaju snažnu legitimnost kroz rezultate u ekonomiji, vladavini prava – što je slučaj srpske političke elite, vlasti – onda legitimitet traže u identitetskoj sferi, gde se lakše proizvodi osećaj ugroženosti i pripadanja“, navela je.

Martinoli, koja je i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu je kazala da je „drugi mehanizam nedostatak institucionalnog suočavanja sa prošlošću„.

„Za razliku od modela denacifikacije ili sistemski uspostavljenih komisija za istinu i pomirenje u nekim drugim post-konfliktnim društvima, na prostoru bivše Jugoslavije izostao je konzistentan, državno podržan proces priznanja zločina, pa se prostor popunjava paralelnim, uglavnom sukobljenim verzijama istorije“, dodaje se.

Navela je i da „treći mehanizam je medijska reprodukcija„.

„Komercijalizovani i zarobljeni mediji lakše i jeftinije proizvode sadržaj kroz već postojeće etničke obrasce nego kroz složenu analizu, u teoriji postoji koncept tzv. ‘izabrane traume’, kao i ideja ’banalnog nacionalizma’ koji se reprodukuje u svakodnevnom govoru, ne samo u periodima ratova i sukoba“, kazala je Martinoli.

Ona je posebno izdvojila ulogu javnih medijskih servisa, za koje je kazala da, između ostalog, treba da obezbede i prostor za kritičko suočavanje sa prošlošću.

„Kada javni servis ne ispunjava tu obavezu, kada teme međuetničkih odnosa i ratne prošlosti obrađuje sporadično i bez šireg konteksta, nastaje prostor koji popunjavaju komercijalni i politički akteri sa znatno konfliktnijim narativima“, kazala je Martinoli.

„Konačno, obrazovni sistemi i udžbenici istorije često ojačavaju poziciju žrtve sopstvenog naroda, čime se narativ prenosi na generacije koje rat nisu ni doživele„, zaključila je ona.

(Beta, foto: Pixabay)