Skip to main content

MILOŠ VASIĆ: Vučić, Nikolić i Šešelj – nisu u pitanju DVA ili TRI već JEDNO ZLO!

Autonomija 03. јан 2017.
4 min čitanja

Ta krajnje neprijatna i iritantna dilema – izbor između manjeg i većeg zla, a treće opcije nema – stalna je tema filozofije i, kasnije, ostataka oglodane etike, kakva je danas. Tu su se vekovima destilisale dve škole mišljenja: moralistička i pragmatička ili realistička; nije razumno davati a priori prednost jednoj ili drugoj, jer obe imaju jaku argumentaciju. Moralisti, naime, održavaju na površini i na snazi principijelnost i doslednost moralnog opredeljenja, neskloni kompromisu koji (s pravom) smatraju „trulim“: ili si pošten i moralan ili nisi, kažu oni, pak – prema tome – odbijaš da se opredeliš između dva zla, pa makar jedno bilo manje od drugog, ipak je zlo. Pritom percepcija Zla ostaje donekle uopštena, kako da vam kažem; nije svako zlo isto, kazaće pragmatisti ili realisti; dobro smo pretekli i ovako, ima u svakom zlu i nešto dobro, itd.

Dalje, pragmatisti ili realisti ističu da ovde nije reč o apstraktnim ili nebeskim kategorijama platonskog tipa; reč je o svakodnevnom životu i opstanku, najčešće opstanku, što stvar čini jako ozbiljnom. Lako je vama popovati o moralu i etici, o doslednosti i principima, kažu realisti, kad sedite na svojim guzicama u toplom i bezbedni; itd. Primera takvog neprijatnog izbora imamo u literaturi, kao filozofskoj, tako i lepoj, na stotine; nijedan nije zadovoljavajući po ishodu. Po definiciji ne može ni da bude: manje ili veće – Zlo je Zlo, na kraju krajeva. Moglo je da bude i gore, kažu realisti; neka je, ali za Zlo se ne opredeljujem, pa šta bude; fiat iustitita pereat mundus. Neka se zbude pravda, pa makar i svet propao, kažu oni i misle da ostaju čiste savesti, pravednici pred Bogom. Jedna se takva debata odvijala odvijala 2004. u Vremenu, ako se neko seća; i završila je – poput svih takvih debata – nerešeno i nigde; bila je, ako mene pitate, suvišna.

Pojavi se ponekad Zlo koje je – manje ili veće – odvratno i neprihvatljivo u svakoj verziji. To je bio nacizam od 1933. do 1945: tu „manjeg“ zla, pa makar i Nedićevog, nije moglo biti niti ga je bilo, pa su pokušaji revizije i relativizacije kvislinških režima bilo gde nekako jevtini, nakiseli i neslani; ukratko – odvratni. Nacizam je bio planetarno Zlo i sa njim nikakve nagodbe ili kompromisa nije moglo ni smelo biti i – tačka. Oko toga su se složili i moralisti i realisti; svi osim oportunista i karijerista, beskarakternih dripaca i ološa, ukratko.

Dobro: zašto ja sada raspredam ove filozofske priče? Imam jedan konkretni neprijatan povod, koji me svrbi i ne da mi mira. Najavljeni su, naime, izbori za predsednika Republike Srbije za 9. april. Nije to prvi put. Tada, 24. septembra 2000. začepili smo nos i glasali za Koštunicu; fakat je bio mnogo manje zlo od onog Nepomenika ispod lipe. Onda smo glasali i za Borisa Tadića (nisam bio „beli listić“, Teofile!), tako nam i treba, pa tako još jednom, opet nam tako i treba, jer smo dobili Tomu Nikolića. Na proleće, kako stvari stoje, ima samo tri realna kandidata, jer se opozicija očigledno u pamet uzeti neće, a i ne može, jer pameti nema.

Imamo li mi 9. aprila 2017. izbor imeđu bilo čega? Ako već stvari tako stoje, a stoje, plašim se da ćemo imati da biramo između Ace Vučića (samog ili predstavljenog nekim drugim), Tome Nikolića i Voje Šešelja. Bio bih blagodaran ako je neko u stanju da mi objasni ko je tu „manje zlo“, pa da pojedem govno i glasam za nekog od njih protiv svoje volje i uverenja, jer da ima i „veće zlo“. Ima li tu „manjeg“ i „većeg“ Zla? Uz puno razumevanje za „analitičarska“ razmatranja i mužu jarca u rešeto, ja ne mogu da se razaberem u tim razlikama. Pustite me sa Vukom Jeremićem i Sašom Jankovićem; sa Boškom Obradovićem i Nikolom Šećerovskim: niko od njih nema nikakvu šansu protiv ove pomenute trojice, koliko god ja cenio Sašu Jankovića ili bio ravnodušan prema ostalima i onima koji se možda pojave. Bogoljub se Karić, poučen gorkim iskustvom, odjavio iz igre odmah

Ovo se na nesreću svodi na pomenutu trojicu: Vučića (ili koga on odredi), Nikolića (ako ga Vučić ne odredi) i Šešelja, koji ide svakako (to najviše voli). To što Vulin i ostatak podguznih muva zuje da je Vučić prirodni kandidat koji bi ih sve sjebao – ne znači ništa osim zujanja. A u njihove se odnose u SNS mešao ne bih, jer zna Toma zašto je svoje očitovanje o kandidaturi za još jedan mandat odložio od Božića do Sretenja.

Suština ove priče je u tome što tu nema „manjeg zla“; ima samo Zla. Sva tri kandidata izlegla su se iz istog nasada „zmijskih jaja“ (Bulgakov; Bergman) na kome se rakoljio Voja Šešelj, jedan od njih, glavna kvočka svim ovim današnjim pilićima. Nema tu „manjeg“ Zla: ima samo jedno Zlo, koga kod ovaj guravi narod izabrao od te trojice. Između čega ćemo birati? Između istog, hvala lepo.

I šta sada da radim (vi vidite šta ćete)? Da biram između potomaka iz istog nasada (ili nakota)? Sa moralne tačke gledišta svi mi se podjednako gade. Sa realističke tačke gledišta (ja sam ipak nekako više realista i pun sam razumevanja za ljudske grehe – do izvesne mere) taj izbor mi se čini besmislenim i beskorisnim, štaviše suvišnim. Zašto bih ja prelazio ulicu do Šeste beogradske gimnazije i tamo zaokruživao neki listić, da biram između ničega ili između istog, što ispada isto?

Jedini logični zaključak iz gornjih razmatranja glasi: ako se to desi, ja neću izaći na te predsedničke izbore iz navedenih razloga. Na parlamentarne – ako se Vučić blagoizvoli odlučiti – ipak izlazim; tu bar ima nekih razlika.

Ne bih da se ovo shvati kao neki poziv na bojkot itd. To je samo moje lično razmišljanje; vama ostavljam da razmislite sami.

(Autonomija)