Skip to main content

MILIVOJ BEŠLIN: BiH će opstati u svojim istorijskim i međunarodno priznatim granicama

Intervju 16. dec 2021.
6 min čitanja

„Jedino trajno rešenje je građanska država – Bosna i Hercegovina. Ako je Severna Makedonija uređena po modelu građanske države, iako dvonacionalna, ako je Crna Gora tako uređena, iako se trude da je kao takvu sruše, ako se pokušava Kosovo konstituisati na tom principu, zbog čega se takav model zabranjuje Bosni?! Model konsocijativne demokratije promovisan u Dejtonu, očito je doživeo neuspeh. BiH danas, nažalost, mnogo više liči na zamrznuti konflikt postsovjetskog regiona, nego na konsocijativnu demokratiju evropskog tipa. Ako koncept ne valja, on se mora menjati“, ističe u razgovoru za Tacno.net dr Milivoj Bešlin, istoričar i jedan od najboljih poznavalaca regionalnih prilika. Sa Bešlinom smo razgovarali o Dodikovom udaru na ustavni poredak BiH, konceptu „srpskog sveta“, odnosu Rusije i Srbije prema Dodikovom separatizmu, kao i o budućnosti Bosne i Hercegovine.

Nakon višegodišnjih pretnji secesijom, Milorad Dodik je počeo da preduzima konkretne korake u rušenju ustavnog poretka BiH. Koliko daleko može da ode Dodik u svojoj destrukciji i šta su njegovi motivi?

Nezahvalno je pitati istoričara o budućnosti, ali neke anticipacije su dopuštene, ako znamo koje idejne sile i koncepcije stoje iza Dodika. Odlukama skupštine manjeg bh entiteta krenulo se u rušenje i ustavnog poretka države Bosne i Hercegovine, ali i Dejtonske konstrukcije na kojoj je ona utemeljena. Dodik je pokazao da je u rušilačkom naletu spreman da ide jako daleko, direktno ugrožavajući mir u BiH i u regionu. Njegov separatistički pokret ima jasan cilj, navođen iz Kremlja, kome je potrebno da zbog najavljene nove agresije na Ukrajinu „razvuče“ zapadne zemlje na dva „fronta“. Nešto implicitnije Dodik je podržan i iz Beograda i on bi u svom hazardu ovoga puta mogao ići do kraja. Kako će taj politički kraj izgledati i da li će okončanje njegove političke karijere značiti i konkretne pravosudne postupke ili početak novih sukoba u regionu, zavisi od reakcija EU i SAD kao garanta mira i realizacije Dejtonsko-pariskog sporazuma. Motivi su jasni: sačuvati sebe i užu i širu porodicu od krivičnog progona zbog neuporedive, bahate i čvrsto dokumentovane korupcije i kriminala. I drugo, ispuniti stari san i težiti stvaranju velikodržavne tvorevine zasnovane na etničkom ekskluzivizmu i eliminaciji (i fizičkoj) svake vrste nacionalne i religijske drugosti.

Kakav je odnos zvanične Srbije, odnosno Aleksandra Vučića prema Dodikovim akcijama? Čini se da su njih dvojica najbliži saveznici.

Beograd jasno, nepodeljeno i čvrsto stoji iza iredentističkog pokreta Dodika i njegove šovinističke grupe u BiH. Kada kažem Beograd, ne mislim samo na Vučićev autoritarni režim, već i na dominantne opozicione političke subjekte, koji su opozicija samo u želji da postanu kalif umesto kalifa, ali bez namere da ponude novi, drugačiji i alternativni politički program, posebno da naprave diskontinuitet sa zločinačkim nacionalističkim i velikodržavnim projektom. Osim toga, Dodik kao glava kriminalnog i represivnog režima strahovlade u manjem bh entitetu uživa snažnu podršku važnih delova intelektualne elite u Beogradu i nepodeljenu podršku državne crkve Srbije.

Poslednjih godina sve više se govori o „srpskom svetu“, njegov najglasniji promoter je srbijanski ministar policije Aleksandar Vulin, uz čitav hor dežurnih ideologa među kojima se izdvaja istoričar Aleksandar Raković. Da li se Dodikovi napori za rasturanje BiH uklapaju u taj koncept? Ima li to nekakve veze sa događajima u drugim državama regiona, pre svega u Crnoj Gori i na severu Kosova?

Sintagma tzv. srpski svet nije ništa novo, već sasvim neoriginalno rusko ime za staru agresivnu velikodržavnu ideju koja je zavila u crno čitav region i koja je iza sebe ostavila preko 130.000 žrtava i preko 2 miliona raseljenih – samo u poslednjim ratovima. Tolerancija prema toj ideji i projektu u regionu bi morala biti jednaka nuli. Dok naprednjačka vlast tone u sve dublju korupciju, nasilje i anarhiju, nema drugog izbora već da ogoljenu autokratiju u Srbiji uvija u „smokvin list“ nacionalističkog narativa o svesrpskom ujedinjenju. Nema sumnje da će se upravo Srbiji sve ovo vratiti kao bumerang. Izazivanje široke nestabilnosti u čitavom regionu – Bosni, Crnoj Gori, na Kosovu, a po potrebi i u Severnoj Makedoniji – smišljena je i koordinirana akcija kako bi se koristile fragilne međunarodne okolnosti za reviziju i rušenje postojećeg poretka u regionu. Ruska politika i naprednjačka Srbija kao njen “proxy”, ceo poredak u regionu vide kao privremenu improvizaciju koja će se u pogodnom trenutku srušiti i oni vrše destrukciju, osporavajući ga već godinama, a posebno agresivno od 2015. godine. Suštinski, Srbija je iz faze istorijskog revizionizma i rehabilitacije agresivnih ratova iz 1990-ih godina, došla u fazu otvorenog revanšizma. Dačić je i rekao svojevremeno da oni hoće “drugo poluvreme”.

Ostali članovi Predsjedništva BiH, Komšić i Džaferović, pozvali su Tužilaštvo BiH da pokrene istragu protiv svih koji su odgovorni za odluku Skupštine RS da se nadležnosti sa države prebace na manji entitet. Da li su njihove reakcije, kao i svih političkih aktera koji se protive Dodiku, dovoljno čvrste i efikasne?

Dok oni svi kaskaju za Dodikom, dok im on postavlja agendu i daje „domaći zadatak“, oni ne deluju proaktivno, već samo reaktivno, ne vidim da će se izvući iz sadašnjeg inferiornog položaja u kome se nalaze. S druge strane, Dodik nije sam. Osim Beograda i Kremlja, on uživa i podršku HDZ-a u BiH, Čovića, ali i većeg dela političke elite u Zagrebu. Tako da je političko Sarajevo, kako se kolokvijalno naziva, na državnom nivou (BiH) blokirano od strane Dodika, a na federalnom nivou, često i kantonalnom, od strane Čovića i HDZ-a BiH. Iza obe opcije jasno je svakome ko ume da čita – stoje velikodržavne pretenzije Srbije i Hrvatske. Hrvatska i sada ne shvata, kao što nije ni 1991. u Karađorđevu, da će se svako njeno paktiranje sa srpskim nacionalizmom na račun Bosne i Hercegovine obiti njoj samoj o glavu. Milošević je u Karađorđevu pridobio Tuđmana da se pridruži reviziji granica federalnih država (republika) unutar Jugoslavije. Kada je Zagreb dao legitimitet ideji nasilne promene granica, prve na udaru su bile hrvatske granice. Da li je moguće da nacionalistička politička elita u Zagrebu to ne shvata do danas, posebno imajući u vidu da je tzv. hrvatska komponenta u BiH sada neuporedivo malobrojnija nego 1991. godine. Naposletku, kada Hrvatska pokazuje pretenzije na BiH to istorijski, izvinjavam se, ima svoje ime i naziva se „endehazija“. Ili rečnikom Međunarodnog suda – „udruženi zločinački poduhvat“.

Kako gledate na reakcije Međunarodne zajednice na Dodikove pokušaje rasturanja države, Bajdenove administracije i EU? Kao da vladaju konfuzija i zbunjenost.

Razumem potrebu Bajdenove administracije da u prvoj godini mandata najpre sanira politički, institucionalni, ekonomski i društveni haos i ruševine koje je iza sebe ostavila Trampova korupcionaška i rasistička porodična klika u Beloj kući. Razumem i da će prve dve godine mandata, dok demokrate kontrolišu oba doma Kongresa, morati da budu posvećene unutrašnjoj politici, a druge dve, kada izgube većinu u jednom (ili oba doma) spoljnoj politici, za koju predsedniku nije potrebna saglasnost predstavničkog tela. Ali kao stanovnik Zapadnog Balkana, ipak, ne razumem ovoliku sporost, tromost i nesnađenost aktuelne administracije kada je reč o našoj regiji. „Posao je nezavršen na Zapadnom Balkanu“, kao što je rekao predsednik Bajden. „Amerika se vratila“, drugi je slogan. I „Zapadni Balkan je jedan od šest spoljnopolitičkih prioriteta“ kao treći lajtmotiv. Plašim se da iza ovih ohrabrujućih parola nisu stajala i konkretna dela i odlučnost da se negativni trendovi zaustave ili preokrenu. Povukli su se sa Zapadnog Balkana, došli su konkurentski narativi, a sada nema ni snage ni kapaciteta da se demokratska orijentacija regiona reafirmiše. Tako i ideja evopskih integracija u regionu deluje neuverljivo, poraženo i delegitimisano.

Kako gledate na angažman Gabrijela Eskobara i Metjua Palmera u BiH? Eskobarova nedavna izjava da „BiH ima korupcijski, a ne etnički problem“, čini mi se, ne pruža mnogo nade.

Ako američkom izaslaniku nije jasno da upravo iz etničke feudalizacije koju je doneo Dejton proizlazi i nesmenjivost nacionalističkih elita i njihova porinutost u jednu od najgorih korupcija u Evropi, onda očito imamo veći problem nego što izgleda. Ta izjava je nedorasla, netačna i neznalačka i pitam se kako taj čovek posle toliko dugog bavljenja Balkanom može da izjavi jedan ovakav nonsens. Bude li ovako kratkovido zaključivao i o ostalim temama, regionu se ne piše dobro.

Ima li načina da se zaustavi Dodikovo rušenje države i prizivanje aveti prošlosti? U tome je otišao dotle da obnavlja čak i Vojsku RS koja je počinila najstrašnije zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata. Čak je i opozicija u RS, koja mu parira po nacionalizmu, počela da silazi sa Dodikovog broda.

Ako se ne varam, Vi ste napisali da je to „nova vojska za novi genocid“. Ili da preciziramo, obnova stare vojske za dovršavanje nedovršenog genocida. A kada je reč o tzv. opoziciji Dodiku, teško da u evropskom Pjongjangu možemo govoriti o opoziciji… Nije se tamo ni fizički, a kamoli politički održao bilo ko sa suštinski drugačijim političkim konceptom. Ipak, paradoksalno je da šef nekadašnje ratne partije koja je bila aktivni učesnik u politici zločina, dakle SDS-a, danas šalje poruke koje u poređenju s Dodikom liče na zagovaranje razuma i mira. Zamislite da lideri nacističke partije u Nemačkoj dve i po decenije posle 1945. budu ključni glasovi razuma u Berlinu. Eto, dokle je dovela državu Bosnu i Hercegovinu i domaća glupost i međunarodna neodgovornost.

Nezahvalno je baviti se prekognicijom, pogotovo što je posao istoričara da proučava prošlost, a ne da predviđa budućnost. Ipak, na osnovu iskustva i poznavanja istorije i savremenosti u regionu, šta mislite kako će se odvijati kriza u BiH? I šta bi moglo da bude trajno rešenje?

Jedino trajno rešenje je građanska država – Bosna i Hercegovina. Ako je Severna Makedonija uređena po modelu građanske države, iako dvonacionalna, ako je Crna Gora tako uređena, iako se trude da je kao takvu sruše, ako se pokušava Kosovo konstituisati na tom principu, zbog čega se takav model zabranjuje Bosni?! Model konsocijativne demokratije promovisan u Dejtonu, očito je doživeo neuspeh. BiH danas, nažalost, mnogo više liči na zamrznuti konflikt postsovjetskog regiona, nego na konsocijativnu demokratiju evropskog tipa. Ako koncept ne valja, on se mora menjati. Evropska BiH, država ravnopravnih građana, bez obzira na veru i naciju, bez diskriminacije i sa punim pravima svih njenih žitelja. Ne više samo „i srpska i hrvatska i muslimanska“, već i svakog njenog građanina podjednako. U perspektivi, verujem da će se ići ka tom modelu. Neće to biti ni brzo ni lako, mnoge će ideološke, nacionalističke „silnice“ morati da budu slomljene, ali BiH će opstati u svojim istorijskim i međunarodno priznatim granicama, nemam ni najmanje sumnje.

(Tomislav Marković, Tačno / Foto: Autonomija)