U Beogradu je, s najvećim državnim počastima i uz prisustvo najvišeg predstavnika države – crkveni kor se podrazumeva – dočekana religijska relikvija: pojas presvete Bogorodice, koji je presveta nosila dok je, posle bezgrešnog začeća (beatae virginis immaculata), bila u drugom stanju s Hristom. Sada se pojas nalazi u Crkvi Svetog Save na Vračaru, a vernici u dugom redu ispred crkve čekaju da bi… Nije jasno šta, ali čekaju.

U teokratskoj vladavini (Iran, Vatikan…) bio bi to očekivani gest. U republici – a Srbija je formalno republika – u kojoj su država i Crkva odvojene, gest u kojem državni vrh ne samo da učestvuje u religijskom obredu nego aktivno učestvuje u njegovom organizovanju, nije uobičajen.

O pojasu i drugim čudima razgovaramo s etnologom Ivanom Čolovićem, izdavačem (Biblioteka XX vek), piscem nekoliko nezaobilazbih knjiga o mitovima, o ulozi Crkve i države u savremenom društvu, o nacionalizmu i desničarskoj propagandi, o nacionalno-religijskim ritualima i zloupotrebi tih rituala.

“VREME”: Dugo već pišete o ne baš “prirodnoj” vezi države Srbije i SPC. Kako razumetre ovo što se događa od 21. maja (Spasovdan)?

IVAN ČOLOVIĆ: Ovo je još jedan primer povezanosti srpske države i Srpske crkve. Ja bih tu vezu, tu povezanost, opisao kao potčinjavanje Crkve vladajućem režimu. Vidi se da je ovaj u osnovi verski događaj dobio značaj prvorazrednog političkog događaja. Režimski mediji posvetili su veliku pažnju dolasku “časnog pojasa Bogorodice” u Beograd. Novine su o njemu pisale na nekoliko stranica, počev od prve. A, s druge strane, to se dogodilo iznenada. Ovaj navodno izuzetan, čak – kako su neki rekli – istorijski događaj, nije bio u javnosti najavljen. Verujem da je za tu relikviju ovde malo ko bio čuo i da su mnogi bili iznenađeni kad su dan uoči dolaska pojasa u Beograd saznali da je to – kako su mediji javili – “jedna od najvećih svetinja pravoslavnog sveta”. Kao da je potreba da se ona pojavi u Srbiji bila urgentna i da zato nije bilo vremena da se bolje pripremi. Mogućno je da je hitna pomoć Bogorodice potrebna arhijerejima SPC u trenutku kad čiste svoje redove od episkopa koji su stali na stranu studenata i “obojene revolucije”. Ali nema sumnje – bar ja ne sumnjam – da je pomoć s neba danas urgentno potrebna vlasti u Srbiji.

Predsednik svih građana Srbije izgovorio je, u prisustvu Njegove svetosti partijarha srpskog Porfirija, a preneo Tanjug: “I verujem da će (…) sveti pojas doneti i čudesa kojima se nadamo i kako bismo bili i manje izloženi napadima različitih stranih sila, i kako bismo mogli u mirnu luku da uvedemo srpski brod.” Kome je upućena ovakva retorika, koja ne dobacuje ni do ozbiljnijeg religijskog govora?

Ovo što je Vučić rekao, značaj koji je ovaj nominalno verski događaj dobio u njegovim medijima, potvrđuje da je ova poseta Bogorodičinog “časnog pojasa” bila hitno potrebna njemu. Da on sam nije to ovako jasno rekao, mišljenje da je sve ovo s Bogorodicom i njenim pojasom priređeno da bi se pomoglo Vučiću – bilo bi takozvana spekulacija. Ovako nema sumnje da je reč o improvizaciji koja treba da nas uveri da su Bogorodica, Crkva i pravoslavni srpski narod uz Vučića, a da su protv njega “blokaderi”, “obojeni revolucionari” i “strane sile”, sve sami bezbožnici i narodni neprijatelji. Tome su poslužili spektakulani rituali dočeka, pokazivanja i celivanja “časnog pojasa”, uz učešće samog Vučića i svih glavnih ljudi u njegovom režimu, uz asistenciju vojske i policije. Da pomenem najbizanije i najluđe: doček “časnog pojasa” na aerodromu i tu, na pisti aerodroma, upriličen moleban. Avioni su stajali dok su Vučić i Porfirije leteli na Bogorodičinom čudesnom pojasu.

Ali nije Vučić stao na ovome što ste vi, imenjače, citirali. Nije se zadovoljio time da izrazi nadu da će čudo Bogorodičinog pojasa njega i srpski brod spasti od stranca. Ne, ova pesnička slika – u kojoj sam uživao i koja je kod mene izazvala asoscijacije na razne male barke i katarke, palme (uglavnom tri) i ostrva sreće – nije bila Vučiću dovoljna da bi pokazao da on u ovom čudesnom događaju intimno učestvuje, da je oduvek duhovno s Bogorodicom i njenim časnim pojasem povezan. Nije novost da Vučić voli da pokaže šta sve zna, šta sve pamti i šta sve može napamet da citira. Ovaj događaj bio je za njega prilika da pokaže i to da on i pravoslavnu teologiju i istoriju Srpske crkve ima u malom prstu, pa je nama neznalicama ukratko objasnio u čemu je značaj ove relikvije za srpski narod. Nije hteo da o tome govore samo Porfirije i Jefrem, iguman manastira Vatoped koji je čuva, i koji je s njom doputovao u Beograd.

I šta je uvaženi teolog blagoizustio?

On je prvi, pre njih dvojice, ispričao priču od kada je i zašto je “časni pojas Presvete Bogorodice” tesno povezan sa srpskim narodom i Srbijom, da ga je knez Lazar – odnosno, “neumrli Lazar”, kako ga je nazvao Vučić – poklonio manastiru Vatoped, da bi on šest vekova kasnije stigao u grad njegovog sina despota Stefana. Ovo o Stefanu, sinu prvog imaoca Borodičinog “časnog pojasa” Lazara, bilo je dovoljno Vučiću da Beograd nazove “Bogorodičinim gradom”. Moram da ga citiram, da neko ko me zna kao čoveka sklonog šali ne bi pomislio da se i ovoga puta šalim i šale radi izmišljam. Evo, ovo je Vučić rekao, a “Politika” i ostali režimski mediji, preneli: “Časni pojas stigao je u Bogorodičin grad, grad despota Stefana, čiji je roditelj, neumrli Lazar, darivao na večno čuvanje ovaj sveti pojas manastiru Vatopedu”. Kad ja i drugi čitaoci “Politike” za koje je ovaj list glavni izvor informacija o srpskoj plitici i kulturi, ispod ove Vučićeve izjave nađemo i Porfirijevu izjavu o putu ove relikvije od oca do sina, od Kruševca do Beograda preko manastira Vatopeda, s razlogom ćemo pomisliti da je ovo Porfirije čuo od Vučića, pa što je od njega čuo prepričava.

Stiče se utisak da država i Crkva lagano ulaze u simbiotičku vezu: republikanska vlast je udružila snage s Crkvom da bi uspostavila “Univerzitet Sveti Sava”, a u isti korpus spadaju i muljanja u Nišu sa uspostavljanjem nekakvih “Srpskih studija” koje bi se bavile “identitetskim pitanjima” i uopšte srpstvom kao takvim.

Da, sve ove priče o Bogorodici koja dolazi da nas i našu državu spase od neprijateljskih stranih sila, o srpskom pravoslavnom univerzitetu i srpskim studijama povezane su. Jedan je to korpus, kako vi kažete, epizode iste serije, dodaću ja. Slažem se da je ovde reč o simbiozi Crkve i države, s tim što ja mislim da se ona ostvaruje kao konstituisanje jedne sekularne religije, srpskog nacionalizma kao religije. Obe, Crkva i država, slave svetinje nacionalnog identiteta, što Vučićevoj Srbiji pomaže da se pretvori u autokratiju koja se legitimiše kao neprikosnoveni čuvar “svetih” vrednosti, porodice, tradicije, crkve, Kosova, sela, šajkače, šljive i sličnih “svetih” amblema i simbola, da ne nabrajam dalje. Na krilima svetog srpskog nacionalnog identiteta Crkva dobija prostor za širenje, popovanje, dociranje i bogaćenje, prostor koji ne bi imala da se drži svoje hrišćanske misije i službe.

Tome služi i Pravoslavni univerzitet?

Kad je reč o najavljenom osnivanju Pravoslavnog univerziteta u Srbiji, kao neka vrsta uvoda u razumevanje tog pitanja može da posluži tekst Alkseja Kišjuhasa “Crkveni univerzitet”, objavljen u “Danasu” (23–24. maj). Kao što samo on ume, to jest eruditski ali bez gnjavaže, Kišjuhas je dao kratak pregled osnivanja srednjovekovnih univerziteta u Evropi i uloga koju su u tome imale Crkve. Objasnio je da su ovi univezieti imali autonomiju, da su bili odvojeni i od verske i od svetovne vlasti. Time je opovrgao kao netačno mišljenje patrijarha Porfirija da osnivanje Pravoslavnog univerzuteta u Srbiji nije nikakav presedan, jer su prvi i najveći evropski univerziteti bili verske institucije. E pa nisu, kaže Kišjuhas. Istina, dodaje on, bilo je i ima univerziteta koje su zajedno kontrolisale Crkva i država, pa navodi dva primera: univerziteti u Frankovoj Španiji i univerziteti u današnjem Iranu. Dakle, crkveni univerzitet u Srbiji zaista ne bi bio presedan, imao bi nekoliko primera da se na njih nadoveže. Pa hoće li?

Ako je suditi po obraćanjima najviših predstavnika Crkve, a naročito ako je suditi po neobraćanjima (u slučajavima kada režim nasiljem nasrće na građane, na primer) SPC se udaljava od elementarnih hrišćanskih postavki.

Kao što znate, ova Crkva se predstavlja kao veliki zaštitnik srpskog naroda u celini, o njegovim stradanjima rado i često govori. “Stradalni srpski narod” je na njenom srcu, njemu pruža utehu, njegove rane oplakuje i osveštava. Ona prva stiže na sve komemoracije narodnog stradanja, u njenom rečniku jedna od najčešćih reči je genocid, razume se, čija je žrtva naš narod. Ako ima nekih pojedinaca koje će Crkva oplakati, to su samo oni čije stradanje je simbol svenarodnog srpskog stradanja od spoljašnjih neprijatelja. Samo oplakivanje tog stradanja ova crkva smatra svojom dužnošću, to je jedan od poslova od kojih živi i to, reklo bi se, sasvim lepo. Stradanje pojedinaca od ruke vlasti, pa tako i stradanje devojke koju su pretukli policajci, nije podstaklo Crkvu da stane na njenu stranu. Ostaje utisak, bar kod mene, da je u ovom slučaju milostivo srce Crkve bilo na strani policajca, jer on se jadan bori protiv velike pošasti koja je – kako ponavljaju patrijarh i drugi episkopi SPC – u Srbiju stigla sa neprijateljskog Zapada, on se bori protiv “obojene revolucije”.

U jednom “uglednom” propagandnom glasilu režima pronalazimo ovakav naslov: “Praznik koji ženama ispunjava najveću želju”. Ostavimo po strani uobičajenu nepismenost (kako to “praznik” ispunjava želje?). Nije li čitava političko–crkvena–tabloidna retorika najdublja uvreda parova koji imaju problema s dobijanjem dece?

Ovo sa ispunjenjem ženskih želja dovodi nas do jedne dimenzije saradnje SPC i Vučićevog režima, u kojoj je u prvom planu manipulacija sujeverjem. Ovde se Crkva stavila na raspolaganje Vučiću da za svoje potrebe iskoristi jedan njen tradicionalni resurs – čudo. Teologe treba pitati koja je razlika između čuda kojima nebo potvrđuje svoje prisustvo na zemlji, svoju istinu i svoju moć, i praznoverja, dakle koja je razlika između religije i magije. Ono što ovde vidimo i bez pomoći teologa jeste veliki značaj koji je dobila isceliteljska moć pripisana Bogorodičinom pojasu. Duhovna strana okrepljenja koje vernicima pruža susret sa ovom svetinjom, njeno celivanje i ostalo što ide uz to, ostala je nekako sasvim po strani. To je ovde ponuđeno kao neki dodatak, neki bonus koji ide uz ono glavno, a to je čudesno isceljenje raznih bolesti i ovo što vi pominjete, čudesan povratak sposobnosti žena da rode, a kojima medicina u tome nije mogla pomoći. Čudesno dobjanje poroda bilo je navedeno na prvom mestu u svim opsima i nabrajanjima blagodeti koje u Srbiju stižu s ovom relikvijom. To nije pomenuto kao nešto u šta se u Crkvi i narodu veruje, nego kao posvedočena istina. I ta navodna istina dočekala je nas, verne čitaoce “Politike”, na prvoj strani ovog lista, uz radosnu vest da je Bogorodičin časni pojas stigao u naš “prestoni grad”, kako novinari vole da kažu, bez obzira na to što prestola ovde odavno nema. I opet moram to da citiram, jer opet rizikujem da ispadnem neozbiljan kada pričam o ovom ginekološkom čudu. Evo, molim, čitajte: “Postoje stotine svedočlanstava o isceljenjima i dobijanju poroda onih koji su sa verom i molitvom pristupili čudesnom pojasu Presvete Bogorodice”.

Meni je u ovoj stvari ostalo nejasno, niko da mi objasni, kako je došlo do toga da jedna za žene nerotkinje dragocena relikvija istim tim ženama bude nedostupna, jer je čuvaju monasi na Svetoj Gori, na koju žene nemaju pristup? Kako se desilo da kneginja Milica, koja je možda samo zahvaljujući ovoj relikviji na svet donela troje dece, dozvolila mužu Lazaru da Bogorodičin pojas pokloni jednom svetogorskom manastiru i tako liši srpske žene nerotkinje roda i poroda, i to u vreme kad su i one mogle da rađaju junake za onu veliku bitku koja je uskoro imala da se odigra. Evo nas na tragu mogućnog i dosad notkrivenog uzroka poraza Srba na Kosovu. I da se vratimo u naše vreme. Zamislite koliko bi danas Srba bilo da je ovaj čudeni pojas i ranije dolazio kod nas, a ne prvi put tek pre neki dan.

Nikad nije kasno…

Podsetiću vas, imenjače, da je pomoć neplodnima u Srbiji bar jednom ranije bila zatražena od Bogorodice. Istina, u slučaju na koji mislim nije bila reč o ženama nerotkinjama, nego o neplodnim piscima, piscima kojima je ponestalo inspiracije. Jedan od njih, Matija Bećković, shvatio je da im u toj nevolji može pomoći samo Bogorodica pa je u dogovoru sa Crkvom organizovao njen svečani dolazak u Udruženje književnika u Beogradu, to jest dolazak ikone Bogorodice Trojeručice. Bećković je otkrio da ona ima čudotvorno dejstvo isterivanja ploda iz najneplodnijih matrica, kakve su često od pića obamrle duše naših pesnika. U Udruženju književnika svečano je osveštana i tamjanom i molitvama pozdravljena i na zid okačena kopija ove ikone, a svi čanovi Uduženja dobili su po ikonicu Trojeručice da je drže na pisaćem stolu. Bilo je to jula 1999. godine. Mesec dana pre toga rat na Kosovu je bio završen, opet je trebalo opevati slavni poraz i duhovnu pobedu. Dakle, za pesnike pune ruke posla, tako da su i neplodni pesnici morali da propevaju, da rađaju patriotsku poeziju, što će biti čudo koje je ostvareno uz pomoć Trojeručice. Lelek za Kosovom digao se do neba.

Plodna mešavina političkog i religijskog ukazala nam je, između ostalog, i na poreklo Republike Srpske: stvorio ju je bog, lično.

Da, često se od Dodika može čuti da je Bog stvorio njegovu republiku, a ne Dejton. Kaže on često i to da Srpsku Bog čuva, što je razumljio, ako je on njen tvorac i red je da svoju tvorevinu čuva. Neće valjda da božju tvorvinu čuva parlament, da se o njoj diskutuje kao da je to nekakva politčka skalamerija, neka – ne daj bože – građanska država u kojoj ne obitava verni srpski narod nego nekakvi građani, ljudi kojima nije dovoljna božja milost i molitva, nego traže nekakva – Bogu i božjem narodu nepoznata – ljudska prava. Ali božansko poreklo Dodikove republike ostalo bi nekako apstraktno, neutelovljeno, da nema sveštenika, glumca, pevača i novinara koji će tu božansku genezu Srpske slikovito dočarati i tako dočaranu držati stalno, svakodnevno na sceni. Zato je najvažnija Dodikova briga da na teritoriji njegove republike nema običnih radnih dana, nego da se nižu svečanost za svečanošću, komemoracija za komemoracijom, slavlje za slavljem, Baja Mali Knindža za Bajom Malim Knindžom. Pratio sam to dve godine, išao nepozvan od jedne svečanosti do druge i, priznajem, ne mogu više. Kako to podnose ljudi koji tamo žive, ne ne znam.

Ni Beograd nije mnogo drugačiji.

Isto važi i za Beograd u trenutku kad mu stiže Bogorodičin pojas. I taj događaj je jedan u nizu raznih svečanosti, proslava, komemoracija koje treba da pokažu da crkvena i svetovna vlast sve čine za slogu, sabornost, jedinstvo, tradiciju i porodicu. U ovom slučaju, dočekujući čudotvorni Bogorodičin pojas, porodica, roditelji i deca, dede i unuci u prvom su planu. Medji su i slikom i rečju pokazali da su se svi oni saborno i u ljubavi okupili oko Crkve i Države, oko Porfirija i Vučića. U mojim novinama, to jest – shvatili ste – “Politici”, čitam reportažu jedne novinarke koja se umešala u narod koji čeka da vidi i celiva ovu relikviju. Tu je bila i kad se, kako kaže “proneo glas da svetinja stiže”, zatim je pogledala oko sebe i videla da su tu i neki ljudi sa štakama, zapazila je jednog starca sa šajkačom i štapom, neke tinejdžere. Njoj su, kaže, najslađa bila deca, posebno jedna beba koja je “zaspala na očevim ramenima”, pa je tako postala simbol Bogorodici, a onda i Porfiriju i Vučiću. Svi su tu uzbuđeni, radosni, srećni, samo što ne kažu “Srbija pobeđuje!”. A tako se, pretpostavljam, osećaju i čitaoci ove reportaže. U svakom slučaju to se od njih očekuje, jer inače cela stvar nema smisla, ne vredi truda, ne vredi para datih da bi se ova političko-verska priredba upriličila. Šta mislite koliko su platili Francuzima, vlasnicima beogradskog aerodroma, da im dopuste da na aerodomskoj pisti pevaju moleban?

(Vreme/foto: Autonomija)