“Sad mogu da kažem da znam nekoga ko je bio u Maglaju”, šalje mi kragujevački profesor i aktivista Vukašin Slavković kao odgovor na moj stori na Instagramu da sam u tom mestu. Prošli vikend se tu održao festival Maglaj Spirit Weekend, događaj koji prvenstveno kroz film pokušava da pokrene dijalog, regionalnu saradnju, priču o pomirenju i možda doprinese deliću onoga što zovemo suočavanje sa prošlošću kako bismo imali malo svetliju budućnost. 

Ovako imam priliku da idem u Bosnu i Hercegovinu, ja je hvatam zdušno, oduševeljno i gotovo uvek. Volim da se hvalim time kako volim Sarajevo, Višegrad, Banjaluku, Mostar, Zenicu. Volim da naglasim da sam posetila Srebrenicu, Bratunac, Zvornik.

Mogu tom spisku sad da dodam i Maglaj koji pripada zeničko-dobojskom kantonu.

Ovo je mesto gde su se tokom rata sve tri vojske sukobile, boreći se za onu svoju stranu. Bilo je tu i menjanja tih strana i pravljenja saveza, a dugotrajna borba i opsada učinili su da Maglaj postane jedna od najrazorenijih opština. 

Svaki grad i svako selo koje je osetilo rat nikad više nije isto kao pre. Kao neki nevidljivi duh. Pa ili ga hranimo mržnjom pa ga se na kraju plašimo u mraku, ili se suočimo sa njim pa nam postane vodič za budućnost.

Verujem da sa duhovima prošlosti treba naći zajednički jezik. Jedan od njih su kultura i umetnost.

Zato me posebno interesovalo šta se to radi na Maglaj Spirit festivalu? Kako i zašto program na srednjovekovnoj tvrđavi oživi ovaj gradić? Da li bih ikada otišla u Maglaj i da li bi profesor Vukašin znao nekoga ko je tu bio, da nije bilo ovog festivala?

Stigla sam kasno uveče. Tišina je, i da nije svetala, buke i muzike sa tvrđave koju vidim preko reke Bosne, rekla bih da ceo grad spava.

Preko puta smeštaja je Velika kuća, a na njoj citat Dostojevskog: „Svi ideali sveta ne vrijede suze jednog deteta“. To je zid na kome su ispisana imena ubijene dece Maglaja, većinom 1993. godine.

Do tvrđave ima petnaestak minuta peške, a moj drug Tanasije i ja komentarišemo stare, napuštene kuće koje nisu renovirane i na kojima još uvek stoji unakažena fasada, sva u rupama, nekad davno izrešetana – ratni tragovi. Komentarišemo i uređena dvorišta,
džamiju, pogled koji puca na grad sa visine, modro zelenilo, uređene klupice i male biblioteke pored reke.

Ljudi se ovde raduju kad im kažete da ste došli na festival. 

A na festivalu se kroz dva dana filmskog programa, muzike i razgovora spajaju mladi sa Zapadnog Balkana, spajaju se sugrađani iz različitih delova Bosne i Hercegovine.

Ovo je peto izdanje i nema tu mnogo filozofije, zato i radi. Leto je, gledaju se filmovi napolju, uveče se igra, ljudi se upoznaju, razgovaraju o kulturi i umetnosti… To im daje prostor da se prvo povežu oko stvari koje vole, pa je valjda malo teže i posvađati
se oko stvari koje nas razdvajaju. A to je posebno važno u malim, lokalnim zajednicama, na koje često svi mi, namerno ili slučajno zaboravimo.

Ovakvi događaji udahnu život – čak i tamo gde se mnogo života oduzimalo. 

“Mislim da se iskra živosti krije u svima nama, nezavisno od toga kolika je zajednica u kojoj živimo”, kaže direktor ovog festivala Adi Softić i dodaje da se cela maglajska zajednica podigla i da sada žive onu staru izjavu da treba celo selo da se uroti da se
podigne jedno dete.

Kako Adi kaže, kultura pripada svima, a film je snažan mediji komunikacije koji može pokrenuti velike društvene promene.

“Suočavanje s prošlošću je nešto što nas prati. Ne možemo pobeći od te teme. Ne postoji nešto što je apsolutno pomirenje ili apsolutna svađa, ali postoji dobra volja da ono što nas razdvaja malkice ostavimo po strani i fokusiramo se na ono što nas spaja.
Da vidimo gde možemo biti bolji, gde možemo porasti kao ljudi, kao celokupno društvo. Ovaj festival je jedan primer. Sarađujemo sa ekipom iz Srbije, Crne Gore, sa kolegama iz Doboja, zejednice koja je u drugom entitetu, sa Žepčom koja i dan danas muči muku sa dve škole pod jednim krovom. Ovde niko nikoga ne pita za ime i prezime, može se samo pitati piješ li ili ne piješ, kaže Adi i dodaje:

“Ovaj model može prepisati svaka zajednica na Zapadnom Balaknu koja želi da se bavi filmom našeg govornog područja i želi da čačne nerv i mečku temama koje često volimo ostaviti zaboravljenim.”

Prvo veče, na muzičkom delu festivala, najveći utisak na mene su ostavili mladi ljudi koji igraju i pevaju iz petnih žila. Nema veze da li su to bili MTV komercijalni hitovi ili oni naši iz 90-ih. Na trenutak mi se učinilo kao da je ovo jedini dan u godini kada
oni imaju prilike za to. Možda za neke i jeste.

Drugo veče je tačno u ponoć krenula pesma „Tek je 12 sati“. Oduvek mi je bilo fascinantno kako takve pesme sve generacije
pevaju. Nešto me teralo da izguglam. Simbolično, pesma je objavljena 1993. godine. 

Koordinatorka volontera Selma Ramović, dvadesetogodišnjakinja iz Maglaja koja je od početka uključena u organizaciju festivala kaže da se ovakvi događaji ne dešavaju u Maglaju. Kaže da ne možete nigde da plešete u Maglaju posle 23 časa. 

“Ovde kad dođemo imamo platformu da se istresemo, pogledamo dobre filmove, da izađemo iz tog nekog mrtvila. Jako volim Maglaj, studiram u Tuzli, ali se ovde leti vratim. U principu kada volite grad onda volite ljude koji su tu, pa vam nije bitno ni
kakvi su kafići ni kakva je muzika, nego su bitni ti ljudi. Imali smo prilike da upoznamo mnogo mladih ljudi iz Doboja i Žepča i stvorimo prelepa prijateljstva. Nama stariji kažu kako smo mi primer da ta neka prošlost mladima ne treba da narušava prijateljstva, da treba da se prisećamo, ali da ne treba da postupamo onako kako su postupali oni pre nas”, kaže Selma i dodaje da je ovaj festival mesto gde se spaja dosta kultura i gde se mladi ljudi osećaju slobodno, a njoj je to glavno.  

Drugo veče je obeležilo prikazivanje filma “Paviljon” Dina Mustafića i razgovor sa glumicom Jasnom Diklić. Film govori o trećoj životnoj dobi, o staračkom domu, nehumanim odnosima prema korisnicima domova i revoluciji koju oni podižu kao odgovor na gubljenje dostojanstva i poniženja.

Posebno me dira tema revolucije, a na to me podsetila i rečenica pre filma koju mi je neko sa festivala uputio kada sam rekla
da sam iz Novog Sada: “Aha, vidim, odmah sam primetio bedževe.”

Vrlo je čudno kako nas periodi borbi, ovakvih ili onakvih zauvek obeleže.

A film, naravno ima jugoslovenske motive, partizansko organizovanje, nadrealne situacije i crni humor. Svi gledaoci su navijali za ove pobunjene bake i deke u filmu, svi su se smejali njihovom trapavom korišćenju oružja i domišljatim osvetničkim planom. Bar na ovom festivalu, svi su navijali za okupirane, ne za okupatora, makar to bilo i samo na filmu, a učinilo mi se da smo svi zaćutali na repliku: “Ako je pravda nedostižna onda se moraš zadovoljiti odgovorom na nepravdu”.

Možda sam i samo ja zaćutala jer sam se nakratko vratila u Novi Sad i setila se bitaka koje junački vodimo, setila se mojih drugara koji su cenu platili u pritvoru, egzilu, polomljenim vilicama i prekršajnim kaznama.

Mnogo mladost može da uradi i podnese i tamo u Maglaju i ovde u Novom Sadu.

Glumica Jasna Diklić reče pre filma da su mladi ljudi izuzetni.

“Mi smo ti koji smo ih indoktrinirali, mi smo ti koji smo ih zatrovali, mi smo ti koji smo im ostavili nedovršne, ružne priče, priče sa velikim posledicima. Mladost mora da ruši predrasude, da misli svojom  glavom, a mlad čovek mora biti slobodan čovek. Da mu niko ne govori šta treba da radi, šta i kako da misli. Oni moraju biti slobodni i u koraku i u misli i u pokretu”, zaključila je Jasna, čini mi se srčanije od bilo čega o čemu je do tada govorila.

Festival se završio muzikom. Mi smo ujutro otišli, rešeni da idemo okolo naokolo kroz bosanska sela. Izgovor je bio da je gužva na granici, a verovatno smo hteli još malo da ostanemo.

Kada je komentarisala film, Jasna Diklić je rekla: “Takava tematika još uvek kod nas nema happy end”.

Rekla bih da još uvek nema ni ova naša o pomirenju i pravdi, ali vikend u Maglaju me podsetio da neki ljudi još uvek koračaju ka tome.

Jelena Božić (Autonomija/naslovna fotografija: Facebook/Maglaj Spirit festival)