Skip to main content

Kontrarevolucija devedesetih godina izbrisala rezultate jugoslovenske antifašistčke borbe

Aktuelno 09. maj 2021.
6 min čitanja

Istoričari Milovan Pisarri i Dragan Markovina, povodom Dana pobede nad fašizmom i Dana Evrope koji se obeležavaju danas, ocenili su za televiziju N1 da nominalno svet koji je izborio pobedu nad fašizmom jeste i sada na istoj strani, ali da realno nije i da Evropa želi da potisne činjenicu da su u nekim zemljama ti koji su pobedili fašiste bili komunisti. “To odgovara Evropi – novi diskurs o antifašistima koji nisu komunisti”, ocenjuje Pisarri, dok njegov kolega iz Hrvatske Markovina kaže da se u njegovoj zemlji, koja je imala značajnu antifašističku borbu, od devedesetih ona negira ili relativizuje sa najviših državnih pozicija. Slična stvar je, po rečima Pisarrija, i u Srbiji, gde je 2001. prve “izmišljen novi antifašizam onih koji u Drugom svetskom ratu nisu bili antifašisti”, misleći na pripadnike Ravnogorskog pokreta.

„Nesumnjivo da do pobede nad fašizmom ne bi došlo da nije bilo zajedničkog nasutpa savezničkih snaga – zapadnih snaga i Sovjetskog Saveza, bez kojega sigurno ne bi bilo pobede“, ocenjuje u Danu uživo na TV N1 Markovina i dodaje da je danas u EU „važniji“ dan ujedinjenja Evrope od pobede nad fašizmom.

Kada se radi o ovdašnjim prostorima, gde je bila, kako kaže, autentična antifašistička borba, on ističe da se od devedesetih godina ona negira ili relativizuje, „ili jako popularno poslednjih godina, prikačimo se na opštu proslavu, kao da kod nas ništa nije bilo“.

„Mi smo imali i poslednji rat devedesetih u kojem su svi rezultati antifašističke borbe izbrisani sa lica zemlje“, podseća on i dodaje da je upravo Dalmacija, koja je gotovo cela bila partizanska tokom Drugog svetskog rata, devedesetih najjače bila na udaru desnice, kada su srušeni mnogi spomenici antifašizmu i promenjena imena ulica.

No, kako navodi, poslednjih desetak godina, „autentična partizanska tradicija se počela braniti“.

„Hrvatska država funkcioniše na tri nivoa: nominalno u Ustavu piše da je utemeljena na antifašizmu, nasuprot Nezavisnoj državi Hrvatskoj, i to je bilo za pokazivanje HDZ (Hrvatske demokratske zajednice) napolju, unutra imamo jedan revizionizam u svakom smislu, i treća je antifašistička kultura sećanja, koja ako nije bila izbrisana devedesetih, neće ni sada“, smatra Markovina.

Pisarri: Antifašizam postoji, ali je ispražnjen od svojih vrednosti

Pisarri kaže da je slična situacija i u Srbiji, dodajući da je obeležavanje raznim manifestacijama antifašističke prošlosti nešto „potpuno nominalno, samo da bi se pokazalo prijateljstvo prema Rusiji, to su prazne manifestacije, u njima nema antifašističkih vrednosti“.

„Nominalno postoji antifašizam, ali je ispražnjen od svojih vrednosti, a izmišljen je novi antifašizam onih koji u Drugom svetskom ratu nisu bili antifašisti. Umesto pravih antifašista došlo je do stvaranja novih antifašista, a to su pripadnici Ravnogorskog pokreta. Antifašistička borba se pretvorila u nacionalno veličanje imaginarne prošlosti“, smatra Pisari.

Na pitanje u kojoj meri je prisutan duh revizionizma, on kaže da je to politička odluka i propaganda.

„To odgovara i liberalnoj Evropi da postoji antifašizam koji nije vezan za komunizam ili za jugoslovenstvo, jer su partizani na ovim prostorima bili komunisti, nigde u Evropi ne odgovara da su pobedili komunisti u Drugom svetskom ratu. Evropi odgovara novi diskurs o antifašistima koji nisu komunisti“, navodi Pisari.

Markovina kaže da hrvatsko društvo, kao i svako mediteransko društvo, poput Španije, Italije, pa i Grčke, ima sličnu prošlost, i da je tokom Drugog svetskog rata zapravo bio na delu građanski rat između fašista i antifašista.

Dodaje da se radilo i o borbi za nacionalno oslobođenje, ali i za socijalističku revoluciju, a to je potpuno iščezlo.

„EU ima ozbiljna nastojanja da se bilo šta što nije deo službene priče o pobedi saveznika ne spominje, pa se tako ne spominje ni jugoslovenski antifašistički pokret“, kaže Markovina i dodaje da su i Hrvatska i Slovenija itekako bile partizanske zemlje, ali da današnja njihova vođstva se „prave luda i ništa od autentične tradicije ne žele da naglase“.

Averzija prema antifašizmu

A na pitanje ko je kriv što se stvorila averzija prema antifašizmu, on ističe da je „kriva kontrarevolucija devedesetih godina. Ovdašnja društva su pristala na službenu priču nacionalista da je to sve bilo crno, naopako i loše u socijalističkoj Jugoslaviji, i da smo mi sad stvorili nešto slobodarsko“.

„Realno, ne možete problematizovati devedesete godine a da vas ne optuže da ste nacionalni izdajnik“, ukazuje on.

Pisarri navodi da je Evropa podeljena po mnogim osnovama, pa i politički, i kada se radi o onima koji su stvorili EU, kod njih je najvažnija bila pobeda nad fašizmom, ali kod zemalja iz Istočnog bloka postoji drugi problem – „nije toliko značajna borba protiv fašizma koliko borba protiv Staljinizma“.

„Upravo u tim zemljama je bio i veoma jak kolaboracionizam. Zbog slabosti današnje EU ne može da dođe do suočavanja sa tim problemom“, kaže Pisarri i dodaje da je Srbija EU u malom i još nije jasno na kojoj će strani biti.

U Ustavu Srbije se uopšte ne pominje fašizam, za šta Pisarri ukazuje da nam govori da to ovde nije važna stvar. Da je to tako, pokazuje i promena imena ulica ili rušenje i zanemarivanje antifašističkih spomenika.

Markovina navodi da je „suštinski u Hrvatskoj rat devedesetih iskorišćen za nacionalističku homogenizaciju protiv svega što je imalo ikakve veze sa jugoslovenskim nasleđem“.

„U tome se nije do kraja uspelo, srušeno je preko 3.500 spomenika u Hrvatskoj tokom devedesetih, taj proces jeste zaustavljen, ali sada se to tako otvoreno ne sme raditi, neki su obnovljeni, mada najverovatnije neće većina biti obnovljena“, navodi on i dodaje da su vraćena imena nekih ulica.

„Situacija jeste nešto bolja, ali se nikad antifašizam neće vratiti kao neupitna vrednost, iz razloga što HDZ to politički tako ne razmišlja“, poručuje on.

Antifašistička prošlost nije nam važna

Pisarri kaže da u Srbiji spomenici nisu baš rušeni, ali su uglavnom zapušteni, što nam govori da nam ta antifašistička prošlost „apsolutno nije važna“.

„Promena koja počinje 2001. kada su četnici postali antifašisti, te ‘vrednosti’ su postale važne. Oni su bili na strani fašizma, izvršili su pokolje, etnička čišćenja, i kad se dižu njima spomenici, mi zapravo dižemo spomenike tim koljačima“, ukazuje Pisari.

A kada se radi o sve većem broju spomenika vladarima iz Srednjeg veka, Markovina smatra da „spomeničko glorifikovanje Srednjeg veka služi da se ne priča o devedesetim, taj rat je nastavak građanskog rata iz Drugog svetskog rata“.

Fašizam u Evropi

Na to kako stoje stvari u Evropi kada se radi o fašizmu, on navodi da je postfašizam u Zapadnoj Evropi narastao glasački do 15 odsto, odnosno da postoji fond birača koji su apsolutno profašističke orijentacije.

„Problem je što je ovo radikalno krilo odvuklo i mejnstrim konzervativne stranke pa i socijaldemokrate prema desnici i centru. To je izazvalo i reakciju autentične levice, koja ima pet do deset odsto podrške, ali to i dalje nije relevantna snaga koja može da odvuče celu situaciju ulevo“, navodi Markovina.

Dodaje da je „ključni problem odnosa prema fašizmu i antifašizmu pristajanje zapadnih država iz ovih antikomunističkih sentimenata, na onu tezu iz istočnih zemalja a to je borba protiv dva totalitarizma“.

„Naravno da je Staljinizam bio totalitarizam, ali nije isto kad nekoga zbog porekla i imena odvedete u logor ili nekog iz ideoloških razloga ubijete u Sibiru. Jugoslavija ne spada ni u jednu ni u drugu priču, imali smo autoritarni sistem koji ni izbliza nije bio totalitaran, on nije bio utemeljen na sovjetskim tenkovima. Ovde imamo nešto autentično naše, čega se odričemo i iz unutrašnjih ideoloških razloga i što mislimo da će to odgovarati EU“.

Pisarri se slaže i dodaje da se kao i u vreme nastanka fašizma, i danas daje previše prostora ekstremno desnim strankama.

„Treba da se vratimo osnovnoj definiciji fašizma, da je to autoritarni sistem, gde ne postoji sloboda medija, gde se veliča nacija, gde nema mesta za druge osobe. Ajde da pogledamo ono što se dešava oko nas, pa da pitamo da li postoji sloboda medija, da li se veliča nacija, da li se poštuju ljudska prava. Ako kažemo ovo ne postoji, ovo ne postoji, onda treba kritički da razmislimo i da vratimo izbrisane vrednosti“, navodi Pisarri.

Markovina kaže da nije optimističan po pitanju Evrope, i da smo posle pandemije, „u političkom smislu na nivou ranih tridesetih godina prošlog veka“.

„Ne mora da znači da ćemo završiti isto kao tada, ali svet je definitivno unutar previranja gde će u budućnosti“, smatra Markovina i dodaje da smo mi na Balkanu „prošli sve to najgore devedesetih, mi smo nažalost avangarda najcrnjeg scenarija koji sledi Evropi“.

Upozorava da je veoma loša stvar što ljudi iz balkanskih zemalja masovno odlaze.

„Ima neke poetske pravde da je ovaj radikalni nacionalizam naslonjen na fašističke ideje upropastio do kraja vlastite narode i zemlje, ali nama koji ovde živimo ta poetska pravda ne znači ništa“, zaključuje on.

Pisarri kaže da ga brine što „mi u Evropi živimo kao da ne znamo šta se dešava širom sveta“ i boji se da će biti „prekasno kada shvatimo koliko je strašno sve to što se dešava oko nas“.

„Brine me slabost Evrope, ali me teši jer mi se čini da ipak postoji otpor, ljudi koji postaju svesni te situacije, oni ne pripadaju vlasti već narodu, narodima, i upravo to je ono što će biti bedem i otpor. Takvi ljudi delimično postoje i u Srbiji“, navodi Pisarri.

(N1)