Skip to main content

Ivanji: Mladi da odluče šta ih zanima o Holokaustu, preživeli da im u tome pomognu

Izdvajamo 08. апр 2022.
5 min čitanja

Mladi bi trebalo da odluče šta ih o Holokaustu zanima, šta žele da saznaju i zapamte, a preživeli bi u tome trebalo da im pomognu dok još mogu da im budu na raspolaganju, ocenjeno je na tribini posvećenoj 80 godina od Novosadske racije – „Kultura sećanja – Novosadska priča“, koja je sinoć održana u Klubu advokata Vojvodine. Razgovor sa književnikom i publicistom Ivanom Ivanjijem, koji je preživeo logore Aušvic i Buhenvald, i njegovim sinom novinarom Andrejem Ivanjijem, predstavnikom takozvane druge generacije, protekao je u evociranju uspomena iz logora, ali je bio i svojevrsna promocija Ivanjijeve nove knjige „Usamljenost manjine“.

Po rečima samog autora, „dosadili su mu Jevreji“, pa se za pripovedanje ove priče odlučio za lik mađarskog dečaka, njegovog vršnjaka, jer je sam dan nakon Racije napunio 13 godina. „Uzeo sam malog Mađara koji je moje godište i onda od početka, pa kroz okupaciju kako je on doživeo raciju novosadsku, pa sve do duboke starosti kad je dospeo u Los Anđeles. Tu ima istorijskih ličnosti koje su svojim imenom i prezimenom, ima nekih ličnosti i ponečeg što bi moji ispisnici i malo mlađi mogli da prepoznaju“, rekao je Ivanji.

Govoreći o tom vremenu, Ivanji je podsetio da je tokom Racije živeo u Novom Sadu sa stricem, jer su mu roditelji završili u logorima – otac u Topovskim šupama, a majka na Sajmištu. Taj stric ih je čuvao od strašnih događaja koji su se dešavali, tako da ih nisu bili ni svesni. Ivanji je jedno vreme živeo sa „polufalsifikovanim“ dokumentima po kojima je Mađar, jer mu je stric bio oženjen mađarskom švabicom.

„Tek kad se sve završilo, išao sam u mađarsku gimnaziju i iz našeg razreda je nedostajao samo jedan učenik. Čuo sam da je ubijen, sa 12-13 godina. Strašno je to surovo, ali nisam shvatao još uvek šta se to dogodilo. To mi je tek posle bilo strašno i zato sam u nekim svojim romanima opisivao tu Raciju“, ispričao je Ivanji. Dodao je i da, kada se o Holokaustu priča među preživelima, postoje dve škole – jedna, većinska, koja insistira na tome da preživeli stalno govore samo o strahotama i „da kukaju“, dok druga, manjinska, kojoj i on sam pripada smatra da se treba „zavitlavati“ na račun toga što su ostali živi.

„To je moj odnos, šta da kukamo kad smo ostali živi, kad jedemo i pijemo već tolike godine? To ne znači da me jako ne zanima šta vi o tome mislite, znamo šta je bilo, ali šta vi mladi prijatelji hoćete da znate, čega hoćete da se sećate, to je pitanje za vas. A vi pitajte dok nas ima živih, stojimo vam na raspolaganju“, pojasnio je Ivanji.

Laži o ćutanju

Takođe, Ivan Ivanji je negirao sada već uvreženo mišljenje da se u SFRJ u javnosti nije smelo govoriti o zločinima, uključujući i Raciju. Ko bi mi zabranio da govorim, zapitao je Ivanji dodajući da je to jedna od modernih laži i podsetivši da se čak preterivalo sa brojem mrtvih, gde se pominjalo njih čak 6.000.

„Prva knjiga o Jasenovcu, sa preteranim brojkama je izašla negde 1946. Nije istina da Tito nije bio tamo, samo nije hteo da pravi cirkus od toga“, ispričao je Ivanji precizirajući da mu je arhitekta Bogdan Bogdanović ispričao kako ga je posetio lično Maršal.

„I Tito stoji pred maketom cveta i kaže mu: ovi moji se ne slažu zašto se to tako pravi. On objasni, Tito kaže slažem se. Naravno, bilo je potrebno da on aminuje, ali ne svako otvaranje klozeta, nego ozbiljne stari“, našalio se Ivanji dodajući da misli da je spomenik u Jasenovcu najlepši i najčudniji spomenik Holokaustu na svetu, “arhitektonski i statički jezivo komplikovan“ poput opere u Sidneju. Ivanji je podsetio i da je nakon oslobođenja prisustvovao suđenjima odgovornih za Raciju.

„Jako se slabo sećam detalja. Sa ulaznicom se išlo na to suđenje, to su nudili preživelima iz logora, i to sam odlazio. Nudili su nam i ulaznice za vešanje, tamo već nisam išao. Smrti sam video i bez toga dovoljno u logorima“, napomenuo je on.

Transgeneracijska trauma

Andrej Ivanji je podsetio da je nakon Drugog svetskog rata u Nemačkoj sproveden dvodecenijski proces denacifikacije i sučeljavanja sa prošlošću, i to kroz obrazovanje, medije i politiku. Između ostalog, tu je nastao termin druga generacija, koji se odnosio na decu ljudi koji su preživeli Holokaust, pre svega logore. Odgovarajući na pitanje da li se trauma sa roditelja prenosi na decu, Andrej Ivanji je rekao da je to u njegovom slučaju bilo „tačno nula“, odnosno da mu ništa nije bilo nametano uprkos tragičnim događajima u kojima su članovi njegove porodice stradali tokom Drugog svetskog rata. Uglavnom je o tome učio u školi.

„Sve je to išlo nekim prirodnim tokom dok mene nije počelo da zanima. Kada bih postavio pitanje, dobio bih odgovor. I tu je dolazilo do čudnih situacija da tokom sazrevanja kod mene počne da se stvara, kada gledam i čitam istorijske stvari, neki proces identifikacije, da to posmatram kroz prizmu iskustva mog oca, i da tu možda razvijam neki veći stepen empatije“, ispričao je on. Andrej Ivanji kaže i da se on identifikovao sa Jugoslavijom, da se sada identifikuje sa Beogradom, ali ne sa „današnjim Beogradom koji je na vodi i kanalizaciji“.

Podsetio je i kako su početkom devedesetih ljudi iz njegovog okruženja postali žrtve procesa srbovanja, gde su preko noći menjali porodične biografije pa su one od prvoboračkih najednom postajale proganjane od tih istih komunista. Budući da je iz mešovite, srpsko-jevrejske porodice, taj trenutka ga je naterao da se zapita ko je i da li može da bude deo svega toga.

„Kada u jednoj okolini nacija, vera, religija, počne da igra ulogu kakvu ne bi smela da igra i kada postane deo agresivnog i navalentnog identiteta, onda manjina ili ljudi koji ne žele da budu deo toga mogu da se osete kao što je opisano u ovom romanu, kao manjina, ili usamljena manjina u svemu tome“ rekao je Andrej Ivanji podsetivši i da su stotine hiljada mladih ljudi tada napustile zemlju jer nisu htele da imaju veze sa „tom nacionalističkom štrokom i prljavštinom i ubijanjem u ime ne znam kakvih ciljeva“.

„Ne mogu da ne poredim istorijske zločine sa zločinima koji su bili pred mojim očima i koji su se dešavali u ime ovog naroda. U Vukovaru u Srebrenici, u opsadi trogodišnjoj Sarajeva i nikakav argument nije i oni drugi su činili zločine. Oni drugi neka se bave svojim zločinima“, napomenuo je Ivanji.

Brojna mlada publika sinoć je bila zainteresovana uglavnom za Ivanjijev život u logoru, za raciju i dešavanja iz Drugog svetskog rata. Otac i sin Ivanji podelili su i jednu priču koja se odigrala neposredno pred pandemiju, kada su sa Andrejevim dvema ćerkama obišli logor Buhenvald. Kako je ispričao Andrej, budući da je Ivan počasni građanin Vajmara, logorska postavka je bila otvorena specijalno za njih te su oni sami, tri generacije, prošli kroz tu izložbu, da bi na kraju posete u dvorištu njegove ćerke sedele u tišini, ophrvane utiscima.

„Ti si rekao – prvi put kao da mi je breme skinuto sa leđa, da sam to prebacio na drugu generaciju. Mene preskočenu, znači na moje ćerke. To je onako psihološki dosta interesantno“, zaključio je Andrej Ivanji dodajući da se kasnije nisu vraćali na tu priču.

Dalibor Stupar (Autonomija)