O Novom Sadu je reč, o njegovom Univerzitetu (NSU) čiji su ugled decenijama gradile generacije uglednih ljudi, o režimskom ataku na njega, posebno na Filozofski fakultet (FF). O tamošnjim ljudima i miševima je reč,  o časti i sramoti onih koji bi trebalo da su moralni uzori  ne  samo  studentima – njima pre svega – ali zbog odgovornog poziva obrazovanja i vaspitavanja mladih generacija i celokupnom društvu. O profesorima i upravljačkim strukturama NSU je reč, koji više nego druge profesije pred studentima  i širom javnosti polažu ispite iz morala, iz dostojanstva. Na  tim se ispitima ne može folirati iako slabići tome pribegavaju. Na njima se belodano pokazuje čast i odgovornost ili pak potuljenost, licemerje i kukavičluk pa si ili čovek ili  si gnjida. Trećeg nema, pa se kao takav ulazi u anale časti ili beščašća na univerzitetu.

Hronologija brutalnog napada na FF nije kratka i ne počinje nakon studentske pobune posle tragedije na novosadskoj željezničkoj stanici 1. novembra 2024. kad je zbog koruptivnog javašluka režima poginulo 16 ljudi. Veliki udari na fakultet počeli su polovinom marta 2024. nakon podlo konstruisane klevete protiv profesora FF Dinka Gruhonjića da je neprijatelj Srba i Srbije. Razlog tome je što je profesor Gruhonjić, vrstan aktivni novinar koji britko, bez dlake na jeziku, razobličava štetočinski i destruktivni karakter Vučićevog režima zbog čega je odavno meta režimskih kleveta i huškačkih kampanja. Osim toga, Odsek za medijske studije FF na kojem predaje profesor Gruhonjić – što se tiče socijalne dinamike i kritičkog aktivizma (bez čega nema dobrih fakulteta i univerziteta) – po mnogima je bio retko svetlo na od režima utuljenom univerzitetu svedenom samo na ogoljeno bavljenje stručnim obučavanjem studenata bez kritičkog odnosa spram društva i države u radikalnom propadanju. Sa Odseka za medijske studije godinama izlaze dobro obrazovani mladi stručnjaci, naročito prepoznatljivi u ono malo profesionalnih medija koje režim nije stavio pod svoju kontrolu. Zbog toga je ceo FF, ponajviše zbog tog Odseka ali i zbog drugih dobrih studijskih odseka, bio i ostao trn u oku Vučićevom režimu. Pa je radikalština naumila da mu stane u kraj, da ga kaštiguje i stavi pod svoje. A zna se kakve metode i kakvu mašineriju je radikalština izgradila za satiranje sebi nepoćudnih.

Za početak trebalo je naći (izmisliti) povod, da se krene u obračun sa nepoćudnim Odsekom i FF. I povod, odnosno početna meta je izabrana – profesor Dinko Gruhonjić, po radikalskom režimu jelda arhineprijatelj Srba i Srbije koji je eto iako mrzitelj svega srpskog izabrao da živi baš u Srbiji, u Novom Sadu, gde ga je dovela mladalačka ljubav. Poznata je hronologija i metodologija podmuklog radikalskog konstruisanja  Gruhonjićevog navodnog „antisrpstva“ polovinom marta 2024. i njegovog proizvođenja u arhineprijatelja Srba i Srbije (zbog čitalaca koji o tome malo znaju, ponovimo tu hronologiju iako je autor ovog tektsa na ovom portalu o tome već pisao). Poznato je kako vrh  režima – uključujući podmukle naputnice Vučića koji tobože ne da ni trunka da padne na profesora, ali javno osuđuje svako njegovo napisano slovo i zapetu – huška huliganske bande, koje su martovskih dana 2024. dolazile pred zgradu u kojoj profesor živi ispisujući pred ulaznim vratima opake poruke profesoru i njegovoj porodici. Neskriven cilj režima bio je javno satanizovati profesora koji je u novinarskoj edukaciji studenata zbog svog iskustva dragocen. Napraviti od njega antisrpskog đavola i nakon toga ga oterati sa fakulteta, pa na sličan način razoriti katedru Odseka koji smeta režimu. Punim učešćem vrha režima i njegove klevetničke mašinerije prva faza satanizacije profesora je obavljena, pa se prešlo na drugu fazu. Studenti(?) – jelda „srpski patrioti“ (među njima i sa likom zloglasnog Legije na majici) – su po instrukcijama iz senke zauzeli i blokirali FF sa ultimativnim zahtevom da se jelda „antisrpski đavo“ Gruhonjić koji truje mlade Srbe odmah izbaci sa fakulteta. U ovom izopačenom režimskom igrokazu protiv časnog čoveka, rektor i većina dekana univerziteta nisu – barem javno – videli ništa sporno. Naprotiv, radikalština instalirana na važna mesta univerziteta i većinu fakulteta je likovala. Štaviše, rektor Dejan Madić, uz saslužujuće dekane Tehničkog i Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Borisa Dumnića i Patrika Drida obišao je „studente“ koji su blokirali FF da ih okuraže ne videći u njihovim zahtevima da se profesor Gruhonjić otera sa fakulteta, takođe ništa sporno. Studenti jelda žele to što žele. Ali se režim malo preračunao.

Potcenio je ugled i poštovanje koje profesor Gruhonjić ima najpre kod svojih studenata koji su stali u njegovu odbranu, kao i kolega profesora kako sa svog tako i drugih fakulteta NS univerziteta – uključujući i brojne ugledne profesore drugih univerziteta u Srbiji – koji dobro poznaju rad i moralni lik profesora Gruhonjića u nemilosti banditskog režima. Zbog široke studentske, profesorske ali i podrške građanske javnosti, režim je nevoljno ustuknuo. Privremeno. Profesor je ostao na fakultetu i na svom novinarskom antifašističkom angažmanu, zbog čega je kao antifašista stalna meta srpskih fašistioida svih fela. 

Uz režimski konstruisan skandal oko hajke na profesora Gruhonjića, FF se suočio sa još jednim atakom režima. Radikalština je pokušala da u Studentski parlament fakulteta uobičajeno instalira svoje pulene, e da bi preko „legitimnih studentskih predstavnika“ pojačali svoj uticaj na donošenje odluka na fakultetu. Režimskoj ujdurmi oko formiranja studentskih parlamenata, koja se bez problema primenjivala na verovatno svim fakultetima svih univerziteta, suprotstavili su  se  studenti iz aktivističke grupe STAV (Studenti protiv autoritarne vlasti), koji su mesecima sprečavali režim da farsičnim izborima formira poslušnički  Studentski parlament FF. Znamo da je posle višemesečne borbe izbor režimskog parlamenta ipak završio u kasnim noćnim, odnosno ranim jutarnjim satima u zgradi Rektorata umesto na fakultetu, uz prisustvo angažovanih batinaša i topovske udare. Zbog toga je pored profesora Gruhonjića od režima proskribovana i aktivistička grupa STAV, a neki njezini najaktivniji članovi mesecima kasnije – uoči velikog studentskog skupa 15. marta 2024. – nakon udbaške i tužilačke ujdurme ozloglašeni ni manje ni više nego kao jelda planeri „udara na  ustavni poredak zemlje“. Eno ih nekih na sudovima posle višemesečnih što zatvorskih, što kućnih robija, nekih u inostranom egzilu jer ne žele da robijaju na pravdi boga.

Zna se šta je usledilo posle pada nadstrešnice na novosadskoj željezničkoj stanici 1. novembra 2024. Masovna studentska pobuna i blokade fakulteta – a potom i građanska pobuna – koji objedinjeno traže utvrđivanje odgovornosti za pogibiju 16. građana. Većina profesora i reklo bi se upravljačkih struktura fakulteta i rektorata stala je uz studente.  Neki (radikalština) nisu. Na tom moralnom ispitu – stati srcem uz pobunjenu mladost koja traži pravdu, poštovanje zakona i red u društvu i državi ili ne stati – neki profesori, dekani i rektori pokazali su čojstvo i stali uz mladost, neki su pak (uključujući i one bajagi neutralne koji jelda neće da se mešaju u politiku) ostali privrženi režimu. Neki su se pokazali ljudima dostojnim profesura, obrazovanja i vaspitanja, neki krpama koji – uprkos možda nespornim stručnostima – nisu dostojni poziva kojim se bave.

Kad je pobunjenička energija na univerzitetima i po faklutetima malo minula, režim je krenuo u ono što radikalština jedino zna – da se sveti i kažnjava profesore koji su stali ispred pobunjenih studenata ne krijući se od njih. Pored Državnog univerziteta u Novom Pazaru – na kojem su režimske kazne nepoćudnim profesorima bile i pre studentske pobune – osveta je najvidljivija na NSU, na FF jer su tamo neki profesori sa najvećim entuzijazmom stali uz studente i sami zahtevajući da se hitno menja ovo do srži od režima razoreno društvo, da se sve – pa dakako i univerziteti – vrate svom poslanju bez tutorstva i pritiska bilo kojeg režima.

U redu za režimsku osvetu prva se našla nepokolebljiva profesorica Jelena Kleut, koja je nameštenom režimskom ujdurmom oterana (nadamo se privremeno) sa fakulteta. Po istom scenario iza nje se našao profesor Vladimir Mihić. Ko je sledeći na redu?

U prljavoj igri kažnjavanja nepoćudnih profesora mračnu ulogu igraju režimlije instalirane u upravljačke strukture kako fakulteta, tako  i univerziteta. Zna se kako se pripremaju sednice Senata univerziteta na kojima se donose odluke o sudbini profesora, zna se čija je koja uloga, način glasanja i sprovođenja unapred donešenih odluka, zna se kako se javnosti objašnjava „legitimnost“ odluka. Iako se – zbog licemerja i kukavičluka moralno niščih – glasanja o sudbini profesora koji su na tapetu provode tajno uprkos ustaljenoj praksi (znalci kažu i pravilnicima), ipak se na fakultetima zna ko kako glasa, ko je režimska gnjida a ko častan čovek i žena. Među profesorima, dekanima i direktorima instituta vezanih za univerzitet nisu najveći problem otvorene režimlije – oni bar jasno izražavaju svoje stavove. Najgori su licemeri koji su bajagi neutralni (a u stvari su uz režm) koji se uzdržavaju od javnog glasanja jer šićarđijski čekaju da vide kuda smeraju tokovi događanja ne samo na univerzitetu, nego i u društvu. Ne interesuju ih moralni principi, brinu  isključivo – da prostite – za svoje guzice.

Kukavica i šaćirdžija ima svugde, u svima profesijama i svim institucijama, ali ih je radikalski režim od kako je na vlasti baš puno instalirao na NSU. Zaposlenici na njemu – kao i na svakom univerzitetu i u svakoj instituciji  – uglavnom znaju ko je ko, ko u koju tikvu duva. Rektor NSU iz ovih kriznih vremana Madić i dekan Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Drid ostaće upisani u anale univerziteta kao izrazito mračni režimski epigoni spremni na sve. Za razliku od njih klevetani profesor  Gruhonjić i izbačeni (za sada) profesori Kleut i Mihić kako god se završi njihov izgon (tek će se videti kako će to završiti) već su  upisani na listu časnih profesora koji su branili i brane čast NSU i fakulteta, pa su  pravi uzor studentima željnih znanja, pravde i nadasve slobode.

(Autonomija)