Skip to main content

IVAN LAKIĆEVIĆ: Kako je Vučić dobio izbore još pre drugog juna

Stav 24. јун 2024.
3 min čitanja

"Ovdašnja politička stvarnost sve više liči na onu u Rusiji sa isto tako depolitizovanim društvom i opsednutošću spoljnim granicama i neprijateljima"

Slično kao što pre izbora ne treba širiti defetizam, dobra je praksa da se nakon prebrojavanja glasova i raspodele mandata napravi presek stanja. Iako nikako ne treba zanemariti mestimične uspehe opozicije, treba (i ovog puta) postaviti pitanje kako je Srbija došla u situaciju da jedna partija koja već duže od jedne decenije čvrsto drži vlast na centralnom i pokrajinskom nivou ima kontrolu nad praktično svim opštinama u Srbiji i kako ta kontrola traje već nekoliko izbornih ciklusa – uprkos svim aferama i neuspesima.

Objašnjenja koja potiču iz opozicione javnosti najčešće se svode na nekoliko elemenata iz niza fenomena koji karakterišu ovdašnju političku i društvenu stvarnost kao što su kontrola medija, nasilje, krađa izbora i slično. To jeste u dobroj meri tačno – Srbija nije mesto gde je izborni rezultat ishod otvorene javne debate i slobodno formiranog mišljenja. To ipak nije u kontradikciji sa činjenicom da je onom ko cenzuriše medije, sprovodi nasilje i manipuliše izbornim rezultatom na kraju krajeva ipak neophodna masovnija podrška u društvu.

Otkud onda takva podrška? Zašto bi neko učestvovao u cenzuri i nasilju za korist vladajuće partije? Odgovor često podrazumeva ostvarivanje nekakve koristi, uglavnom ekonomske prirode – nekad je to način da se dobije ili sačuva posao, dok neko za svoju podršku dobije novac ili neku drugu sitniju uslugu.

Međutim, korist – između ostalog i ekonomska – se može ostvariti i drugim putem, na primer glasanjem za drugačije politike u skladu sa svojim preferencijama. Tu je pak problem što među partijama neke značajnije razlike u programima uglavnom nema. Za takvo stanje ne treba kriviti samo partije, već daleko širi skup aktera koji na ovaj ili onaj način učestvuju u formiranju javnog mnjenja. Konačni ishod njihovog delovanja je to da u Srbiji zapravo nema osnova za stvaranje smislenih i raznovrsnih političkih programa jer su javni prostor ispunili apolitičnim sadržajem. Drugim rečima, teme između kojih postoji (potencijalno) neslaganje u društvu se ovde (pre)često stavljaju u drugi plan.

Umesto njih, u javnom prostoru dominiraju teme oko kojih postoji gotovo stoprocentna saglasnost, a koje ne ostavljaju mogućnost da se na osnovu njih formulišu dve političke alternative (ili više njih) sa značajnijom podrškom u društvu oko kojih bi se okupile suprotstavljene političke partije. Najbolji primer za to je Kosovo koje se iznova i iznova vraća u centar pažnje, a tokom prethodnih godina je stub srpske sabornosti takođe bila i politička situacija u Crnoj Gori.

Na taj način depolitizovano društvo, sa očima često uprtim van svojih granica umesto ka unutrašnjim problemima, nema kapacitet da iznedri dve ili više stranaka (otprilike) podjednake snage poput onih u Evropi gde vladajuće partije imaju ozbiljnu konkurenciju u opoziciji, a smena vlasti je redovna pojava. Umesto toga, ovdašnja politička stvarnost sve više liči na onu u Rusiji sa isto tako depolitizovanim društvom i opsednutošću spoljnim granicama i neprijateljima.

Stoga i ne iznenađuje što je Rusija ovde viđena kao model za društveno uređenje, pri čemu joj se u toj ulozi odnedavno pridružuje i Kina pa je orijentacija ka nedemokratskom uređenju u poslednje vreme prepakovana u sve prihvaćeniju ideju o pridruživanju BRIKS-u, na čijoj je popularnosti vlast u Srbiji u tandemu sa kontrolisanim medijskim aparatom posvećeno radila.

Kako su onda Vučić i njegova koalicija pobedili na izborima drugog juna? Tog dana, pobeda na izborima je za njega bila zapravo relativno lak zadatak zato što su se pripadnici ovdašnjeg društva – svako na svoj način, daleko pre izbornog dana se opredelili za autokratiju. Nije sporno ni to da bi na čelu te autokratije neki (na desnici) radije videli nekakvu srpsku verziju Vladimira Putina ili Si Đinpinga. Ali, Srbija nije ni Kina ni Rusija. Ko u Srbiji želi Vladimira Putina – dobije Aleksandra Vučića.

(Autonomija, karikatura: STUPS)