Stanje u kome se Srbija danas nalazi nije rezultat Vučićeve, čak ni Miloševićeve politike, već zlodela i nepočinstava koje su u poslednjih vek i po počinile sve vlasti, mišljenja je Svetislav Basara, jedan od vodećih srpskih pisaca. U intervjuu za Radar govori o bivšoj i aktuelnoj vlasti, studentskoj i građanskoj pobuni, izborima, duhovnom posrnuću društva i zašto je Srbija propustila priliku da postane uređena evropska država. Razgovor, ipak, počinjemo njegovom poslednjom knjigom u kojoj još jednom progovara o atentatu na Zorana Đinđića.

Ove godine je izašao vaš roman Đinđić: Memoari s onu stranu groba, u kojem ste oštro progovorili o posledicama vladavine njegovih naslednika, aktuelnoj vlasti i tragičnom usudu Srbije. U jednom intervjuu ste rekli da Đinđić nije imao šanse da preživi. Zašto tako mislite?

Naprosto zato što je ubijen iako nije morao biti ubijen. Đinđić je uvidevši da neće moći uraditi ništa od onoga što je naumio i započeo – možda u intervjuu bude prostora da kažem nešto više zbog čega nije više mogao uraditi – odlučio da posle prvih izbora napusti politiku i da se vrati svojoj profesiji. Već je pregovarao sa nekim univerzitetima u Evropi, već je razmatrao neke ponude. Politički pozadinci i organizatori atentata, naravno da su znali da Đinđić napušta politiku i da im uskoro neće biti nikakva smetnja. Ubili su ga delom iz čiste obesti, delom da bi poslali poruku: „Ovako će završiti svako ko se drzne da poremeti čaršijski red“. Koliko vidim, poruka je primljena. Liberalno- demokratska politika je potpuno zamrla u Srbiji ili postoji samo u homeopatskim tragovima.

Posle ubistva Đinđića mnogi su profitirali, Tomislav Nikolić je postao predsednik Srbije, a Aleksandar Vučić, nešto kasnije, vlasnik čitave države. Kako komentarišete činjenicu da su ljudi, poput njih dvojice ili Dačića, Vulina, protiv kojih ste i vi bili angažovani, zarobili Srbiju i devastirali institucije?

Zar vam se ne čini da u hronologiji profitiranja od Đinđićevog ubistva zjapi rupa od osam godina. Zar prvoprofiteri – nazovimo ih tako – nisu bili Koštunica i Tadić? Zar nisu – najpre u ortakluku, onda jedan, pa drugi – osam godina raspolagali isto toliko neograničenom vlašću kao sada Vučić? Konačni rezultat te sipljive, sarmojedske vlasti je nagli uspon i neograničena vlast Aleksandra Vučića. Ako to neko ne povezuje i ne uviđa sled stvari, tome ne mogu pomoći.

Zapanjujuća je tromost ovdašnje javnosti i visina praga tolerancije na maligne društvene procese. Kao što je bilo potrebno da unutar dvadeset četiri časa bude pobijeno devetnaest dečaka, devojčica i mladića, pa da „sazri svest“ da u Srbiji ima nasilja, kao što je bilo potrebno da šesnaest osoba u trenu pogine pod obrušenom nadstrešnicom da bi se dokonalo da u Srbiji ima korupcije, tako je bilo potrebno da Vučić preuzme vlast – ja bih radije rekao: da je dobije na poklon od Tadića – da bi postalo primetno da su ovdašnje institucije devastirane, ako su uopšte ikada bile i uspostavljene.

Da li mislimo na „devastaciju“ do temelja devastiranih Miloševićevih institucija sa kojima je Koštunica, već 6. oktobra u ponoć, uspostavio „državni kontinuitet“ i potom upotrebio sve poluge formalne i neformalne moći da bi zaustavio reforme i institucionalizaciju Srbije koju je započeo Đinđić uz asistenciju Batića, Koraća i još dvoje-troje ministara i opstrukciju ostalih članova vlade, od kojih su neki bili u sumnjivim vezama sa političkim pozadincima atentata.

Možda Koštunica ne bi uspeo u naumu – naglašavam „možda“, inercija je bila na njegovoj strani – da je procese dovršavanja i institucionalizacije države podržala elita ne-Koštuničnog dela DOS-a. Ali pogledajmo šta je ta elita radila. Pominjem u romanu pod neznatno promenjenim imenima neke (tadašnje i sadašnje) korifeje demokratije koji su mimo legalnih procedura i institucija tražili od Đinđića nacionalne frekvencije, stanove, direktorske fotelje, pa su se onda, kad ih je Đinđić uputio na redovne procedure, okrenuli protiv njega i uključili se u prljavu kampanju difamacije njegove ličnosti. Mogao sam pomenuti još desetine takvih slučajeva za koje znam, ali to nije bila tema romana. Mogu samo misliti koliko je bilo takvih situacija za koje nisam saznao.

Kako komentarišete to što je pukovnik policije Ivan Ristić, dakle, visoki uposlenik bezbednosnih snaga države, čestitao Zvezdanu Jovanoviću rođendan, i muk države?

Rođendanske i slavske čestitke žandarmerijskih narednika i pukovnika policije principijelno ne komentarišem. Ćutanja države što se tiče, napomenuću da rođendanske čestitke, kome god da su bile upućene, nisu kažnjiva dela, da nijedna država ne sankcioniše moralna posrnuća i kretenizme. Regulatorni mehanizam za takve izgrede je javnost koja razlučuje prihvatljivo od neprihvatljivog. Ni norveška država ne bi reagovala ako bi neko čestitao rođendan masovnom ubici Brejviku, ali takva osoba bi bila zauvek ostrakizovana iz norveške javnosti. Ima tu još nešto.

Meni je, recimo, isto koliko pukovnikova čestitka Jovanoviću, možda čak i neprihvatljivija bila književno-politička promocija zbirke pesama Radovana Karadžića na kojoj je besedio Milo Lompar, koji je nedugo potom „besedio“ na studentskom opozicionom skupu. Konačno, pukovnik ne bi bio u prilici da Jovanoviću čestita rođendan, da Koštunica nije podržao – a verovatno posredno i potpomogao – oružanu pobunu JSO, u kojoj je Jovanović bio uposlenik, proglašavajući je legitimnim štrajkom radnika organa bezbednosti.

U vreme Koštunice i Tadića nije bilo ni približno ovoliko buke, besa i prostakluka – tvrdim, međutim da je korupcije bilo isto ovoliko, samo što je bila diskretnija. Strukturalno to je ista politika, čiji nepredvidivi meandri zavise isključivo od karaktera ličnosti koja prigrabi moć. Izlaz iz tog samozačaranog kruga je strukturalna promena politike, ne ličnosti

Rekli ste, takođe, da u Vučićevoj politici nema ničeg što Koštunica i Tadić nisu trasirali – od epske borbe za Kosovo, preko mržnje prema Zapadu i ksenofobije, do ljotićevskog klerikalizma. Da li ste baš sigurni u to, Vučić je jedini koji je potpuno izbrisao i poslednje tragove srpske državnosti na Kosovu, a nemam utisak ni da su Koštunica a posebno Tadić baštinili ksenofobiju i klerikalizam?

Da, tako sam rekao, stojim iza toga, potpuno sam siguran da je tako. Moraću vas ipak podsetiti da su poslednji tragovi srpske državnosti na Kosovu izbrisani na dan potpisivanja Kumanovskog sporazuma. „Izbrisane“ institucije koje pominjete, bile su obični simulakrumi. Što ne bi bilo toliko tragično da i institucije Republike Srbije nisu simulakrumi. Ostavimo načas po strani Tadića koji je bio „lepo lice režima“, saputnik kontrarevolucije, koji nije bio neumešan u zavere, ksenofobije i klerikalizme. Koštunice što se tiče, on je bio (i ostao) zatucani, introvertni šovinista ljotićevskog tipa i to nikada nije ni krio, Ne znam, na primer, kako, osim kriminalnim klerikalizmom, nazvati „zastarevanje“ krivične prijave za Pahomijevo vladičansko silovanje maloletnog lica, po izričitom Koštuničinom naređenju, u izvedbi sudije za vešanje, Stojkovića, koji je između ostalog opstruirao istražne postupke i rad Specijalnog suda.

Nije to, uostalom, bila nikakva Koštuničina ili Tadićeva politika, to je utemeljivačka srpska mejnstrim politika koju je u 21. veku doradio i vremenu donekle prilagodio Dobrica Ćosić, inače Tadićev politički guru. Naravno da u vreme Koštunice i Tadića nije bilo ni približno ovoliko buke, besa i prostakluka – tvrdim, međutim da je korupcije bilo isto ovoliko, samo što je bila diskretnija – ali da ponovim: to su razlike u klasi, ne u kategoriji. Strukturalno to je ista politika, čiji nepredvidivi meandri zavise isključivo od karaktera ličnosti koja prigrabi moć. Izlaz iz tog samozačaranog kruga je strukturalna promena politike, ne ličnosti. Upravo je to Đinđić pokušao i videli smo kako je prošao.

Afere režima koje se gotovo ne mogu ni pobrojati kulminirale su padom nadstrešnice i najpre studentskom, pa potom i građanskom pobunom na koju je režim odgovorio izuzetno represivno. Kako gledate na te događaje i kakav rasplet očekujete?

Preciznije bi bilo reći: prosečno, čak defanzivno represivno. Pamtimo mi mnogo represivniji, Miloševićev režim u kome je bilo i poprilično političkih ubistava. U početku sam na proteste gledao blagonaklono. Ponadao sam se – nažalost nakratko – da će opravdani revolt rezultirati formiranjem sistemskih pokreta i stranaka, strukturalno različitih od vladajuće. To se nije dogodilo i po svemu sudeći neće se ni dogoditi. Sve se svelo na part time pobune. Malo se kao pobunimo, protestujemo, pa se raziđemo svojim poslovima. Onog momenta kad su se građanski pobunjenici okrenuli Vidovdanu, časnom krstu, i pozvali Lompara da im truća o srpskom integralizmu, izgubio sam svaki interes za te proteste.

Poslednjih meseci medijska i politička mašinerija režima je upregla sve snage da ospori evidentne činjenice kao što su gaženje, prebijanje, hapšenje i upotrebu zvučnog oružja. Šta kažete na ovu kampanju?

Evo šta kažem: šta je tu novo? Šta je tu čudno. Šta se očekivalo? Jedna od bezbrojnih stvari koje me izluđuju u Srbiji je neprestano užasavanje i moralno zgražavanje nad predvidivim, očekivanim, hiljadama puta ponovljenim postupcima vlasti. Ponekad stičem utisak – nadam se da me vara – da je smisao tih horskih jadikovki nada da će se vlasti pokajati i prestati da rade to što rade.

Nebitno je šta se govori – verba volant – bitno je šta se čini, dela ostaju. U datom slučaju činiti to bi značilo politički se organizovati, osnovati stranke – jednu liberalno-demokratsku i jednu konzervativnu, ali sistemsku, neljotićevsku – onda korak po korak pridobijati glasove, osvojiti vlast, temeljno preurediti državu i reanimirati društvo zapalo u stanje kliničke smrti. To neće biti moguće prekonoć, za to će trebati vremena – i to puno – a veliko je pitanje hoće li za to biti volje. Za sada je nema ni u naznakama. Nered i anomija ne počinju Vučićevim dolaskom na vlast. Ne počinju ni sa Miloševićem. Mnogo je to starije, pustilo je to duboke korene, postalo način življenja čak i za one koji misle da su iznad toga.

Izjavili ste da pobuna sama po sebi ništa ne rešava, naročito pobuna protiv „stradanja“. Nije li to simplifikovano gledanje, stradanje je došlo kao posledica lopovluka, korupcije i nekompetentnosti, nije u pitanju saobraćajna nesreća, a niko nije odgovarao za smrt 16 ljudi?

Jesam to izjavio, stojim iza toga. Pobuniti se protiv stradanja – a ta pobuna često preraste u divinizaciju stradanja – isto je što i pobuniti se protiv smrtnosti, bolesti ili zemljotresa. To je infantilna reakcija. Jedva da je nešto smislenije pobuniti se protiv uzroka stradanja; ne mislim na uzroke koji pripadaju nepromenjivom prirodnom toku stvari, nego na promenjive, ljudske faktore. Protiv tih uzroka učinkovito je samo delovati. Znamo iz literature i filmova da se bune uglavnom robovi, gladijatori i kmetovi. Znamo i kako te bune završavaju. Slobodne ličnosti se ne bune, one donose odluke, prihvataju rizik i deluju.

Svedočimo tome da je Vučić napravio društvo u kojem se ni „trećim okom“ ne vidi gde prestaje država a počinje mafija. Uostalom, videli smo da su najviši policijski funkcioneri poput Veselina Milića osumnjičeni da su upleteni u kriminalne likvidacije, a režim se ne libi ni da osuđene ubice angažuje kao poslednju liniju odbrane. Šta iza takvog razumevanja vlasti i države može da proistekne?

Ne može proisteći ništa dobro. Ali ja na to ovako gledam: nije Vučić taj koji je Srbiju napravio ovakvom kakva je, nego je samo skinuo rukavice i uklonio poslednji veo sa njenog ružnog lica. Tepih pod koji su više od jednog i po veka režimi pometali zločine i nepočinstva je istrulio i smrdljivi sadržaj je izbio na površinu. Vi vidite da su najviši policijski funkcioneri upleteni u kriminalne likvidacije – i ja to vidim – ali ja sam video – a siguran sam da ste i vi videli – da su isto toliko visoki, možda i viši policijski funkcioneri u sadejstvu sa nekim političkim strankama, službama vojne bezbednosti i kriminalnim organizacijama, bili upleteni u javno streljanje Zorana Đinđića.

Gde je tada prestajala država, gde je tada počinjala mafija? Nemam utisak da je to mnogo kome zasmetalo. Ne sećam se nijednog protesta koji bi izašao sa zahtevom da se istraži i procesuira nekoliko Koštuničinih državnih udara i teroristički napad na Beograd u organizaciji institucije Republike Srbije. Ništa se u Srbiji nikada nije popravljalo, ili bar održavalo, šta je čudno u tome što se sve pogoršava iz dana u dan?

Kad smo već pomenuli Đinđića, on je govorio da u svakom društvu ima korova, ali da se samo u Srbiji on zaliva. Čini li vam se da to Vučić baš brižljivo radi i kako bi se drugačije objasnio fenomen Ćacilenda i njegovih žitelja?

Nije mi do kraja jasno ovo pitanje, nekako je nedorečeno. Ali nebitno. Ponoviću rečenicu koju sam stotinama puta ponovio. Šta god da je Vučić radio, koga god da je zalivao, odgovornost za mrak i ćorsokak u kome je Srbija zaglavila pripisujem isključivo Koštunici, koji je uz pomoć kriminalnih grupa, bezbednosnog polusveta, uz sasluživanje 96 odsto srpske populacije i pasivnu saradnju Borisa Tadića zaustavio modernizaciju Srbije koja uopšte nije bila nemoguća. Nije tu bilo nikakvog determinizma. Neko je naredio: pucaj.

Istovremeno, vlast se obračunava sa univerzitetom, novinarima, rediteljima, intelektualcima – svima koji javno i kritički promišljaju. Kad čujete da ministar informisanja Bratina kaže da policija ima pravo i da ubije studente a ministar Glišić poručuje roditeljima da ne upisuju decu na državne fakultete jer će im ih vraćati u kovčezima, šta pomislite?

Svašta čujem i evo šta pomišljam: zašto se univerzitet, novinari, reditelji, intelektualci, svi koji javno i kritički govore ne obračunaju sa vlastima, umesto što povazdan nariču. Rezervoar glasova tzv. građanske Srbije verovatno je brojniji od Vučićevog. Siguran sam da veći deo kolača društvene moći – koju ne treba mešati sa političkom – otpada na nevučićevski deo populacije. Gde je onda zapelo? Zašto se ništa ne preduzima? Zašto nema ni „o“ od organizovanosti koja bi društvenu moć pretočila u političku?

Možda bi ta nekrofilna tipologija mogla da bude odraz pojedinačnog ludila da ne poziva na krv. Ovako, imate li utisak da nas gura u građanski sukob, a s druge strane skoro šizofreno vlast poziva na jedinstvo?

Ako mislite na oružani sukob, od toga neće biti ništa. To je prazna puška. Građanski ratovi su mogući samo tamo gde su konceptualne političke razlike – poput, recimo, onih u američkom, španskom i italijanskom građanskom ratu – nepremostive i nerazrešive regularnim putevima. Ja vama tvrd stojim da naše razlike – koje uopšte nisu konceptualne – ne bi razrešio ni stogodišnji građanski rat.

Pamtite li da je ikada bilo ovakvog revanšizma u kulturi i ovakvo podjarmljivanje kulture (postavljenja poslušnih kadrova, otkazi, nemogućnost dobijanja novca na konkursima). Da li je u Miloševićevo vreme bilo tako?

Ne, ni izbliza u ovolikoj meri. Ali to je stvar lične karakterologije. Milošević, recimo, pet sitnih para nije davao na kritike glumaca, pisaca i intelektualaca. Ako dobro pamtim, nikog iz sveta umetnosti nije smenio niti je zaustavljao ničije projekte. Ali zato nije oklevao da naredi ubistvo svake ličnosti koju je video kao opasnost za svoju vlast.

Studenti već godinu dana traže izbore, Vučić ih uporno izbegava. Očigledno se radi o strahu od gubitka i posledica koje bi mogle da proisteknu iz toga. Kakav je vaš stav? Ako je dovoljno jak da pobedi, kao što tvrdi, zašto ih ne raspiše?

Niste našli pravog sagovornika za ovu temu. Ja na (eventualne) izbore ovako gledam: to je izbor između Vulinovog „srpskog sveta“ i Lomparovog „srpskog stanovišta“. Ni jedno ni drugo nije moj izbor. Zamalo pa kao u filmu Alijen protiv predatora čiji je reklamni slogan bio: Who ever wins, we lose. Što se tiče neraspisivanja izbora – za koje lično nisam zainteresovan, jer na njima neće biti zastupljene politike za koje bih glasao – rekao bih da je to zato što Vučić nije siguran da će ih dobiti. Kad ih raspiše, budite sigurni da će ih dobiti.

Nije neka mudrost zaključiti da je Srbija podeljena kao nožem. Kakav rasplet očekujete? Ovaj režim je skoro deceniju i po na vlasti, da li mu je rok trajanja istekao?

Ja bih izbacio ono „kao nožem“ i ostavio samo – „podeljena nožem“. Plus žicom, i Srebrenicom.

Zoran Preradović (Radar, foto: N1)